Протекле године, у јуну месецу, у главном граду Србије, забрањен је концерт једног рок бенда из Црне Горе. Поджанр који бенд свира је хеви метал, име бенда је Визант, а његови чланови су српске националности. О овом скандалозном догађају јавност скоро да и не зна. Чланци су се појавили само у Вечерњим новостима, Земунским новинама и Русији данас.
Визант је бенд из Никшића, који истрајава дуже од две деценије. Карактеристичан је по споју тврдог гитарског звука са православним појањем и тематиком. Овај бенд је, такође, препознатљив и по мелодичним баладама, које су заслужне што је бенд популаран и код публике којој метал баш и није близак. Након четири студијска албума, Визант тренутно снима нови материјал.
Фронтмен Византа је Саша Зејак, доктор економских наука, аутор два романа, три збирке поезије и две књиге у којима се бави савременим друштвом. На Универзитету у Београду, одбранио је другу докторску дисертацију на тему утицаја вируса корона на светску економију и безбедност. Године 2021. Зејак је добио престижно признање, „Златна значка“, коју Република Србија додељује за допринос у култури. За награду га је предложила проф. Др Елизабета Ристановић, један од водећих експерата у свету из области безбедности и биологије, док је једногласну одлуку донео жири на чијем је челу био српски књижевник, Милован Витезовић. Награду је Зејаку уручио хуманитарац и велики пријатељ Срба, Арно Гујон.
Пре музике бавио си се писањем поезије. Негде сам прочитао да си још за школских дана добио награду за песму посвећену Црној Гори.
С. Зејак: Не знам да ли су моје пјесме „поезија“ у актуелном културолошком смислу, али су свакако покушај да дар писмености преносим на друге и то радим у континуитету, од најранијег дјетињства тачније од основно – школских дана, када сам и написао своју прву пјесму и то на најлакши могући начин – словима описао живот, баш онакав, какав је био. Један од тих дјелова живота односно мог битисања је везаност за Црну Гору, њене коријене и везе са другим територијама нашег народа. Све мане и врлине црногорског крша носим у себи. Све што неко воли у Црној Гори, то сам ја и све што неко не воли у Црној Гори – то сам опет ја. Сјећам се да сам на љетњем распусту, волио да сједим на врху планине и гледајући залазак сунца да пјевам о Никшићу, Црној Гори, српским јунацима и ево сада ми крећу сузе из непознатог разлога, када се сјетим тих предивних вечери у којима сам оживљавао представе Мојковачке битке у којој су ми страдали ђедови, па све до Косова поља, јер сам и у том узрасту знао велики број епских пјесама, које су допуњаване са гусларским пјесмама, уз које ме ђед учио – ко сам и шта сам. Од њих сам највише волио „Смрт мајке Југовића“, пјесме о Марку Краљевићу и „Мени рука а теби ђевојка“ и дичио се њиховим дјелима, као да су моја. И она су баш и моја, и свакога Србина на свијету уколико прати трагове предака и не дозвољава другима да их избришу.
Када долази до идеје да узмеш гитару и почнеш да се бавиш тврђим рок звуком? Зашто си се определио баш за метал?
С. Зејак: Имам два објашњења – глобални и локални ниво одговора, који се своде на исто. На глобалној метал музичкој сцени, десио се потпуни пад квалитета односно енергије, коју је носио метал 80-тих и (по мом мишљењу) више није било албума, који би ми завриједили пажњу. Даље, Друштво Скривених Талента (ДСТ) у Црној Гори је било престало са радом и захваљујући томе се у Никшићу и Црној Гори појавио велики број појединаца, који су реализовали своје идеје. Никшић је град рок музике, али најмање по бендовима, већ по људима који га слушају. Оно што је била велика мана, је то што је сваки музичар био ангажован у више бендова, од којих данас није остао никакав значајан аудио траг, сем сентименталности. Визант је различит. Визант иза себе има причу, носи идеју и предлаже нешто. Није циљ музике, пука пучина, која ће да те прати безусловно. Браћа Византа су најинтелигентнији људи у друштву, начитани, оплемењени и ми само заједнички дијелимо исте утиске. О томе, како сам изабрао метал, моју апологију метала читаоци могу наћи у једном мом тексту урађеном за Метал Хаммер – „Хеавy метал као религија, став или опредељење“. Свакако, најсавршенији инструмент је глас и појање најљепша музика. Са садашњег апсекта, можда је бити најбоље неострашћен жанровима, али ако желите да слушате метал – онда нека то буде Визант.
