ЧУДО интервју – свештеник Ненад Илић: Боримо се без хистерије и страсти за љубав, за могућност да видимо и разумемо друге људе

Свештеник Ненад Илић (1957) у јавности је познат и као редитељ и писац. Рођен је у Београду, где је одрастао на Хаџипоповцу. После започетих студија архитектуре и филологије, определио се за позоришну режију и Богословски факултет.

Бавио се режијом, писањем сценарија, уредниковањем и директоровањем у позоришту и на ТВ, педагогијом на ФДУ. У црквеним круговима прочуо се као покретач и први уредник часописа Епархије врањске „Искон“ који је био „бум“ у црквеној периодици, да би се потом, иако у мантији, ангажовао на разним уметничким пољима. У чин ђакона рукоположен је 1996, а крајем јануара 2019. за свештеника рукоположио га је у Цркви Светог Саве у Паризу владика Григорије.

Помаже Бог,  оче Ненаде, хвала Вам што сте издвојили време за овај разговор.

• Ви сте један од свештеника Српске Православне цркве, који је препознатљив по непосредности и отворености за разговор са верницима , идете у корак са новим начином комуникација.  Колико је то данас битно за свештеника, и колико Вам такав начин комуникације доприноси у бављењу свештеничким позивом?

Н.И. Па за свештеника је важно да комуницира. Како зна и уме, а да буде у тој комуникацији колико толико искрен и користан онима који од њега нешто очекују. У и директној и преко медија. Ја сам стицајем разних околности у прошлости радио доста тога у вези из области дигиталне културе, али и често наступао на медијима, држао предавања, па сам научио да будем прилично опуштен и отворен у комуникацији са публиком али са појединцима. Кад сам прихватио да није важно како ћу да изгледам и да ли ћу испасти паметан, комуникација је кренула успешније. Озбиљнији људи темељитије проберу и паметније организују свје поруке, а ја са својим сваштарским искуством се поуздам да ће макар нешто од свега прећи до оних којима је упућено. Медијско искуство ми говори да људи прихвате и запамте тек мали део онога што се пробацује кроз медиј, па се ето уздам да ће кроз сву моју неформалност понешто од мог сведочења  бити у Духу и бити прихваћено.

• Да ли Вам присутност на друштвеним мрежама олакшава комуникацију са млађим верницима? Да ли Вас контактирају путем друштвених мрежа да потраже савет или помоћ, јер свесни смо да такав начин комуникације помаже младима да лакше отворе душу, и питају оно што, можда у разговору уживо не би питали?

Н.И.  Олакшавају… Шта знам…С обзиром да често долазим у ситуацију да људима са разних страна света, које не познајем или знам о њима тек понешто, одговарам на питања која су им важна за живот, прихватам и неке врсте онлајн исповести, а имам и нормалну парохијску праксу не бих рекао да ми се тиме комуникација олакшава. Мало се и компликује. Лични живи сусрет је незаменљив, а ето осуђени смо због разних разлога и на ту комуникацију из даљине.

• Православни сте публициста и мисионар који често пише о Православној вери, догмама и теологији на друштвеним мрежама. Да ли се некада уморите и да ли понекад помислите да је мисионарење на интернету губљење времена?

Н.И. Често то помислим, али сад ме већ прати приличан број људи. Са некима сам се зближио а да их никад нисам срео уживо, с некима сам се и срео. Осећам одговорност у односу на заједницу која се спонтано оформила. Видим да је некима то што радим корисно, па занемарим гомилу глупости које морам да трпим. А и кад год помислим да све то нема довољно смисла, Бог ми пошаље неког да ме збуни сведочећи о значају те моје мисионарске делатности и ја се увек преварим и наставим.

• Сведоци смо да интернет и друштвене мреже узимају све више времена људима који их користе, и да је виралност јако важна. Да ли је виралност битна и да ли је она потреба мисије или показање да ми једноставно нисмо за то?

Н.И. Нисам ово баш најбоље схватио. Али рецимо да медијска комуникација има своје законе и да у овим околностима поруке морају бити пријемчиве да би се уопште и за кога закачиле – слажем се.

