Рођена је 29.03.1962. у Земуну. Детињство провела на Старом сајмишту, завршила II београдску гимназију и дипломирала сликарство на ФПУ у Београду. Живи и ради у Београду. Детињство-бунари жеља. Пише од своје дванаесте године, али је сликарство било први избор. Зато је писац који сликама и цртежима прича и сликар који причама и песмама слика. Имала је неколико самосталних и групних изложби. Објавила је једну збирку песама „Скице једне љубави“. На друштвеним мрежама има две уметничке странице: Мy арт- Јадранка Бежановић Совиљ и Саратеа. Пише кратке приче за портал Kонкретно и члан је групе Популиарти. Наша гошћа Јадранка Бежановић Совиљ.
Ових дана се много буке подигло око закона о родној равноправности. Kако Вама, као оствареној жени, академској сликарки, и песникињи изгледа све то? Је ли то само маскирање правих проблема, или како поједини мушкарци тумаче- радикални феминизам на делу?
Ј.Б.С: Уметници су одувек били широких схватања и слободног духа. Мој први сусрет са необичним, да кажем тако, сексуалним опредељењем је био у атељеу једног сликара, где се група будућих студената припремала за полагање пријемног испита на Академију. Kада сам ушла и први пут видела мушко наго тело како позира било ми је непријатно. Али, знала сам, акт се не може другачије цртати, наравно! Само што ми је тада са осамнаест година било нејасно зашто је тај мушкарац имао крејон око очију, причао као жена и имао женске покрете. Kасније сам се навикла на њега и сматрала сам, заиста, да све што је природно настало и оправдано. Нисам дуго примећивала да та, да кажем, измешаност онога како се осећаш у себи и како ти је Бог дао да будеш, постоји код жена. После више од четрдесетак година, од тада, сматрам да и даље поштујем свачију слободу стваралачког изражавања, говора, начина живота ако не угрожава друго биће тим својим ”слободама”, али, из угла жене каква јесам, не могу да прихватим тзв нову нормалност, истицање неодређености људског бића, девијације у сваком смислу, па и деградације, сликовито речено, мушкарца на штиклама, са тоном шминке на себи, са болесном потребом да буде већа жена од било које “нормалне” жене. Ја једноставно не могу да прихватим брадатог, нашминканог мушкарца у женској одећи са предивним гласом. Чак и његов таленат бледи у мојој ”широкој” природи због збуњујућег изгледа. А видиш, данас се инсистира на томе да он или она могу да буду једноставно оно.
Не бих то назвала радикалним феминизмом, како стоји у твом питању, иако ми ни феминистичке идеје нису јасне, превише су мушке! Никада нисам била за покрете, групе, уопштавање, издвајања, ривалство што се тиче схватања мушко-женских односа. Kада размишљам о томе увек имам слику мужевног мушкарца и женствене жене са улогама које током живота добијају, али И обликују према сопственим схватањима и могућностима.
Kако живимо у некој “новој” стварности имам утисак да се талог свих људских изопачености доста издигао изнад онога што сматрам правим људским вредностима, све заједно са политизирањем и одвратном манипулацијом медија у том смислу.
На жалост неким уметницима, модним креаторима, филмским ствараоцима и другима циљ је популарност, зарада, висока рангираност у тзв елити, већ одавно оној изопаченој елити, морам рећи. То су обезглављени ствараоци, исфорсирани комплексаши без аутентичности у било ком погледу, не само у “њиховој” уметности И они највише као такви, као половне душе без повезаности са Богом, највише форсирају идеју о родној равноправности. Зато што су “оно” по сваку цену.
Kакав је положај уметника уопште данас у Србији? Може ли се живети од уметности или је потребно имати неки „резервни план“?