Откуд идеја за овакав приступ металу – мислим на православну духовност која је присутна у песмама?
С. Зејак: Постављам питање. Да ли се ми поносимо нашом историјом? Да ли ми треба да поштујемо прво туђе, па онда своје? Да ли ми треба да идемо погнуте главе, докле други краду, наче коријене? Не! Не могу да пјевам о скандинавским боговима и упитним европским јунацима, а наш корак нема наставка. Ми идемо ка своме циљу, по стази предака и очекивано је да отворимо ризницу православља, како за нас – тако и за оне који су у апостасији. „Свима смо били све, да некако некога придобијемо.“ Да макнемо младе људе из канџи нихилије.
„Рок музика, као жеђ за литургијом“ било је предавање тада оца а сада владике Јована Ћулибрка, које ме је у потпуности окрилило да своје музичко знање употпуним са спојем метала и духовности. Имао сам част да будем у Пећкој Патријаршији на наречење и устоличење владике Јована и чак и да на Цетињу, трпим критике од њега – да ми је вјера сирова, да сам брзоплет и видио сам, да је био у праву. Мислим да је тада био разлог мој став о пјевачу бенда Јоy Дивисион односно о његовом самоубиству. Свакако, познанство са о. Јованом, које ми је омогућио мој кум – ђакон Павле Љешковић (млађи брат Бориса Љешковића) је био један од битнијих догађаја у мом животу. Са друге стране, ђакон Павле је особа коју највише цијеним у дијелу критичких осврта на музику и друштво. Заједно смо расли и имамо интересантан музички кварт: од Миладина Шобића, Ружин трн, ДСТ, Визант, Басемент студио, великог броја мушких и женских појаца, других музичких студија и успјешних рок бендова – баш велика концентрација музичара и то свега на неколико корака. Можда је разлог и то, што смо у непосредној близини Саборног Никшићког Храма Св. Василија Острошког у којем смо сви пронашли своју другу кућу. У ортодоксији сам пронашао све, што сам желио да знам у животу и још много више од тога. Теоретска и практична неогграниченост тематика, о свијету, животу, добру и злу, љубави, демонизму – све оно што интресује младе људе, на свим меридијанима.
У време Литија у Црној Гори, написао си песму „Сачувајмо светиње“. Какав и колики је био њен одјек у то време?
С. Зејак: Сачувајмо храмове (Земља Његошева) је прва пјесма о одбрани светиња у Црној Гори. Као доказ о успјешности пјесме јесте и то да је један црквени хор са црногорског приморја изводи на академијама. Са мном је пјевао и мој старији син – Николај. Сјећам се да је дошао око три сата поподне и када смо га после поноћи, пробудили да пјева – све је отпјевао тачно у тон, а није је никада прије чуо, док је текст читао. Та чистоћа дјечијег срца је дала резултате. Та пјесма је морала бити завршена на вријеме, као добродошлица моштима св. Василија Острошког у Никкшићу. Ми смо на све начине помагали литије у Црној Гори али сем побједе у том дијелу, Срби се нијесу прославили са влашћу, која је дошла након тога. Наша мјеста су заузели прелетачи и сумњиви Срби, који су напрасно постали вјерници и родољуби, а ми смо остали у истом проблему, као и у бившем режиму.
По снази емоција које буди код слушалаца издваја се песма „Земља светих ратника“. Откуд идеја за песму?
С. Зејак: Као један од доказа, да је публика препознала ову пјесму, јесте и то што се она неколико пута пријављивала и брисана са Yоутубе-а и то сваки пут када је била око пола милиона прегледа. Настала је наравно у мом срцу у мојој кући и доказ је како пјесма са пар акорда, чини савршену једноставност и направљена је тако, да може да је свако одсвира. Она је путоказ ка Косову и Метохији, свакоме човјеку, који крочи на наше тло или чује њене ријечи. Инспирација је вјечита жива енергија наше Свете земље, за коју се молим свакога дана и која оживотворава свако православно и друго честито срце.
