Наш гост и саговорник данас спада у либерaлнију струју Српске Православне Цркве. Неки га сматрају, због ставова које износи, једним од контроверзних свештеника, док се други питају, да ли свештено лице може имати ставове који се разликују од званичних ставова највиших представника Светог архијерејског синода.
Отворено, директно и искрено, као и увек, у својим текстовима – отац Зоран Ђуровић.
Отац Зоран Ђуровић живео је у Сутомору где је завршио основну школу и општи смер у Барској гимназији. У Подгорици, гимназија „Слободан Шкеровић“, студира дизајн код Драгољуба Бата Брајовића, ученика Мила Милуновића. Посвећује се више стрипу и илустрацији; узори: Џон Басема, Барн Хогарт, Виљам Ванс, Френк Фразета. Бавио се са више спортова, у каратеу освајао медаље. Дипломирао на Богословском факултету СПЦ у Београду 1995. године. Посебан утицај на његово теолошко обликовање у овом периоду имао је Добривоје Мидић (потоњи епископ пожаревачко-браничевски, Игнатије), следбеник Јована Зизјуласа и „револуционарних“ грчких теолога. Интензивно се дружи са Петром Јевремовићем, Гаврилом Марковићем, Ненадом Илићем, Владимиром Вукашиновићем и другим виђенијим личностима из београдског интелектуалног и уметничког круга. Служио као ђакон од 1992. године у манастиру Ваведење у Београду као и у цркви св. Јована Крститеља у Браће Јерковић. Залагао се на богословском факултету и парохијама за често причешћивање и „повратак Оцима“. Предавао је византијско сликарство од 1994. године на Универзитету за Треће доба у Београду. Уписује постдипломске студије из Историје филозофије (ментор Слободан Жуњић) при Филозофском факултету Београдског Универзитета, без финализације доктората због парохијских обавеза. Наиме, од 1996. године преузео је парохију у Смедереву, где је био протагониста духовних промена, које нису увек наилазиле на одобравање. Реализовао је различите индивидуалне и колективне изложбе (фреске, иконе и слике) у Србији и Црној Гори. Публиковао стрипове и илустрације у новинама, ревијама и књигама. Током 2001. године реализовао четири телевизијске емисије религијског садржаја у својству идеатора, режисера и уметничког директора за ТВ Смедерево. Серијал је потом забрањен јер је по садржају и методи био превише провокативан. Био је један од вођа протеста у Смедереву који су резултовали падом Слободана Милошевића. Не желећи да се политички ангажује, одлази 2002 у Рим где уписује постдипломске студије из патрологије на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano, Pontificia Università Lateranense. Магистрира у теологији и патристичким наукама у јануару 2007. са тезом: La condizione originaria dell‘uomo nella teologia di Agostino. Un riesame dei suoi commenti alla Genesi e dei suoi scritti della polemica pelagiana sulla mortalità di Adamo. Vocabolario e questioni. Докторира у јуну 2010: La protologia e l’escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, при истом институту (IPA) под руководством следећих професора: Vittorino Grossi, OSA (први ментор), Robert Dodaro, OSA (други ментор) и Nello Cipriani, OSA (advocatus diaboli). Теза публикована исте године. Председник института, Додаро, изјавио да ће настојати да се иновативан истраживачки метод примењен у овој тези користи у наредним докторским истраживањима.[1]
Познаје више старих језика (грчки, јеврејски, сиријски, латински, старословенски) као и модерних (словенски језици, италијански, енглески, шпански, француски). Бави се превођењем, писањем научних студија и сликарством.
1.Помаже Бог оче Зоране, хвала Вам што сте се одазвали нашем позиву. Реците за почетак колико доктора августинијанаца има у СПЦ и каква је разлика између августинијанаца Рима и у Београда?
– Бог вам помогао и нитков вам ништа не мог’о! Да се нашалимо на почетку.:)))
Августинијанци су католички монашки ред. Када сам одбранио докторат на Августинијануму, мој ментор је рекао: Радећи на Августину овај православац је постао прави августинијанац! – То је била похвала, у смислу да сам усвојио и сам метод размишљања св. Августина. Наравно да нисам постао ни католик ни монах.
Ја сам једини доктор из СПЦ који има ту титулу на Августинијануму. Београдски Православни Богословски Факултет нема специјалистичких студија из патрологије, тако да не може ни да има доктора патристичких наука.
