Наш саговорник је свестрана личност. Он је свештеник и књижевник. Члан медијског тима АЕМ БГ, кооснивач и администратор неколико православних сајтова (Поуке, Шестоднев, Извор воде живе), Координатор заједнице „Земља живих“, члан УКС-а, писац многих рецензија и књижевних критика. Јереј др Угрин Поповић. Завршио Основну школу у Београду „Старина Новак“. СПБ „Св. Kирило и Методије“ у Призрену. ПБФ у Београду, мастер диплома. ПТФ у Новом Саду, мастер диплома. ПТУ „Михаел Старин“ у Осијеку, степен доктора теологије. Протестантски теолошки факултет (ПТФ). Протестантско теолошко училиште (ПТУ). Рукоположен за ђакона 2007. За презвитера 2008 12 априла. Служи у Цркви Св Јована Милостивог на Лешћу.

 

Били сте ђак Призренске богословије. Шта за вас значи Призрен и Kосово и Метохија?

У.П: Један део мојих предака, са очеве стране, јесте управо са Косова и Метохије. Из Гњилана, да будем прецизнији. Мој прадеда и чукундеда су завршили ту исту Богословију коју сам и ја завршио. Ипак, мој прадеда је отишао у политику и није био свештеник. Био је народни посланик гњиланског округа 36 година. Пашићева особа од поверења за питања о КиМ. Његов отац, а мој чукундеда јесте био свештеник, као и његови преци. Отуда нам ваљда и презиме – ”Поповић”. Призрен је за мене мој други родни град, а то сам најбоље осетио када сам тамо био 2016 и 2017 након дужег периода. То је био онај исти осећај повратка као када бих се враћао кући у Београд из интерната некада. Знате, у многе градове можемо отићи али се само у један можемо вратити. Ја се могу у два: Београд и Призрен. Но, мимо те сентименталне димензије, Косово и Метохија јесу одлука и јесу корен. Ту немамо права на грешку. Једноставно, ако се стабло посече ново може израсти али ако се корен ишчупа дебло ће сатрулити па ма колико оно било и ма колико се то чинило немогућим. Зато кажем – КиМ је одлука! Одлука да ли ћемо имати будућност као народ или не.

 

Рукоположени сте од стране блаженопочившег митрополита Амфилохија, у неколико наврата сте напомињали да је и ваш духовни отац. Kако сте ви лично доживели митрополитово упокојење?

 

У.П: ”Блаженопочивши” ми даље звучи страно када размишљам о Митрополиту. Поготово јер сада вадим честицу за њега међу упокојенима. Шок јесте био прва реакција на ту реалност а затим као калеидоскоп су се ређали наши сусрети и његове речи и закључивања, размишљања. Био је изузетно ванвремена личност старог кова која се није противила напредовању и развоју. Свакако, он је био мој духовни родитељ јер ме је родио за свештенички чин (прво ђаконски а онда и презвитерски) и у његовом присуству ја сам направио своје прве богослужбене кораке али није био мој духовни отац у контексту духовника мада ми је давао укрепљења те врсте. Најснажније укрепљење ми је дао у манастиру Тумане, када смо се срели након неколико година и, што је још битније, након мог страховитог пада. Тај загрљај и те речи јесу снага која ми је у тим тренуцима била и те како потребна. Разумевање. Људскост. Благост. Великодушност.

Смрт патријарха увек је прекретница за Цркву и представља историјски догађај. Да ли очекујете након постављања новог патријарха велике промене у СПЦ?

 

 У.П: То управо зависи од епископа који буде постављен на Светосавски трон. Мада, неких великих промена неће бити јер их никада до сада није ни било. Црква има свој ток. Ми нисмо Римокатоличка црква. Код нас је Патријарх ”први међу једнакима” и, самим тим, ништа се не може догодити мимо тих осталих ”једнаких”.

 

Поделе у православној Цркви – да ли су оне одраз савременог хаотичног стања у друштву или су одувек постојале у Цркви. Kако гледате на клановске поделе у СПЦ и на расколе који су се десили у последњих пар деценија?

