Наш данашњи гост је човек коме је сатира најјаче оружје. Веома храбро, без длаке на језику, духовито и тако рећи незванично нас свакога дана засмејава својим афоризмима, у ова тешка времена, када је све другачије, или можда мало другачије. Рођен 1972. године у Београду.
Објавио је књиге :
„Писма из Београда”, афоризми (Гутембергова галаксија, 1998. год.) „Поцепани сунцобран”, афоризми о деци (Гутембергова галаксија, 2002. год.) „Београд, ливе”, афоризми о Београду (ЕПП, 2006. год.) Заступљен је у збирци кратких антиратних прича „Легенда за упућене” (Б92, 1992. год). Коаутор књиге „Метафоре др Зорана Ђинђића” (ЕПП, 2004. год.) „Трипут сечем и опет кратко“, сатиричне приче (ЕПП, 2009. год.) „Смејалице“, афоризми за децу и детињасте („Пчелица“ 2012.год), „Љубав за понети“, афоризми о љубави („Биндер“, 2013.), „Писма из Србије“, (ЕПП, 2014.), „Трн у оку“, политички афоризми (ЕПП, 2015.), „Књига за заљубљене дечаке“, „Књига за заљубљене девојчице“ („Пчелица“ 2015.), „Црвена звезда, мој фудбалски клуб“, „Партизан, мој фудбалски клуб“ („Лагуна“ 2016), „Уки, мали фудбалер“, роман за децу („Пчелица“, 2017 „Луна, мала тенисерка“, роман за децу („Пчелица“, 2017). „Вук, мали глумац“, роман за децу („Пчелица“, 2017). „Занимљиви буквар са историјском читанком за децу у расејању“ (коаутор, ЕПП, 2018.), „Љубав за понети“, афоризми о љубави, допуњено издање (ЕПП, 2018.), „Наши фудбалери на Мундијалима“, спортска књига за децу („Пчелица“, 2018. ), „Србијо, Бог ти помого“, сатирични роман („Лагуна, 2018.“), „Шлајфна без карактера“, афоризми о медијима (Народна библиотека Зворник 2019.), „Авантуре у шумској школи“, романчић за децу („Пчелица, 2019.), „Противотров“, политички афоризми (ЕПП, 2019.) „Занимљиви буквар“ (Мала Лагуна, 2019.), „Црвена звезда, мој фудбалски клуб“, „Партизан, мој фудбалски клуб“, допуњена издања („Лагуна“ 2020.)
Добитник је бројних књижевних награда :
„Млади јеж 2000.”, за најбољег младог сатиричара Југославије, „Прва награда 2007.”, за најбољу кратку причу на „Шабачкој чивијади”, „Владимир Булатовић ВИБ 2007.”, награда листа „Политика”, „Прва награда 2008.”, за најбољу кратку причу на „Шабачкој чивијади”, „Јован Хаџи Костић 2009.“, награда листа „Вечерње новости“ за новинску сатиру, „Трећа награда 2010.“, за афоризме на „Шабачкој чивијади“
„Радоје Домановић 2010.“, награда Удружења књижевника Србије за књигу „Трипут сечем и опет кратко“, „Вуко Безаревић 2013.“, награда за најбољу сатиричну причу на Фестивалу у Пљевљима (Црна Гора), „Афористичар године 2013.“, прва награда на фестивалу Летњи ерски кабаре у Чајетни., „Драгиша Кашиковић 2014.“, за сатирично стваралаштво издавачке куће „Српска реч“, „Трећа награда 2014.“, за сатиричну причу на Шабачкој чивијади, „Типар 2015.„, награда за најбољу сатиричну књигу на простору еx YУ, за књигу „Писма из Србије“ , Фестивала у Пљевљима, ЦГ, „Радоје Домановић 2015.„, награда Удружења књижевника Србије за књигу „Писма из Србије“, „Интерфер 2017.“, награда за новинску репортажу на Интернационалном фестивалу новинских репортажа, „Златна значка 2018.“ Културно-просветне заједнице Србије
„Златна вијуга 2018“, на Фестивалу хумора и сатире „Крива Дрина“ у Зворнику (БиХ). „Афористичар године 2018“, прва награда на фестивалу Летњи ерски кабаре у Чајетини. „Доситејево перо“, за најбољу дечју књигу у 2017. години – „Луна, мала тенисерка“.„Лаза костић 2018″, награда Удружења новинара Србије за новинску сатиру „Сатирично перо 2019“, награда на 16. Међународном фестивалу сатире Бијељина 2019, (БиХ), „Раде Јовановић 2020.“, награда за најбољу књигу афоризама у 2019. години, за књигу „Противотров“, „Доситејево перо 2020.“, друга награда за најбољу дечју књигу у 2019 години – „Авантуре у шумској школи“.