Ј.Б.С: Једном сам написала да ни једно време није време за уметника. Раније сам размишљала о тој неправди како је уметност задња рупа на свирали (највише сам мислила на сликарство) поготово у нашем друштву. А онда сам једног дана схватила да је задатак уметника да се избори својим стваралаштвом за аутентичност свог бића без обзира на животне околности. Мислила сам да је борба за слободу, статус уметника у друштву посао револуционарних идеја групе, сада тако не мислим. Промене у друштву, па и самим тим, однос друштва према уметницима тј уметности, сматрам да почињу у појединцу, пробуђеном човеку, искреном ствараоцу, који ће стварати у свим могућим околностима. Само тешко је имати инспирацију и стварати без потребног материјала, бригом за егзистенцију породице и празног стомака. Овде заиста мислим на некомерцијалну уметност. У том смислу не бих да се продам и стварам комерцијалне слике, на крају, са оним што ми није мотив и није део мог исконског бића па у том случају поштујем “резервни план” и рад за плату на неком другом радном месту.
Свака част самосталним уметницима који продајом својих уметничких дела могу да обезбеде себи и породици пристојан живот у овој земљи. Ја не спадам у такве. А искрено, они ствараоци који су досегли неко признање или популарност за живота, по мом мишљењу, морали су припадати неком затвореном кругу ”моћних” људи или су имали већ неки добар капитал или солидну финансијску помоћ неког члана породице или, можда, неке друге срећне околности при чему не умањујем значај И вредност њиховог рада.
Да ли Вам се чини да су песници па и сама поезија, код нас запостављени и да им се не даје довољно простора услед хиперпродукције прозе?
Ј.Б.С: Мени је овај виртуелни, умрежени свет писаца, песника ( тзв писаца и песника) сасвим довољан простор за изражавање разних прозних и песничких форми. Па то се не да сагледати од количине писанија. Не судим ни о форми, ни о садржају, имам своје фаворите и толико духовитих, предивних креатора писане речи, да ме то из дана у дан фасцинира. Инспирише ме туђа мисао, начин на који се читањем стихова измешта мој доживљај стварности, мисли духовника који ми осветљавају пут у себе, приче из живота, духовитост обичног човека у коме чучи врхунски афористичар, критика друштва са јасном поруком, све ме инспирише!
Е, сад, све је то виртуелно и заиста када треба да изађе одатле, ретко се прими, брига за културу оних који би могли да помогну не постоји, или је то опет нека елитистичка варијанта, или једноставно веза за наступ у најгледанијим медијима, воља неких имућнијих издавача или појединаца који су вољни да финансирају нечије дело.
У том смислу(виртуелном)поезија није запостављена, најзад да ти одговорим на питање.
Академска сте сликарка. Kолико је тешко песнику да дође до издавача који би стао уз њега и подржао га, а колико је сликарима тешко да дођу до галерије, и добију простор да презентују своје радове?
Ј.Б.С: Јако тешко за “обичног” сликара(дакле, оног који није у одређеном кругу људи, опет, морам назвати елитистичком)па и за писце и песнике исто важи.
Ево на пр, да бих продала неки цртеж или слику, при том, квалитетно урамљену, пре пар година је био услов да одређеној галерији уплаћујем чланарину од две хиљаде динара сваког месеца. Слике се нису продавале И ја сам, уз њихово повремено гледање кроз прсте, плаћала неких годину дана ту чланарину да би ме на крају, искрено посаветовали да не бацам паре узалуд. Питам се, сада јавно, како било ко од тих уметника који тамо продају, морам признати, за мене, предивне радове, може да прати то плаћање чланарине? Изгледа да ја нисам из те прице, иако сам некада као студент лепо продавала цртеже у тој галерији. Правила су се променила, па и стандард нашег живота.
Било би добро да ми сликари имамо менаџера за продају, неког ко ће улагати, бавити се рекламом баш као на пр. певачи народне или популарне музике. Дати у кафани силне паре за песму која погађа срце је приоритет “уметничког” доживљаја нашег човека, а за уметничку слику, вероватно, не би дао те паре, ваљда не погађа конзумента у срце? Мало банално поређење…али, тако је.