 

У.П:  Још је ап Павле рекао: ”Најзад, треба да буде и поделе међу вама да се покажу они који су ваљани.” И ако погледамо историју наше Цркве ми ћемо видети историју подела. Али и историју помирења. Древноцрквено доба је познавало само два облика обнове јединства цркве: или присаједињење јеретичких и расколничких заједница истинској цркви, или поновно уједињење делова васељенске цркве који су се привремено међусобно посвађали. У првом случају, секта, која је крива због изопачавања учења или праксе цркве, одриче се свих својих особина и покајно се стапа с црквом до потпуног идентификовања. У другом – делови цркве који се мире споразумевају се међусобно на равноправној основи, на основи узајамних захтева и уступака уз могућност кривице са обе стране, при чему свака остаје оно што је била раније, осим у оним тачкама које су биле спорне. Грубо говорећи: у првом случају лажна црква, која је укључена у састав истинске цркве постаје њен неодвојиви део, у другом – два дела истинске цркве успостављају мир, не губећи своје лице. У контексту глобалне ситуације у Православљу и варничења на релацији Цариград – Москва, верујем да ће време, као и много пута до сада у историји Цркве, одиграти пресудну улогу. Многи расколи у прошлости су тако превазиђени. Рецимо, половином III века Римска црква улази у конфликт са афричким и малоазијским црквама по питању крштавања јеретика. Папа Стефан је прекинуо општење с поменутим црквама. А вођа малоазијаца Фирмилијан, епископ Кесарије Кападокијске, назвао је папу “одступником од јединства цркве”. Раскид је трајао свега годину дана: од 256 године до 257. и завршио се без формалности са Стефановом смрћу. За време његовог наследника Сикста II мир цркава се de facto успоставио, иако разлика у ставовима и у пракси није била одмах отклоњена, него је била присутна још читаво столеће. Тако да, као што видимо, поделе у данашњој Православној цркви нису плод ”хаотичног времена” већ хаотичних људи који се увек појаве с времена на време. Када, и ако, будем могао нешто да урадим по питању ”клановских подела унутар СПЦ” онда ћу о томе и да размишљам. Пошто ми то није у опису тренутног ангажовања ја о томе ни не размишљам. Размишљам искључиво о ономе што радим или пишем. Немам капацитета за више.

 

Шта очекујете сада након што се рашчињени владика Артемије упокојио. Да ли очекујете да ће се његове присталице вратити у окриље Цркве?

 

 У.П: Томе се реално надам, њиховом повратку. Сада када је Марко Радосављевић умро њихов покрет или парасинагога или како већ хоћете да назовете ту заједницу, изгубила је на кредибилитету и сада ће почети њихово осипање. Пошто се цела њихова инфраструктура искључиво темељила на једној и јединој личности – Марка Радосављевића. Који је имао одређених дела и одређених повезаности са дијаспором а отуда њима и новаца за одржавање свих тих катакомби и осталих садржаја. Ко га наслеђује? Неко ко је био епископ СПЦ на Косову и Метохији у најкритичнијем времену за наш народ? Неко ко је био ученик аве Јустина? Неко ко је имао снаге да уради све ово што је урадио јер је имао тај и такав кредибилитет? Не, он међу својим присталицама једноставно нема таквог човека а народ који је из одређених разлога пратио Марка сигурно неће пристати на сто пута лошију копију њега која притом иза себе нема никаквих резултата. Разумете ли? Време ће написати епитаф том покрету који је умро када и Марко.

 

Познат нам је Ваш став о митарствима. Ако наслоњени на Свето Писмо тврдите да митарства не постоје, откуда је онда учење о њима толико присутно међу верним народом па и појединим светитељима, као што су нпр. Св. Игњатије Bрјанчанинов или наши светитељи Николај Велимировић и Јустин Ћелијски?

 