2. Шта Вас је довело на друштвене мреже?
– Бег од жене! :)))
Па то је мисијско поље. Поучавате друге и учите и сами. Парохија ми се умножила. Наиме, моја физичка парохија је мала и не доноси ми никакве приходе, као ни ова виртуелна. Како сам од завидљивих људи из СПЦ онемогућен да предајем на ПБФ – фамозни изговор им је био и да кобајаги немам основну школу!, посветио сам се уметности и научном раду, а популарне текстове (за које имам сву научну апаратуру) публиковао сам на нету и надам се да ће они доживети, ако ме Господ Бог поживи, двоструку форму: ову популарну која већ постоји, и дотерану научну.
3. Део интернет корисника који прати Ваша писања на друштвеним мрежама Вас доживљава као веома иритантног човека, други део би се могао окарактерисати као Ваши поборници, односно они који деле Ваше ставове, од куд таква подела?
– То је сасвим природно, нема места саблажњавању и чуђењу. Дискурс о истини је отрежњујући и радостан за оне који истини приањају, али болан за људе који живе у мраку. За самог Исуса су многи говорили да је демон у њему. Убили су га због безбоштва. Он је пак казао: Нисам дошао да донесем мир, него мач; и: Кад су мене прогонили и вас ће, јер ученик није већи од учитеља. Историја се болно понавља и тако ће бити до кончине овог света.
Спин о неким мојим следбеницима је измислио лично Сатана. Наиме, тешко да неко може бити толико глуп па да у то поверује када види како и са пријатељима полемишем! После су неки – не баш обдарени интелигенцијом – рекли: Зашто не промениш причу или ублажиш, зар не видиш колико је људи који те напуштају? – Када бих био верски гуру онда бих причао симпатичне причице, јер нисам глуп па да не знам шта годи људима. Но, не верујем да ме је Слово довело у свет да шашољим уши људима.
4. Да ли ћемо ускоро видети неки Ваш нови теолошки текст?
– Да, мада ће бити на италијанском. То је излагање са једног међународног симпозијума у Мађарској.
5. Како пласирате своје стваралаштво? Имате ли везу са матицом или… и какви су планови у том правцу?
– Писане ствари објављујем углавном у Србији јер сматрам да у свету има доста квалитетних научника. На италијанском објављујем за широки аудиторијум. Почели су да ме преводе и на неке друге језике, али је то ствар која ће се тек разгранати. Пророчки је рекао мој ментор Виторино Гроси: Сви сада од тебе учимо! – Рекао сам му да спрдање са другим није за похвалу, али се он није спрдао. Избегао бих да поменем једну другу сцену…
Што се тиче сликарства, моја дела су по целом свету, рађена су за људе највишег ранга, институције, цркве… Такође би ми било драго да урадим неки храм у Србији, но тамо важи: Мала бара, много крокодила. Људи се тале, тешко да поштен човек може добити неки ангажман.
6. О стању у СПЦ у Србији и региону се обично информишемо преко медија који нису наклоњени цркви, Ви сте један од ретких који отворено критички говори о ситуацији у којој се тренутно налази СПЦ, зашто постоји тај зид ћутања у цркви?
– Зато што се естаблишмент СПЦ затекао, јер су проблеми огромни и питање су нашег опстанка као народа. Такође, борџијански метод решавања проблема у СПЦ, је јако заступљен. Ту нема ни правила ни морала. На Сабору видимо тек вршчић леденог брега. СПЦ је и неискусна, а и не жели да се учи на примеру других Цркава. Мислим да се ту потцењује интелигенција народа и да би нас народ више ценио када бисмо били искренији и са дозом озбиљне самокритике. Овим не критикујем СПЦ као такву, него лоше поступке наших великодостојника. Ми имамо најновије случајеве јавног блаћења ПБФ са стране неколицине професора који тамо раде, а СПЦ није ништа урадила да им одузме лиценцу за рад. Надам се да је у питању само тактизирање и бирање правог тајминга.
7. Да ли Ви заиста мрзите неке епископе и радите на штету цркве из личне сујете како тврде поједини либерални медији?