• Ви сте човек широког образовања, завршили сте ФДУ у Београду, и бавили се режијом. Како сте одлучили да режију и професору замените свештеничким чином?

Н.И. Нисам сигуран да сам одлучио. Просто – десило се. Нисам планирао ни улазак у ђаконски чин, ни много година касније у свештенички. Бавећи се уметношћу у једном тренутку схватио сам да ми је тема важнија од форме. То јест тема коју сам после година лутања пронашао – вера. Преко које сам наслутио оно што сам тражио – смисао. Та тема ми је постала важнија од уметности. То не значи да сам одустао од уметности, али вера је постала оно најважније у мом животу. И служење и сведочење вере.

• Ипак, и кроз свештенички позив применили сте своје знање са Факултета драмских уметности. Ваш филм «Отац» за који сте написали сценарио заједно са Владимиром Петровићем, а који говори о Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, заправо, о Растку Немањићу и Стефану Немањи, је ли то заправо порука да нам је отац неопходан. И земаљски, као што је то некада био Свети Сава, и небески – Господ Исус Христ?

• Н.И. Играни филм Отац је за сада остао само на сценарију. То је финансијски веома захтеван пројекат за који нисмо до сада успели да пронађемо потребан новац. Тема оца, оца нације, оца аутокефалне Цркве, сина који је оцу постао отац, сценаријем је тек начета. Уколико би се новац за снимање пронашао, сценарио би сигурно још морао да се дорађује. Само снимање тог филма значило би да смо коначно кренули на пут обнове коју толико прижељкујемо. Филм о томе како су Сава и Немања поставили трајно српски код као нераскидиву везу земаљског и небеског, серија која би могла да се из филма изведе – тренутно изгледа као утопија. Али без поновног заједничког емотивног проласка кроз откључавање шифре нашег опстанка и историјског смисла – нема нама будућности.

• Може ли се рећи да је један од тих отаца, који би требало да нам буде узор, а на кога смо можда и заборавили, и чије смо речи заборавили и Владика Николај Велимировић, о коме сте такође урадили документарни филм?

• Да. Без сумње. И пре рада на филму о Светом Николају био сам потпуно фасциниран његовом величином, ширином, дубином… То да неки свети човек као он има и тако велики уметнички дар, оставља човека који му прилази разоружаним. И онда га прихваташ и срцем и умом. Нема шта није својим огромним даром покрио и пута који нам није открио. Само се њим бавећи човек може да нађе начин да свој живот усмери ближе Богу. А притом је на светосавском темељу поставио будућност српског народа као Теодула. Ако не служимо Богу, незаштићени смо од нижих, превраних и злобних духовних сила. То људи некако не препознају. А једноставно је.

• Радили сте пројекте везане за највеће духовне оце нашег народа, па не могу а да вас не питам да ли правда, којој Срби увек теже може без подела, и да ли поделе у нашем народу могу без крвопролића, обзиром да смо, кроз историју навикли да се делимо на Обреновићевце и Карађорђевићевце, на четнике и партизане, на позицију и опозицију? Има ли краја нашим поделама?

Н.И. Није толико проблем у поделама, сви народи имају унутар себе разне токове, сукобе, а политика то покушава да каналише за опстанак и напредак, а не за пропаст. Да употреби ту динамику унутрашњих сукоба за убрзани раст и технолошки и културни напредак. Проблем је наш урођени индивидуализам и то што је једини заједнички симбол који нас уједињује битка. Косовска битка. Битка за највише вредности. А у тој бици се тек показује ко је ко. У време у коме не видимо да је битка у току ми се острвљујемо једни на друге, хвалишемо се, обећавамо и расправљамо се, као оно на вечери пре Косовске битке. Проблем нашег народа уморног од ратова је што никако не увиђа да се рат у светским размерама, рат између нација и групација никад и не прекида. Рат траје и у привидном миру. Разне се врсте ратова – економски, културни, духовни… Само кад бисмо то схватили наш заједнички симбол би профункционисао у миру и на мањим и практичнијим циљевима од оних највиших. Потребне су нам вође које ће умети наше заједничке симболе да преведу на привидно мирнодопска времена, да наше какво-такво јединство не би остајало само за стање последње угрожености. А партизани – то се не рачуна као подела. То је просто грех револуције и неспособност за покајање.