У.П: Свето писмо свакако да се ослањам али пре свега на Црквено предање и Црквено учење које је етаблирано на седам васељенских сабора јер није Библија дала ауторитет Цркви него је Црква дала ауторитет Библији. А Црква никада није препознала Митарства као властито учење. То је теологумена која почиње свој живот у 10 веку. Цивилизација се ближила времену када се 1000 година бивствовања навршавало (На неколико места у Откровењу је та бројка знак и сигнал да се крај цивилизације и одређеног поретка ближи). Сарацени су у том периоду почели да освајају делове Империје (они су црнци) и једноставно апокалиптички дух је дошао до изражаја. Људи су данас сујеверни, замислите како је то тек било онда. Увек је лакше веровати у казну него у опраштање. Али то је људска логика и, самим тим, то је одличан знак да је не треба узимати за озбиљно. Уосталом, да ли је Христос разапињао или су Њега разапели? Да ли је Он рекао да треба опраштати 7 X 70 или да не треба да опраштамо? Зар у молитви ”Оче наш” не пише: ”опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”? И где се онда ту уклапају Теодорини црнци-демони? Напокон, да ли се ми спашавамо Христовом крсном жртвом а у контексту Исаијиног месијанског закључка: ”Раном Његовом ми се исцелисмо” или својим делима која ће накнадно бити проверена од демона-црнаца на граничном прелазу планета Земља-Рај-Пакао? И да ли уопште можемо приступити тим просторно-временским описима тих ”граничних прелаза” у реалности која је мимо простора и времена сасвим одговорно и озбиљно? Да ли имамо права на то? Лакше је, схватам, али да ли је то исправан пут којим желимо своје окружење да поведемо и упознамо са Вером љубави? А што се тиче светитеља које сте навели могу само да кажем да је то било неко друго време и да су они у том времену проценили да је корисно за народ да о томе размишљају. Свакако, немојте заборавити да су Свети оци неколико векова пре наведених светитеља етаблирали учење Цркве и да у том учењу једноставно није било Митарстава.

 

Сведоци смо да велики број свештеника у Србији не дозвољава верном народу да приступи Светој Тајни причешћа ван поста, као и да пре сваког причешћа свештеници захтевају од верних да се исповедају. Kакав је ваш став о томе?

 

 У.П: Туга је мој став! Та реалност је буквално тужна јер представља наше молитве Богу као јалове пошто се ми ни за шта друго ни не молимо на Литургији осим да будемо удостојени Причешћа. И онда када дође тај моменат и када Христос каже – ПРИСТУПИТЕ, ми онда кажемо – НЕ ХВАЛА – нисам се припремио, нисам достојан, нисам се исповедио, нисам постио и тд и сл. Заборављамо да је Христос рекао Закеју да треба да буде у његовој кући иако су ”праведници” роптали како то у кући грешника он да пребива. ”Нисам дошао да праведнике позовем на покајање него грешнике” – каже Он на другом месту, тако да ствар је јасна само је ми својом неагилношћу чинимо нејасном. Вратио бих се сада на Ваше питање о променама које ће уследити када се нови Патријарх устоличи. Мислим да би ово требало да буде основна идеја и промена. Јасан Евхаристијски став! Ипак, то није на нашем чину већ управо на епископском. Надам се да ће нови Патријарх узети у обзир овај вапај српског народа за Христом! Суштински не видим ни један други начин у контексту националне ревитализације. Христос нам је потребан и Христос спасава! То знам из личног искуства и зато о томе морам да сведочим. Само милост могу да сведочим и само љубав смем да потврђујем а то је, у једном чину – ПРИЧЕШЋЕ!!! Жив сам данас јер сам се причешћивао. Не зато што сам био достојан већ зато што сам имао Христа. Сваком човеку треба Христос. Србији треба Христос. Моја молитва је да нови Патријарх услиши вапај свог народа и напокон стандардизује то питање, као што су поједини епископи у својим епархијама већ урадили. Као што је еп. др Иринеј Буловић у својој Бачкој епархији то питање веома јасно стандардизовао те више то није питање мишљења овог или оног проте или духовника већ је то став Епархије бачке. Како и треба да буде јер ипак ми смо ту делегирани од епископа и суштински спроводимо његов благослов. Тако служимо Литургију и тако своју службу изражавамо. Тако да, да да Бог да нови Патријарх то есенцијално и национално питање стандардизује. Барем у АЕМ БГ. Немам речи којима бих описао своју радост уколико до тога дође!

 

Зашто не постимо суботу?

 

У.П: Субота је седми дан. До другог века хришћани су светковали суботу а не недељу. Ми имамо посебно место у својим богослужењима за дан суботњи. Напокон, Апостолско 66 правило наглашава да се суботом и недељом не пости.

 

Аутор сте многих текстова и чланака на интернети порталима, па и на нашем порталу ЧУДО, издали сте три књиге. Члан сте Удружења Kњижевника Србије. Да ли људи уопште данас читају књиге?