– Па и то је спин. Никада се ништа нисам замерио са Артемијем, а аутор сам који је највише студиозно писао против њега и те секте. И наравно да не мрзим човека, јер је и он жртва и саучесник у злоделу за кога сам га каштигао. Друго, патријарх Иринеј ми ништа није помогао у животу или ме задужио нечим, а највећи сам бранитељ његовог лика и дела. Штавише, кад сам 2010 мислио да се преселим као парох за Бг, рекли су ми његови блиски свештеници да од тога нема ништа, а онда је парохију добио неки средњошколац. По логици ових спинера сада бих требало да пишем против Гавриловића! Хоћу, ако видим да нешто наопако ради. А да му учитавам неке грехе, да бих се правио политички коректним, не пада ми на памет!
Ево и другог примера: Никодима Равноземљаша сам изобличавао и док је био у СПЦ и употребљавао сам тешке речи на његов рачун као и што сам му направио неколико «православних мотивационих постера» не бих ли га пренуо из лудила. Није било користи. Амфилохија сам прекоравајуће питао, кад смо се срели у Риму: Зашто га нисте одмах рашчинили? Нисам добио задовољавајући одговор. Он је само бригу своју пренео на покојног Милутина, јер му је увалио и Никодима и Арсенија. Никодим пише и говори против Амфилохија, и у делу има за право, али то не значи да ћу га ја сада хвалити. Нисам страначки човек. Наравно да ми је онда позиција катастрофална.
8. Какве су ваше процене у ком правцу ће се даље одвијати ситуација у СПЦ, посебно у дијаспори, посебно у Црној Гори?
– Добићемо расколе и у Америци и у ЦГ. Не видим да је Сабор одлучан да подузме озбиљне резове. То би значило да се сва тројица САД епископа склоне са катедри као и да се Амфилохије пензионише. Ако се то не уради, ми ћемо имати расколе у наредних 6 месеци. Проблем је што ће се Амфилохијевом расколу придружити Теодосије са КиМ, Димитрије са ЗХ, Атанасије са Милешевском. Такође Григорије неће дремати и ми ћемо добити располућену СПЦ или Србијанску са оазама у Хрватској, Босни, Француској, Аустрији (мада је ова лабава).
9. Свештеник Дарко Ристов Ђого је недавно на Фејсбуку поставио неколико статуса у којима је готово потврдио Ваше ставове о ситуацији са црквом у Црној Гори. Колико је верницима и клирицима тешко да прихвате Ваше ставове и шта мислите зашто је то тако?
– Ђогу се полако отварају очи. Писао је да ако сам ја у праву да ме треба ставити одмах у календар светаца, а ако нисам, рашчинити. Такође је писао да ако сам у праву, да се Амфилохије мора рашчинити. Када се ускоро збуде, писаћу пријатељу да направи петицију да ме СПЦ одмах убаци у календарче, јер је и император Маврикије Васијану за живота подигао храм, као што знамо да су иконе и живим људима радили и оне су чудотвориле.
Проблем са ЦГ је ургентнији од америчког, јер су американци све већ урадили и ништа немају намере да мењају, зато што у ЦГ имамо култ личности Ђеда (како популарно зову митрополита Амфилохија), који је он лично подгревао; његове следбенике сам прозвао ђедоиманима и та квалификација се примила у народу. Дакле, он има ову идолатријску димензију, а са друге стране свештенство има и економске мотиве. Такође, излети Јоаникија ка Амфилохијевој концепцији су одсекли сваку наду неким свештеницима да би могли по расколу да пребегну код њега. Зато је јасно да ми се Амфилохијеви свештеници само приватно јављају, никако јавно, јер би им одмах пала глава. Када би Митрополит имао у виду колико је обимна моја преписка са њима, односно, колики је број клирика који приклањају слух ономе што говорим, верујем да би завршио на Ургентном.
10. Какво је стање у православљу уопште? Да ли ће сукоб Цариграда и Москве неминовно довести до поделе у православљу на два дела или ће остати овако нерешена ситуација до неког будућег Васељенског Сабора?
– Без светског рата православне Цркве ће остати у расколу као што је непревазиђен и раскол са Католичком. Ми смо самозадовољно мислили да нам католици не требају, а сад смо добили и други раскол. Димензије му нису још увек драматичне, јер има цркава као што је СПЦ, које мисле да се може понашати по моделу старокалендарске кризе, па општити и са једнима и са другима, али је ово сасвим нови тип кризе. Нас ће у табор словенских Цркава одвести признање Фанара Македонаца, Црногораца и Американаца. Само по светском рату може доћи до Васељенског сабора.
11. Да ли неко намерно гура православце у поделе или је то комбинација неких глобалистичких пројеката и слабости самих православаца?