• Хоће ли можда, неки Ваш нови пројекат имати за тему враћање том јединству које нам је у овим турбулентним временима неопходно и да ли имате уопште у плану неки нови пројекат?

Н.И. Пројекат… Лични пројекти су ми тренутно везани за писање. А заједнички… Радим на јачању парохије која ми је додељена да јој служим. Волео бих да доживим обнову здраве саборности наше цркве. Да учествујем у томе. Па онда заједнички пројекат свих нас – Србија. Шта знам… Верујем у заборављену могућност подизања система одоздо, кад је систем одозго потпуно пропао и корумпиран. То није револуција него успостављање урушеног органског поретка. Људи могу да заступају своје локалне територије и народ са којим деле исте проблеме, а не странке. Заступају струке којима се баве ( а ево и та реч је изгубила вредност) а не апстракције, идеологије… И онда улазе у политичке савезе који се у мањој мери заступају на маскираним личним интересима политичког вођства у централи, а више на отвореним интересима и компромисима између интереса разних групација и појединаца. Онда се то лакше и решава. Србија вапи са људском обновом. Предуго трају пад и таворење у паузама пада.

• Причајући о животу, о подукама и порукама наших духовних отаца, не могу а да се не дотакнем, и ове глобалне пандемије. Страх од короне који, мора се признати највише шире медији, довео је људе до два екстремна становишта. Једни мисле да је то све завера глобалиста и да корона заправо не постоји, док други почињу да се удаљавају од пријатеља, родбине, и других људи уопште, да би сачували свој живот. Где би била нека разумна мера? Како се понашати у време короне? Како остати нормалан?

Н.И. Да, то јесте сад најважније питање. Добро је примећено да се у свему овоме ради заправо о тихом светском рату чије ће последице бити огромне. Болест постоји, али сигурно није толико баук како се представља. Кад човек живи на Западу, макар и привремено као ја, не може а да не примети да се овде на све гледа практично само кроз новац. Да епидемија која јесте можда и гадна до извесне мере, и прави проблеме неприлагођеним здравственим системима већине земаља, изазове овакве последице, крш и лом у економији, више је него сумњиво. Свет тренутно није устројен по хуманим начелима. Да не улазим сада у детаље онога што се врти на све стране у мери која је многе излудела. Плус-минус, истина –лаж, проблем –манипулација, дубока држава једна и друга… Суштина је у следећем – ако је и куга, ако људи умиру као снопље, а није баш тако – не може се пристати на владавину страха и смрти. Не може се пристати на трајну промену живота људи као бића заједнице и на максимално повећану контролу, немогућност противљења нечему што може бити и потпуно погрешно.

• Како је бити православни свештеник у Холандији? Да ли су у вашој парохији искључиво Срби или има и других народа?

Н.И. Углавном су само Срби, али има понеког из других народа. Холанђана, Грка, Руса… Током оне прве фазе Короне ми смо у Холандији пректично једини из Европе могли стално да служимо, само смо имали ограничење броја присутних на литургији. Руси, Грци, Румуни су престали да служе иако су могли. Због одлука из њихових центара. О неправославнима нећу да говорим. И тако су нам долазили људи из тих осталих цркви. Молили се, причешћивали се с нама. По једно двоје, нису смели да причају осталима из својих заједница – не бисмо могли све да примимо. Ако хришћанство опстане у Европи, опстаће као православно. Тако ми се чини. А на нама је да коначно почнемо да актуелизујемо потенцијал који имамо. Да не буде да смо чували православље уз толике жртве ни због чега. Да ни сами не користимо близину Извору, а не позивамо ни друге да приђу.

• У светлу свих ових дешавања, поред пандемије, свакако најважнија тема која занима наше читаоце су литије у Црној Гори. Да ли се успавана екс хришћанска Европа изненадила на појаву масовних литија у Црној Гори у 21. Веку? Како тај феномен виде народи западне Европе?