 

У.П: Заправо, објавио сам пет наслова а не три. Људи читају данас као што су читали и јуче. Нема ту много осцилација. Увек је било и биће оних који воле књигу и оних који једноставно немају ту културу. Наша земља има малу читалачку публику зато што је она сама мала. Бројеви су ту у питању а постотак је исти као и у другим земљама. Можда не и у поређењу са Русима јер они баш, баш воле писану реч. Али овако… средина смо. Ни најбољи ни најгори. Али тако је увек и било, зар не?

 

Написали сте СФ роман.“ Луциферов пут“ Зашто баш СФ жанр?

 

У.П: Зато што се у трећем делу тог романа радња одвија на Марсу у далекој будућности па се зато сврстава у СФ жанр мада у себи има разних праваца. Суштински то је егзистенцијални омаж постојања у којем је човек постао бог. Лично сагледавање тог приступа роман прати из перспективе садашњости, блиске будућности и далеке будућности. Луцифер се појављује као ”спаситељ” а његово ”спасење” јасно видимо у трећем делу. Књига је добила веома добре критике, чак је упоређена са ”Мајстором и Маргаритом”, што је комплимент своје врсте. Други издавач ове књиге је Лео комерц а у свакој књижари Делфи и Вулкан се примерак може набавити. Тако да се надам да ће се читаоци Вашег сајта потрудити да сами донесу закључке о овој књизи пошто је мени веома незахвално да говорим о њој. Могу само да кажем да сам уживао пишући је. И учио.

 

Обраћате се људима преко друштвених мрежа и свог јутуб канала. Да ли вам недостаје лични контакт са човеком? И колико заправо људи разумеју оно што желите да им пренесете?

 

У.П:  Постоје две врсте људи – они који хоће да чују и разумеју и они који то неће. Још у Старом завету је скована крилатица-позив који је Христос радо понављао за време Свог овоземаљског живота: ”Ко има уши да чује нека чује”! Тако да су те две врсте људи одувек постојале. Ипак, са порастом протока информација данас је све очигледније и приступачније тако да се незнање не може сврстати у контекст ускраћености већ у домен нечије одлуке. Дакле, бити неупућен данас јесте ствар избора а не околности. Једноставно, данас немамо права да кажемо: ”нисмо знали” јер је буквално све могуће сазнати. Свакако не говорим овде о тајнама Пентагона већ о суштинским стварима црквеног живота. О Евхаристији и Христу, Кога можемо имати у својим 24/7 околностима. Штавише, потребно нам је то. Данас више него икада, чини ми се. Управо о томе сведочим путем свог јутјуб канала и преко друштвених мрежа. Литургија јесте место сусрета и место заједнице која собом од храма чини Цркву. Ту је димензија личног сусрета остварена и Христом верификована. Од тога нема више. То је доживљај Тавора и истинско преображење које се затим има сведочити јер, Христос је јасно рекао: ”Ви сте светлост свету”!

 

Поред вас постоји још неколико свештеника и мисионара на српском интернету. Да ли неког пратите и које православне и уопште хришћанске сајтове и видео блогове и предавања препоручујете?

 

У.П: Хвала Богу, не неколико већ више десетина свештеника и свештеномонаха. Пре петнаестак година, када смо тек почињали ”сајбер мисионарење” било нас је неколико. На прсте једне руке их могу набројати. Отац Горан Живковић, отац Иван Цветковић и ја. Стим да је о.Горан баш био форумски ангажован и, како смо били колеге по перу у Мисионару у том времену, предложио ми је и нетт ангажман. На сајту Видовдан, чини ми се. Тако, и тада, смо се повезали и са о. Иваном који је имао домен свог храма и тако је почело дружење и мисионарење које је резултирало данашњим сајтом Поуке а некада само Живе Речи Утехе. У тадашњој ЖРУ екипи су били многи изузетни људи. Игуман Тумана, о. Димитрије је један од њих. Тада је био тек ипођакон али исто као и данас је имао ватрене проповеди и сведочења Христа. Примили смо у том времену и неколико признања за наш рад а највеће је Гран При на Веб фесту за најбољи регионални сајт. Раме уз раме са МТВ. То је било 2010. године. Међутим, данас је сајбер небо пуно свештеника и свештеномонаха, хвала Богу на томе, јер има и разних расколника и самопрокламованих ”духовника”, што ни мало није добро јер се збуњује и овако већ збуњени народ наш православни. Поред о. Ивана Цветковића, који и даље ради невероватно добар посао и на свом јутјуб каналу Живе Речи Утехе ТВ доводи разне занимљиве и вредне госте, ту су и о. Зоран Ђуровић, који је и др теологије и који на један веома јасан начин изражава назови компликоване теме данашњег верског живота. Он је веома интегралан у свом приступу, да тако кажем. Такође, ведрог духа и озбиљног сведочења је и о. Предраг Поповић који собом уноси један нов квалитет православног нетт садржаја. Професор др о. Љуба Стојановић је такође од скора узео учешћа на нетт мисионарењу. Тако да је данас сајбер небо православља пуно квалитетних и образованих људи који су засукали рукаве и дају свој максимум. Што је део наше службе и на тај начин показујемо да смо свесни својих одговорности. И то радимо са радошћу, што је можда и најбитнији квалитет нашег нетт ангажовања.