– Наравно. Пројекат је стварање Нато православне Цркве, где ће источни папа столовати у Истанбулу. Лакше је контролисати 1 владику него 5.000. Православци су доживели фијаско на Криту и то је оголило све наше слабости. Ми нисмо једна Црква.
12. Често сте у својим текстовима истицали да је потребно да поглавар Римокатоличке Цркве посети Србију. Да ли сте и данас поборник те идеје?
– Да. Зато што нисмо у јединству са католицима Дух Свети нам сурово показује шта нам следи. Нажалост, екуменски дијалог углавном воде вуци прерушени у овце, тако да до данас није било никаквог – или скоро никаквог – помака. Нпр. Амфилохије слови за екуменисту али он негира католицима Свете Тајне па прекрштава католике! И онда иде наоколо и говори како је Степинац лош човек јер је прекрштавао православце! Ту нема никаквог екуменизма, јер не постоји љубав као предуслов за дијалог и јединство. Само за прекрштавање католичких свештеника и Чеде Јовановића, који је био већ крштен у Православној Цркви, Амфилохије би по канонима морао да буде рашчињен. Наравно, то је последња ствар због које би га у СПЦ рашчинили. Ми имамо јасне каноне који су донесени на Васионским саборима, али је дошло до једне смутње коју су створили in primis преп. Никодим Агиорит и васељенски патријарх Кирило V, који је био симониста.
Папа треба да посети своју паству. Замислите да Папа каже како патријарх Иринеј не може да дође у Италију да обиђе своју паству?
13. Мислите ли да би посета Папе могла да допринесе повољнијем развоју ситуације по СПЦ по питању канонизовања контроверзног кардинала Алојзија Степинца? Да ли би посета Папе могла имати позитиван ефекат по том, за СПЦ и вернике, јако важном питању?
– Наравно. На Папин предлог се и формирала мешовита комисија која је требало да преиспита случај Степинац. Кардинал је већ у календару блажених, тако да је наивно мислити да би могао бити избачен из истог, мада је то за очекивати за век или два. Наиме и Католичка Црква и Православна с времена на време избацују свеце из календара. Становито кокетирање – да не кажем нешто теже – Степинца са усташким режимом га је компромитовало у очима Срба и његово проглашење за свеца би значило и потврду континуитета НДХ и нове Хрватске државе, и тиме закуцавање последњег ексера у екуменском дијалогу Срба и Хрвата.
Такође, подсећам да Ватикан није признао ткз. независно Косово. Мислим да им је намера искрена, иако их Срби, због жалосног искуства са хрватским католицима, подозревају.
14. Често сте на друштвеним мрежама, па и на сајту „Видовдан“ писали о тзв. „херцеговачком клану“ СПЦ? Каква је њихова улога у самој хијерархији СПЦ? Јесу ли они, заиста толико моћни?
– „Херцеговачки клан није национална одредница“, него је користим за недобронамерне људе у СПЦ, а осовину тог клана сачињавају Херцеговци. Скоро сам покушао да кажем како има и добрих Херцеговаца, али је поп Игор Зиројевић покушао да ме убеди да грешим.
Нису толико моћни, него су више безобразни и дрски. Имате случај владике Григорија који би да нокаутира неке новинаре, а на литургији у Жичи прети неким владикама да ће их давити голим рукама. И то је човек који вам пише књиге са шаљивим насловима, типа: Гледајмо се у очи.
15. Унутрашње борбе у СПЦ утичу и на вернике, али и на веома важна питања какво је сам избор патријарха. Да ли постоји начин и који би то начин био да се поделе спрече, а унутрашња трвења зауставе? И да ли је заиста, у самом Синоду, тај утицај пресудан?
– Поделе и трвења се могу зауставити само победом здраве црквене линије. Нема другог начина. Овај подземни рат само штети СПЦ и њеним члановима у сваком смислу: и у духовном и у материјалном. Такође смо у озбиљној опасности да нестанемо као народ. Мој труд је у спречавању тога. Мањина пак епископа се труди да угрози јединство СПЦ Сабора, што је експлицитно написао и митрополит Амфилохије у захтеву ових мењшевика за сазивање ванредног Сабора.
Што се тиче избора патријарха ја сам за систем просте већине. Никако нисам за убацивања 3 имена у путир. Апостоли су могли да бацају коску, а подозревам неке епископе да у свом животу не живе апостолским идеалом. Наиме, могло би се десити да се изабере неко за ово престижно место по моделу лото скандала који смо имали пре неколико година.