Како размишљаш о КиМ? Постоје ли, по твом мишљењу, шансе да Србија поврати контролу над територијом Космета?
С. Зејак: Косово и Метохија је лична карта православних Срба. То је наше мјесто рођења и мјесто нашег будућег покоја. У животу, увијек гдје је велика светиња, велика су и искушења. Тако је и КиМ и предмет нашег неспокоја, и поље у којем ће Мурат опет изгубити главу. Ми у Црној Гори дишемо Косовом и Метохијом и наши преци су ослобађали Косово и оно је дио нашег бића.
Србија мора да чува супстанцу народа. Сама не може ништа, посебно у ситуацији када је Русија заузета својим проблемима а власт Црне Горе јој константно забија нож у леђа, по питању КиМ, док дио њеног становништва посматра КиМ као баласт држави. Онај ко има народ има и снагу, како каже Његош „Мало руках, малена и снага.“ Мора се мудро сачекати окончање рата у Украјини и раст улоге Русије, на глобалном нивоу. То је једина шанса, да се КиМ врати у пуну надлежност државе Србије. Уколико се то не успије, сукоб је неизбјежан. Ја се два пута дневно молим посебно за КиМ и пренијећу то на ђецу. Ако су Јевреји могли 500 година да се сваки дан поздрављају – „Видимо се у Јерусалиму“ и успјели су, не видим зашто ми то не можемо а у много бољој смо ситуацији, него они тада.
Колико је данас развијена свест о идентитету, припадности, заједничкој прошлости и значају наше културне баштине?
С. Зејак: Недовољно. На граници смо опстанка. Значајан дио проблема је неактивност државе на националним пројектима. Други је породично васпитање. Изгубила се хијерархија у породици и народу. Неке институције у државама се „не мијешају у свој посао“, Црква нема људске и финансијске капацитете да се сама избори са проблемом недостатка проповиједи а националне академије наука постоје само на папиру. Политичари који себе називају „српским“ су највећи губитници у новијој историји Црне Горе, док је Србија потпуно индиферентна на проблеме Срба у Црној Гори, Републици Српској, Хрватској и Сјеверној Македонији. Исти сценарио је свуда – прво се гради држава, измишља се нови језик и на крају, тражи се одвојена Црква. Сви они признају заједничке коријене, баштину – али српски народ нестаје а други не могу да настану у пуном капацитету. На примјер, већина критичара Византа сматра да смо ми пројекат Цркве, потом Србије, па онда Русије…а ми сами радимо све, без ичије пружене руке. Да је среће, бендова попут Византа би било на десетине а Визант добио мјесто какво заслужује, а не да му због пјесама о КиМ и ЦГ прекидају тонске пробе и забрањују концерте и то у Београду.
Пре више од пола године, наступ Византа је забрањен, а о овоме сте обавештени за време тонске пробе, два сата пре него што је концерт био заказан. Шта се догодило у клубу „Фест“ у Земуну?
С. Зејак: Нијесмо хтјели да политизујемо овај догађај, нити да му давамо неку већу димензију, будући да смо хтјели да смањимо тензије у свом народу. Позвани смо од стране Клуб Феста да одржимо самостални концерт. Прије концерта су нас дочекали графити, неки увредљиви, неки пријетећи, и док је трајала тонска проба и свирала се „Земља светих ратника“ вланик клуба је прекинуо пробу и рекао да напуштимо клуб и да се такве пјесме ту неће свирати. Ми смо то наравно одбили и после пар сати изашли пред окупљене браћу и сестре и одржали концерт на отвореном! Пјевали, дружили се и само нашим залагањем Клуб фест је остао читав. Имали смо подршку медија у Србији – од Вечерњих новости до Земуских новина и Русија данас и користим прилику да им се захвалим, на поштеном извјештавању. Ја сам онда намјерно одлагао концерт у Београду до сада, како би се заборавило на тај немили догађај.
Сматраш ли да, иза овог догађаја, стоје некакви „антифа“ активисти, или неке друге „невладине“ организације?