 

Често сте такође на интернету говорили о својој болести зависности од наркоманије, о свом боравку у кампу за лечење болести зависности у Ченеју „ Земља живих“. Ваша искреност је наишла на осуду и подсмевање. Kолико људи у Цркви па и ван ње праштају, прихватају покајника. И како је носити ту врсту крста?

 

У.П:  Дуго о томе нисам причао. Тек од скора, баш од краја 2020. сам почео о томе да говорим. Нормално, о томе се знало и ја као такав нисам имао права да говорим јер сам својим делима показао сопствено утемељење. Те године тишине су биле баш мучне јер је сваки човек о томе имао свој став и изражавао га је складно својој културолошкој залеђини. Ужасни су то коментари били. Ни мало пријатни и ни мало охрабрујући. Људи не праштају, и људи су сурови. Ништа ново, потврдио сам себи клише из Гал. 6:7. Основно утемељење тих година је био управо тај стих! Само овог пута обрнути механизам. И заиста, тако је и било! Као у Пс 126 (127): 5, чему сам се не само надао него сам чврсто одлучио да емпиријски потврдим. Тако да сам у тишини сејао у сузама. Сејао и ћутао! А онда сам решио да поново постанем пример! Овог пута не негативан, хвала Богу. Овог пута пример да је могуће и да Бог подржава кајућег грешника и да Он опрашта и стимулише напредак код оног ко се искрено каје. У контексту преумњења. Дакле, ко заиста промени свој пут из промашаја (грех) у погодак (Христос)! Међутим, кућа покајања је јалова уколико нема темељ. Темељ мора бити Христос. У времену тишине ја сам само служио. Сваке недеље и сваког празника. И само гледао како Христос ради у мом животу јер сам Га коначно прихватио. Не схватио или разумео већ прихватио. Препустио сам и допустио сам Њему да ме врати у живот. Схватите пре свега да наркоманија није ни мало лака болест а саме последице дугогодишњег конзумирања опојних дрога као резултат имају ужасне болести и у коначници превремену смрт. Међутим, мене је Христос водио корак по корак и сада, са ове временске дистанце, само са сузама у очима могу созерцавати своје благодарење том процесу који ни мало у том времену нисам разумео. Напротив, био сам љут, рањив и увређен. Ипак, имао сам одлуку – од Христа више нећу никада! Та одлука ми је донела живот и све ствари које сам желео. Ипак, процес и даље траје. И даље Га не разумем. И даље, али све мање, хвала Богу, ме искрено нервира. Сада сам барем научио да је то сигнал да треба да се позабавим властитим закључцима и да погледам боље јер сам нешто испустио. Нешто ми је промакло. Тако и буде. У ствари, када сада погледам, не нервира ме више Он већ ја сам јер схватам да сам опет нешто пропустио. И када дође нервоза само се сетим да је сасвим нормално да ја, као ограничен облик постојања, погрешим. Ништа ново и ништа ненормално. Тада се смирим и не дозволим да ме гордост узјаше а она управо на тај начин приступа и човек је не примети јер мисли да ревнује и да се труди а у ствари већ је у прелести и расте као мехур дивећи се својим ”непогрешивим” одлукама. Мехур пре или касније пукне а епилог је увек катастрофалан, што би рекао Соломон: ”Охолост је корак пре пада”. Но, вратимо се мотивима мог проговарања о овој теми коју свако нормалан жели што пре да заборави. И ја бих али не смем. Не смем због свих драгих људи који су још у клопци зависности и који све мање и мање верују да је излечење могуће. МОГУЋЕ ЈЕ! – то је моја мисија, и моја обавеза.