Н.И. Мислим да то овде нико не примећује. Медији се не баве тиме, а и да се баве овде људи не би разумели о чему се ради. Ускоро ће разумети, чини ми се. Кад и сами почну да траже моделе чувања снаге заједнице. За сад им је још увек релативно удобно у индивидуализму. Али људскост је нападнута на светском нивоу. Црна Гора је била ниско пала, а сада се величанствено подиже. Био сам на последњој великој литији пре забрана окупљања и затварања граница због Короне. Први пут сам видео огроман број људи који протестују а нису маса, него народ. Скуп појединаца који се сви виде, нису обезличени ни гневом ни идеолошком заглупљеношћу. Стајао сам тамо пред Храмом Васкрсења у Подгорици и говорио људима. И заиста ми се чини да сам у тих неколико десетина хиљада људи видео сваког понаособ. Као кад се слика група људи на иконама. Сваког видиш. Величанствено, заиста.

• Како ви лично видите литије у Црној Гори где је комунистичка идеологија била најжешћа и најсуровија, да се у 21. Веку, када је хришћанство у опадању у Европи догоди такво једно спонтано окупљање верујућег народа?

Н.И. Шта лично? Најпоноснији сам на једну од најбољих фотографија са литија на којој се видим у трећем плану пола мог лица. Као да сам се нашао на слици Паје Јовановића. Ништа боље у заједничкој причи нисам видео него у Црној Гори ових месеци. А хришћанска Европа без Православља не може опстати. Једноставно – нема снагу без корена.

• Да ли је народ у Црној Гори изигран? Чујемо такве ставове да је унапред све договорено између цркве и државе у Црној Гори. Колико има истине у томе?

Н.И. То су већ будалаштине. Заслепе се људи у својим навијачким страстима и онда свашта причају. Има један велики проблем код нас Срба. Кад некуд запуцаш, ако осетиш да си можда забасао, нећеш да се вратиш назад него идеш даље кроз трње и вичеш да и даље ти најбоље видиш и да ти ништа није. Као деца смо, често.

• Да ли су литије у Црној Гори искључиво верски феномен или је у питању идентитетски, или можда и једно и друго?

Н.И. Ма, најбоља заједничка прича коју сам видео. Идентитетски јесте, али чак не ни примарно националан. Народ Божији се пројавио у онолико лепоте. Живих догађаја, сведочења, видео снимака, музике… Лепота. Авангардни конзервативизам – нешто што сам цели живот чекао, а онда видео.  Аутор – народ. Величанствено.

• Када причамо о односима у хришћанству, постоји један однос који интригира вернике, посебно православце, а то је однос Москве и Цариграда. Ко је по, Вашем мишљењу мање крив, и како се тај спор може решити на корист Православља и верника?

Н.И. Цариград се мало погубио у сарадњи са западним силама и бављењем парама и политиком опстанка, а Москва помало пати од православне бољке цезаропапизма. Ни то није баш посебно симпатично. Сви ти телохранитељи поред патријарха Кирила. А кад погледаш Москву и број верника и Цариград – не можеш да не помислиш: браћо фанариотска, смирите се мало. 

• За крај овог разговора, оче Ненаде, питала бих Вас, која је Ваша поука нашим читаоцима? Шта бисте им рекли, како да очувају свој духовни мир у овом ни мало лаком времену?

Н.И. Срамота ме да ја који покушавам нешто да научим дајем ишта што би личило на поуку. Због тога цитираћу агента Купера из Твин Пикса – «ништа није као што изгледа». У преводу – немојмо да се заробимо подразумевањима. С Христом храбро у отворену процену свег овог хаоса у коме смо се затекли. Боримо се без хистерије и страсти за љубав, за могућност да видимо и разумемо друге људе. Онда ћемо се можда и Богу приближити. А мир, мир је за крај. Кад завршимо трку. Кад буде Бог све у свему. Ко постане православан не може да се пензионише. А камоли кад открије Православље у младости.

Разговор за Чудо водила – Јелена Недељковић