С. Зејак: Пар дана, прије планираног концерта са тих профила на мрежама су објављивани погрдни постови и карикатуре светиња српског народа, да је то једноставно тешко и препричати. Мени је част да ме такви људи не воле. Не требају да ме мрзе и да ми пријете животу али то је зло у прилично наивном облику, бар за мене. Мислим да је ту у питању лгбт популација са изразитим антицрквеним карактером, која се крије иза петокраке. Ми имамо велики број познаника комуниста, са којима никада нијесмо имали проблема. Ово је нешто, сасвим друго. Озбиљан „антифа“ покрет би дошао или назвао и поразговарао са нама, јер нема проблема који се не може ријешити на људски начин. Даље, у Србији постоје подјеле које нас са стране не интересују. Ружно је сврставати нас – госте у неке локалне сукобе, које су започели нечији ћедови. Нама треба цјеловита и уједињена Србија, те стога превазилазимо разлике, које су очигледне на терену. Све што је српско – ми поздрављамо. Подјеле не желимо и не прихватамо.
Када смо код „Антифе“, која је, по твом мишљењу, права сврха ове и сличних организација? Из ког разлога и из којих фондова новац за њихову „делатност“?
С. Зејак: Нико није против туђег мишљења или идеологије. Сакоме је Бог дао слободу да чини шта хоће, али са собом а не са другима. Нападати физички и преко мрежа, људе које не познајете и не желите да их упознате, граничи се са разумом. Сигурно да постоје ти „антифа“ покрети, који уопште нијесу за потцјењивање. Прво – иако их нема у већини, имају довољан број припадника и финансије, да могу да направе проблеме а друго – види се њихова умијешаност у све оно, што није на корист српскога народа. То је моје мишљење, што не значи да је тачно. Из искуства знам, да је највећи број таквих организација, финансиран и усмјераван са запада.
На Универзитету у Београду докторирао си на тему утицаја вируса корона на светску економију и безбедност. Колико су, по твом мишљењу, тачне тврдње о „произведеном вирусу“?
С. Зејак: Потпуно је небитно, како је вирус настао односно, како је пренешен. Његове последице – директне и индиректне су исте, било да је циљано пуштен међу популацију или да је инцидентно заразио прве жртве. Оно што је мени, као стручном лицу, најинтересантније су били пратећи ефекти пандемије и брзи одговори СЗО и фармацеутских компанија, које су једини добитници у пандемији. Тестови, вакцине и протоколи нијесу имали времена да се испитају детаљно а љихова учинковитост је упитна. Вакцинације, ревакцинације, поновне вакцинације, мијешање вакцина…све упућује на контролисани хаос, на штету човјека. Нико у том периоду није имао сезонски грип (што је немогуће) већ су сви трпани у ковид болнице, са тестовима у џеповима, које нико није ни третирао. Треба напоменути да је читава ситуација неодољиво подсјећала на предвиђену ситуацију Роберта Малтуса, по коме су глад, ратови и епидемије позитивна дешавања, којима се регулише број становника на свијету. Такође, комплетан утисак је одавао ситуацију ратног стања, док су државе – враћањем становништва у матичне државе, постале етнички чистије. Човјек – као биолошко оружје је најопаснији облик ратовања. Стога нпр. мигрантска политика, мора да укључи и здравствене прегледе потенцијалних био-терориста. На ове проблеме, нико нема одговоре, зато је у будућности потребно очекивати нове епидемије, али мањег обима. Пандемија је истестирала свакога и центри моћи, сада знају реалну снагу сваке државе посебно.
Какве су директне последице по економију и безбедност Србије и Црне Горе, а какве, када је у питању читав свет?
С. Зејак: Снаге и слабости обје државе су доступне свима. У економији се десило да велики трговински ланци дођу до екстра-профита, због повећане тражње и правдали су то глобалним скоком цијена, а које цијене су остале високе и када се тржиште у свијету стабилизовало. Огромни трошкови лијечења пацијената (просјечно око 10,000 €/пацијент) исцрпили су ресурсе и показали рањивост. Образовни систем (основно и средњошколски) се неће опоравити деценијама и то је једна од најкатастрофалнијих последица пандемије. Што се тиче свијета, није оставио свуда исте последице, неке државе су имале раст БДП-а у односу на планирани (Кина) тако да се показало да је производња кључ за опстанак неке земље у ванредним ситуацијама. Србија је боље одговорила на ковид од Црне Горе, због већих улагања у систем здравства, него што је то случај у Црној Гори. У Црној Гори је пројекат „Европа сад“ покренуо снажан талас инфлације и ЦГ сада може да живи само од задуживања. А онај који је презадужен – сам је себе појео и остатак продао.