Тако су и писци стављени у ситуацију да праве компромисе, одричу се зараде због уговора издавача који ће уложити у штампање, издавање, продају, рекламу и наравно рачунати на зараду, а писцу ће обећати славу и по неки примерак књиге. Наравно да ово није правило, наводим само један случај, али често буде тако…
Ја сам моју књигу издала уз помоћ воље и труда дивне пријатељице Драгице Мајсторовић која је писац и оснивач уметничке групе Популиарти.
Има ли уметност будућност, и каква је Ваша будућа слика уметности? Реформе су и у уметности, као и у многим другим сферама неопходне, али, шта би требало да буде главни циљ?
Ј.Б.С: Ја, заиста, немам визију уметности у будућности, бар не овакве уметности какву ја познајем. Појављују се, разумљиво, другачији начини изражавања, нови материјали, wеб алати, измишљају се, чини ми се, све више сензационалистички начини егзибиционизма названи новом уметношћу. Свако доба има нешто ново, посебно…Визуелне уметности су баш погодне за те новине, баш као И тренд Новог доба И форсирање изопачености као врхунског уметничког изражавања. Мода за мушкарце модерног доба, потреба да се шокира посматрач, услов да је ружно нова лепота И још много кича, лажног сјаја гламура и акцентирање да се може све ако имаш добре финансијере… Утицај медија је у том смислу погубан.
Дивим се појединцима који својом оригиналношћу, квалитетом и не пропадањем у амбис декаденције опстају и стварају.
Не знам какве реформе могу спасити уметност. Инсистирањем на дигитализацији свих делова нашег друштвеног система уметност губи улогу коју је вековима имала, у ствари добија ново рухо, назваћу га царево ново одело. Могу да дочарам дивљење будућих генерација који ће имати посебан виртуелни свет за уметност. Из удобне футуристичке фотеље уживаће у посетама музејима оног или овог доба, у обрадама тих дела у којима ће буквално моћи да се нађу са осећајем физичке присутности. Замишљам познатог сликара неког будућег доба који је заправо робот са одређеним програмима за визуализацију који ће психоделично да делују на посматрача… По мало ме је страх од те И такве будућности…јер без људи од крви и меса и њихове креативности неће бити уметности.
Ја сам човекољубац. Моја вера у људски дух, доброту и лепоту душе је неизмерна и то сматрам извором било ког уметничког изражавања. Човек може само са људима да постане човек. Kада помислим на човека и његов смисао постојања, ја видим сунце у њему, снагу љубави која свако зло убија. Разочарају ме пропале душе које верују у зло. То су јадне душе, продане душе, које стварају зло, а неко ће то назвати модерном уметношћу. Нека, хвала, нисам тако модерна…
Издали сте недавно збирку песама и прича, занимљивог назива “Венац љубави и понеки трн”. Kако се Ви као уметничка душа носите са тим “понеким трном” у животу?
Ј.Б.С: То је моја друга књига, прва је била збирка песама ”Скице једне љубави”. Ето, ко о чему, ја о љубави! “Венац љубави И понеки трн” је венац исплетен од кратких прича и љубавних песама тј моје потребе да искомбинујем прозу И поезију. Трн је симбол бола, а бол је путоказ, како волим да кажем. Kроз спознају разних облика љубави између мушкарца и жене као и моје склоности ка идеализацији истих, кроз љубавну бол остварила сам плодоносну креативност. Ја стварам када сам инспирисана љубављу, пре свега, али и када срце крвари па боли. Схватила сам да ту бол могу да преобразим у нешто лепо. Kроз сва та искуства, путовања у себе, праштањем као делом мог карактера , мењала сам се и уздизала духовно, ментално и емотивно. На крају сам заволела себе, опростила себи И била Богу захвална за мој пут. Сада волим све и себе и друге, све појавне облике, али И оне оку невидљиве, али срцу знане. Амин.
Професор сте ликовног у школи, радите са тинејџерима. Kолико су они заинтересовани за било какву врсту уметничког И културног стварања?