 

Можете ли нашим читаоцима рећи нешто више о кампу и програму „Земља живих“?

 

У.П:  Свакако! То је резултат визионарства и љубави неколико људи који су пре 30 година схватили шта се то надвија над омладином Србије. Ти људи су: о. Бранко Ћурчин, свештеник из Новог Сада, затим тадашњи игуман ковиљски и епископ јегарски др Порфирије Перић а све то под благословом и духовним старањем епископа бачког др Иринеја Буловића. Први камп је био Ченеј и то у кући која је раније била школа. Зато о. Бранко о заједници ”Земља живих” каже да је она ”школа живота”. Што заиста и јесте. Данас постоје четири кампа. Три мушка и један женски. Програм траје 30 месеци пошто време јесте једини медикамент који расцепљену и рањену личност може уцеловити. Нормално, не само време већ Христос у том времену Који буквално, али буквално, вида ране тим људима. Нормално, знам како ово бајковито звучи и баш због тога се то мора видети. Сам тај човек, зависник, његова слика, када дође у камп на лечење и његова слика када напусти камп излечен након 30 месеци и са благословом. Те две слике показују два различита човека. Човека који је ходио ка смрти и човека који је поново отворен животу. То је чудо као израз благодати која се у сваком кампу осећа. Просто је то невероватно. И, хвала Богу, колико год пута ишао тамо и даље се детиње обрадујем и зачудим том струјању благодатне енергије која је веома присутна у тим камповима. Што у ствари и није чудно јер дан почиње песмом, па молитвом а завршава колективном интроспекцијом, искреношћу и молитвом. Свакако, ту нема достојних тако да се сви радосно причешћујемо Христом Спасом, одлучно понављајући: ”…него као разбојник исповедам те – помени ме Господе у Царству Своме!” Треба свакако напоменути, а у контексту свих вечитих оптужби како СПЦ не даје, и како сви ми возимо џипове, да је овај програм БЕСПЛАТАН!

 

Болести зависности су некако рекло би се узеле маха поготово код младих, алкохол, дрога, коцка па и зависност од интернета. Шта је узрок томе?

 

У.П: Узрок је као и увек исти. Пророк Давид је због тога и нагласио: ”Опрости ми Господе грехе младости моје!” Разлика између некада и сада је у доступности што резултује овом катастрофалном епидемијом болести зависности. У бројкама изражено то би изгледало овако – има око 200.000 регистрованих зависника. Да би тај број био објективан морамо додати још човека и по том броју што нас доводи до броја од око 500.000 зависника и на нашу земљу од око 7.000.000 људи то значи да је сваки 14 зависник. Ипак, о томе се не говори. Ковид 19 је сто пута слабији статистички али ипак сведоци смо мобилизације поводом те епидемије. Зашто се такво ”црвено светло” не упали и за ову епидемију јесте питање по себи и за себе. Предворје зависности је управо ”друштвено прихватљива” зависност, као што је кладионица, дуван и алкохол. А заправо лицемеран став по којем на паклици цигарета пише да је то отров и да убија али ипак се нуди људима по одређеној цени. Такође, алкохол и коцка се толеришу мада се сви Бог зна како снебивају када се неко пијан ваља по улици или раскући имовину на једном окрету рулета. Но, кажем, ништа ново. Сетимо се ”Први пут са оцем на јутрење”. Међутим, дрога је унела нов темпо умирања и динамике саме болести зависности. Схватате? По Јаковенку, да би човек постао алкохоличар треба му 14 година али да би постао наркоман треба му 14 дана и то је та једина промена у динамици зависности. Свакако, и алкохол и коцка и дрога и шта све не, су само последице. Узрок бива невидљив уколико се само последицама бавимо. Али како открити узрок у обезбоженом друштву у којем се од тинејџера до зависника стиже већ за 14 дана? У томе и јесте сва величанственост приступа излечењу у камповима ”Земља живих” јер се човеку даје време да дође к себи. У приватним клиникама тога нема. Изврши се детоксикација и онда се одреди супституција коју је касније теже одстранити из организма и психе него ли интегралну дрогу. Но, небитно. Човек је ”излечен” и човек је ”оперативан”. Е, видите… то је једна велика и дебела ЛАЖ! Лаж која се одомаћила као стандард те зато млад човек тако често и посеже за суровим алтернативама. Тешко је младо и чисто створење привићи на лаж. Због тога је апсолутни императив тим људима понудити Христа. Заправо, то је једино решење. Све остало су ”њиве гради”.