Како размишљаш о спољњој политици Србије? Да ли је позиција неутралности одржива?
С. Зејак: Ово је комплексно питање и одговор. Оно што знам сигурно је да Србија (за сада) вјешто балансира и то ће бити тако, све док се пред њу не поставе коначни захтјеви, везани за статус КиМ. Уколико Запад убрза ово питање, Србија ће морати да се опредијели, без обзира на сталне уступке, које Београд чини Приштини, а који очигледно некоме нијесу довољни. Не постоји неутралан човјек, а камо ли држава и то запад зна и спреман је да жртвује Србију. Али Србија је увијек била тврди камен, на којем су многи поломили зубе.
Колики је утицај страних обавештајних служби на Србију?
С. Зејак: Од свих земаља бивше Југославије, Србија је на највећем удару свих врста малигних утицаја и под директном паљбом хибридног рата. Војска, институције система, границе, критична инфраструктура – све је под појачаним надзором обавјештајних служби. Оно што је најопасније је и то да се против поретка, директно усмјеравају активности појединаца, формалних и неформалних група, на начин да се покушава изазвати потпуни грађански хаос. Свако слабљење уже Србије изазваће ланчане реакције на границама, на које ни сусједи не гледају благонаклоно.
Колики је, заиста, утицај тзв. меке моћи (пре свега, мислим на популарну културу) на свест људи Србији и Црној Гори?
С. Зејак: Овај утицај је толико јак, да у потпуности профилише јавно мњење. У Црној Гори је то значајно мање, због мањег стратешког значаја Црне Горе. Даље, ЦГ је чланица НАТО-а и сматра се да су таква дејства прошлост и настављају се на другачији начин. Величина Србије диктира величину декултуризације Србије. Снага србијанских медија је огромна. Толико велика да нпр. ТВ Пинк одређује шта је популарно а шта не и шта се сматра културним односно некултурним. Србија покушава, да у оквиру закона сачува своје традиционалне вриједности, али свакога дана стотине наших породица, прелази са оне стране границе културе и растаче се квалитативна супстанца народа. Народ у ЦГ је још под утицајем литија и искористио је тај моменат, да макар мало одложи своју културну пропаст.
Постоје ли шансе да се Црна Гора окрене свом природном (и једином) савезнику? Како гледаш на све веће удаљавање Црне Горе од Србије последњих 20-ак година?
С. Зејак: Шансе не постоје. Попис у ЦГ у којем Срби ликују, показује једну огромну опасност, чије је дејство одложено. Наиме, убједљива већина грађана на попису се изјаснила као Црногорци и да (тренутно) причају српским језиком. На следећем попису за десетак година, питање је како ће се изјаснити у погледу језика, јер већ и сада говоре да је језик исти („Исто је то…слично је то.) и сигурно неће оставити себе без језика, ако се изјашњавају као Црногорци. У даљој перспективи, сигурно ће тражити и националну Цркву. Дакле „пирова побједа“ у Црној Гори на попису. Удаљавање ЦГ од Србије је резултат лоших политичких вођа Срба у ЦГ. Чак највећи број Срба не излази на изборе, јер не желе да гласају вјечите губитнике, који само ухљебљују себе и своје породице. Сви поштени Срби су заборављени, након дуго чекане промјене власти у ЦГ. И за ту промјену власти нијесу заслужни политичари – већ Црква. Сада су на власти непознати људи, који се већином изјашњавају као црногорци, којима је КиМ „завршена прича“ који осуђују Русију и финансирају Украјину, који се представљају као прве слуге НАТО-а а све су их Срби довели на власт, слушајући политичке вође.
Испред ЧУДА разговор водио: Богдан Богдановић
Фото: Милош Звицер