16. У току је петропавловски пост. Ви сте у свом тексту писали да је то пост који нема сврху? Можете ли за наше читаоце да појасните свој став, који се битно разликује од оног који заступа СПЦ, и који каже да је тај пост, заправо један од четири најважнија поста за вернике у току године.
– Само је Четрдесетница канонски пост. Свети Сава није хтео да уведе Богородични иако се он практиковао у неким помесним Црквама. Нико при здравој памети неће рећи да је Сава био безбожан. Три поста су стихијски ушла у Цркву и патријарх Павле је био дао предлог за њихова скраћивања, али то на Криту није урађено. Наиме, Грцима је пост као и Шокцу, тако да уредно мрсе и нема потребе да се у званичним правилима нешто мења. Петропавловски пост извитоперава богослужбени ред, јер смо ми увели пост (средом и петком, осим прве седмице) од Васкрса до Духова, а за то стара Црква није знала. Изгубили смо логику Цркве. На то скоро нико да не обраћа пажњу. Но, свако нека пости како му кажу надређени и колико може. Ја нисам задужен да постављам посна правила.
17. У својим текстовима сте систем СПЦ називали феудалним. Шта би, по Вашем мишљењу требало да се промени?
– Не сећам се да сам употребио тај израз, али је он углавном исправан. Неки негодују што користим више израз владика него епископ. Ја само следим праксу. Више су деспоти и владаоци него надгледници, што означавају речи епископ и бискуп. Мањи део се супротно понаша. И то нема везе којој струји припадају. Митризам је вирус. Било би лепо од митрополита Амфилохија некад да чујемо коју и о том вирусу, а не само о корони и братоубилаштву.
Промене би морале да буду системске. И да буду по теолошким принципима и усклађене, колико је могуће, са измењеним светом у коме живимо. Ми смо нефункционална Црква (мислим на Православну у глобалу): имамо кодекс црквеног права где се налазе супротни канони или они који се више не држе. Сада су нпр. фанариоти за себе канонизовали праксу да се свештеници могу два пута женити, а на то су се позвали на праксу у СПЦ, а ми то питање нисмо канонски устројили!
Ваљало би да се вратимо Христовим речима да бисмо били аутентичнија Христова Црква а не историјским наслагама. Но многи мисле да је Христос превазиђен и да они боље могу да организују Цркву. У ствари, само се прави институција моћи, што је супротно Јеванђељу.
18. Да ли би промена система функционисања СПЦ променила нешто у самом друштву и шта?
– Би. Постали бисмо хуманији. Друго, са хуманизацијом, кад се видимо у правом светлу да смо људи од крви и меса, са свим манама и врлинама, то би покренуло на акцију обнове. Узели бисмо са одговорношћу ствари у своје руке, а сам свет би стекао више поверења у нас. Замислите само када бисте увели позитивну селекцију у СПЦ? Када би се укинуо непотизам. Тада би се корупција довела на минимум, али ми смо друштво где је већина корупцијом на местима која не могу да обнашају, тако да сам песимиста. Не знам шта би требало да нас звизне по глави па да се освестимо. Имате пример проф Зеца, који је имао и научну каријеру, а сада се понегде и слуша, мада је био прогањан од режима. То је све што нам је остало: да радимо колико можемо, са еланом и слепом вером, односно надом да ће Бог поправити ствари на боље. До пре свега 10 година нико не би помислио да ће мој глас нешто значити у СПЦ. Верујем да ће се узимати све више за озбиљно. И мора овај капиларни и теренски рад. Нема ништа да нам падне са Неба. Наравно да хоће, али само ако и ми будемо подвижници у складу са Божанским планом икономије за нас као заједницу. Лако је гледати своје интересе, али ко изгуби живот свој за Христа и његово Јеванђеље, наћи ће га. А Христос је Црква, тј. цео свет, а не идеологија. Само делењем себе благодат се умножава. Вештачки можемо да направимо само секте или тоталитарне режиме. Али су све те ствари осуђене на пропаст.
19. И за крај оче Зоране, какву бисте поуку дали читаоцима нашег портала?
– Молите се Господу и трудите се око ближњих а волите и непријатеље своје. Не посустајте када не видите плодове свога рада – то је Господњи део.
Разговор за Чудо водила Јелена Недељковић