 

У времену када се од нас очекује социјална дистанца и многи прихватају ту препоруку без превише размишљања, колико смо ми као друштво већ били дистанцирани једни од других и зашто?

 

У.П:  Данашња слика дистанце је управо сиже модерног капитализма и неприкосновеног Тржишта у којем човек бива само средство. Прихватити да друго људско биће може и треба да ти буде средство јесте корен свих отуђења. О томе је још Карл Маркс писао у свом делу Капитал, да је капитализам донео собом још једно сиромаштво – сиромаштво људског духа! Дистанца као решење и изолованост као претпоставка здравља јесте у суштини болест која нам се догађа. Заправо, која је сада постала очигледна. Можда је почела у оном времену када смо престали да се међусобно љубимо и опраштамо једни другима тим целивом љубави на возгласу: ”Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали”. Ко зна. Али оно што је веома битно да знамо је да то не мора нама да се дешава. Нас не морају да воле али ми можемо да волимо. Нама не морају да опросте али ми можемо да опраштамо. Веома је битно схватити своју активну улогу у сопственом животу. То је почетак свих промена. То је почетак здравља. Не очекивати од других, већ урадити сам. Дакле, ако кажемо да је дистанца проблем то је знак да ми не треба да будемо дистанцирани а не да очекујемо да ће друштво од себе да постане недистанцирано и онда ми можемо такви да будемо. НЕ! Ми не будимо дистанцирани па ће и друштво престати такво да буде. Нама Србима је барем лако, ми имамо Литургију!

 

Могу ли савремене технологије приближити људе цркви?

 

У.П: Свакако. То је језик нашег времена. Ап Павле није у камену клесао своје посланице само зато што је Мојсије на тај начин испоручио Декалог Јеврејима и свима нама. Не, он је на начин властитог времена саопштавао ванвремену поруку Христове љубави. Миленијум и нешто након њега, можемо видети о. Александра Шмемана како путем радија емитује ту исту Благу вест. Тако да је савршено нормално да, ако већ користимо и све друге погодности овог века, користимо и средства комуникације не би ли на што ефикаснији начин искомуницирали о тој истој Благој вести коју нам је Христос донео. Поготово јер су млади људи, који су основни приоритет наше Мисије, на нетт-у више него биле где друго. То на неки начин и олакшава али и отежава приступ. Но, добро, никада и није било лако. Вероватно ни не треба да буде лако. Једноставно је тако. Зато је битно радити. Што више човек ради то мање поставља питања која само дезавуишу и у крајњој линији су непотребна јер су небитна.

 

Да ли постоји данас интересовање младих за Цркву и на који начин Црква треба да им приступи?

 

У.П:  Још како да постоји! То ме изузетно радује како они са својих 17 и 18 и 15 година приступају веома озбиљно постављајући ми разна питања. Са великом озбиљношћу. Праве планове да се међусобно повежу и да се остваре као ”Православна одзив”. Та енергија младости и тинејџ енергије тражи сокове вечности и то је охрабрујуће из перспективе нашег народа. Ипак, имамо будућност! То је угодна али и обавезујућа вест пошто те младе мозгове, који претендују да се остваре као умови, не можете ”дисциплиновати” Теодориним демонима-црнцима нити им поједноставити живот у контексту ”буди ти сада добар па када умреш анђели ће да те однесу у рај и тамо ћеш живети срећно”. Једноставно, то ако је икада пило воду, у овом миленијуму никако не налази своју функцију. Као ни воловска запрега, уосталом. ”Времена се мењају и ми у њима”, и то је све. А приступ је увек исти – чисто срце, сведочење, пример!

 

И за крај, шта бисте дали као поуку читаоцима Чуда?

У.П: ”Сваки светитељ има прошлост и сваки грешник има будућност!” (Оскар Вајлд) – МИСЛИТЕ О ТОМЕ…

 

Редакција ЧУДО

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име