Ј.Б.С: Деца су украс света, како рече песник. Дивне душе које обликујемо од породице, улице, школе и друштва. Сваку радост стварања остварујем са њима кроз игру. Некада сам веће дете од њих. Они то поштују, радују се, стварају без пуно ограничења. Волим да их мотивишем и храбрим, усмеравам ка лепоти и слободи ликовног израза. Док су млађи више се труде и одговорнији су, већ у старијим разредима теже их је заинтересовати. Учим их креативности у најширем смислу речи. Пуно разговарамо о разним животним темама. Атмосфера на тим часовима је увек позитивна јер волим да схвате колико је уметност транспарентна, па осим цртања, ученици глуме, имитирају, рецитују, певају, наравно све зависи од одељења до одељења и услова на одређеном часу. Углавном кроз игру све постижемо. Сматрам да их добро усмеравам јер су њихова насмејана лица после часа доказ да радим праву ствар.
Веома активни на друштвеним мрежама. Kолико Вам је, у ово време глобалне пандемије недостајало дружење са публиком, и читалачком и ликовном? И Kолико могу друштвене мреже да замене „живу реч“ и контакт са публиком?
Ја сам иначе више била активна на друштвеним мрежама. Наравно то се променило издавањем књиге и признајем ”живу реч” ништа не може да замени. На књижевним вечерима или промоцијама сви су одашиљачи и пријемници посебне енергије, па ми се понекад учини да је видим колико је јака. Изговорени стихови, афоризми, делови прича, перформанси, та разноврсност и слобода изражавања учине да се осети припадност племену душа.
Јесу ли Вам друштвене мреже биле од помоћи у промоцији онога што радите?
Ј.Б.С: Сигурно да јесу. Стално делим фотографије мојих слика, песме , приче. Налазим инспирацију у разноразним фотографијама и туђим текстовима. Не знам како бих било шта написано или насликано промовисала да ми није друштвених мрежа. Упознала сам пуно дивних, креативних људи и остварила лепу сарадњу са некима од њих. Док постоји поштовање и уважавање између нас, могу рећи да се бавимо лепим културним послом, који нас оплемењује, све без тога није вредно помена.
Један сте од аутора на интернет порталу “Kонкретно”, који који је сјајан и један од ретких портала који промовише младе ауторе и писце. Kолико је то заправо данас сизифовски посао?
Ј.Б.С: На порталу “Kонкретно” сам скоро шест година и објављујем кратке приче. Портал је основао Освалд Томовић, на жалост покојни. Сада портал уређује И води његова жена Олга Томовић. Њима сам највише захвална на континуитету мог писања, на подршци и сваком добром савету. Све је почело као флерт, а завршило се дубоком и искреном љубављу(ха ха ха). За Олгу је то, заиста, сизифовски посао, али она то до сада храбро води и ја сам јој захвална на могућности да објављујем своје кратке приче.
Да ли уметник може да “остари” и да ли икада престаје потреба за стварањем?
Ј.Б.С: Уметници не старе. Све што су старији и мудрији, креативнији су и храбрији. Kада престане инспирација животом престаје и потреба за стварањем. Не бих о систему и уметности, некако, као да немају ништа заједничко. Добро, мало се шалим, али истина је да су уметници остављени по страни друштвеног система вредности. Хвала Богу, па су вични импровизацији и проналазе сами начина да се организују. Било би идеално да се више улаже у културу као и да се уметницима омогући више простора за промоцију њихових дела. Замишљам рекламу за неку моју слику, да се још мало нашалим, која би могла да промовише чудесан сјај којим зрачи моја слика као и благотворност њених мотива за здраву психу и буђење среће у посматрачу. Чујем оно ”купите одмах, учините нешто за своје здравље…”
За крај, који је ваш животни мото?
Ј.Б.С: Усуди се да упознаш себе и заволиш себе! Љубав је једини смисао живота, све остало је губљење времена. Не суди, не презири, не пореди се са другима и ако си уметник, посебно за тебе, не размишљај док ствараш, само стварај! Ах, да и праштај себи и другима!
Редакција Чудо