Његове књиге превођене су на мађарски, македонски, италијански, словеначки, бугарски. Заступљен у бројним антологијама сатире. Сарадник интернет портала ЕТНА и ЊУЗ.НЕТ
Више од једне деценије као новинар радио у Служби за информисање Скупштине града Београда, писао колумне у“Борби“ (2002-2004.), сарађивао у многим листовима…
Као уредник рубрике ТРН и стране хумора ради у „Вечерњим новостима“.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Бојане, хвала што сте издвојили време за овај интервју
• Бавите се сатиром као књижевном формом. Колико је сатира заступљена код нас и како се на њу гледа?
Б. Љ. Да, пишем сатиру, али ни сам не знам баш зашто кад има много безбрижнијих и друштвено прихватљивијих послова. Али, са тим се ваљда човек роди, осећа потребу да исправља аномалије које га окружују и не жели да ћути док га други лажу, краду и обмањују. Сатире данас има једнако као и увек, само се сада преселила на Твитер и остале друштвене мреже. Сатира је као вода, и кад јој запушите све рупе она ће ипак наћи неки канал да се пробије до својих читалаца. Они на које се односи никада је нису волели и трудили су се да је осујете, али без много успеха, жилавија је него што многи мисле. Али, ваљда тако и треба да буде, када нека власт воли и уважава сатиричаре онда нешто није у реду или са том влашћу или са тим сатиричарима.
• Поред афоризама за „Тако рећи незванично“ односно „ТРН“, у којој осликавате нашу стварност бавите се и писањем афоризама за децу. Шта је теже, писати за децу, или писати о стварности и Србији, данас?
Б.Љ. Већ једанаест година свакодневно пишем за рубрику „Тако рећи незванично“ у „Вечерњим новостима“, али упоредо са тим пишем и књиге за децу и могу да кажем да је писање сатире неупоредиво теже. Од силне прљавштине која обилује нашим јавним простором сатиричар се умори, засити и запрља. Зато сам се и отиснуо у књижевност за најмлађе, јер ме она прочишћава, освежује и подмлађује. Да није дечје љубави, која ми се као бумеранг враћа сваки пут када представим неку своју књигу за децу, тешко да бих могао да наставим даље.
• Написали сте две веома занимљиве књиге, „Србијо, Бог ти помог’о“ и „Писма из Србије“ у којима из две визуре – српског сељака Тодора, и странца који путује кроз Србију, пишете о Србији? Да ли нас странци виде као јунак Ваше књиге, и зашто смо им занимљиви?
Б.Љ. Кроз та два епистоларана романа покушао сам да на сатиричан и духовит начин кажем нешто о данашњој Србији. Изгледа да сам успео јер су обе књиге у издању „Лагуне“ доживеле више издања и данас се лепо продају. На стотине људи ми се јавља и каже да се одавно није тако смејало него читајући запажања тог мог измишљеног странца и сељачке породице Трајковић и веома сам срећан због тога. Србија је моја вечита инспирација, то је земља невероватних људи, парадокса, догађаја. По обе књиге се играју и позоришне монодраме и заиста сам задовољан како их је публика прихватила. Још једном се показало да се Срби најслађе смеју сами себи.
• Често Вас, због стила писања пореде са Душком Радовићем, пре свега због љубави према Београду, због афоризама и писања за децу? Колико Вам то годи, и колику одговорност носи то поређење?
Б.Љ. Поређење са Душком Радовићем настало је пре двадесетак година после моје књиге афоризама „Писма из Београда“. Говорили су да имамо сличну поетику и љубав према Београду и Београђанима. Наравно, ни на тренутак нисам помислио да могу да се мерим са таквим великаном. Та поређења су ми у почетку годила, а потом су ми постала терет, срећом, ево већ неколико година то мало ко помиње и боље нека остане тако.
• У „Новостима“ кроз своје афоризме често коментаришете друштвена и политичка дешавања. Од 05.октобра прошло је пуно времена, а ми се и даље вртимо у круг. Шта се, и да ли се уопште нешто променило¬?
Б.Љ. Петооктобарска револуција није била савршена, као што ниједна нигде није савршена. Али, после ње створено је далеко боље друштво него што смо га имали раније. Оне са краћим памћењем подсетићу да смо током деведесете доживели четири изгубљена рата, највећу инфлацију у историји светске економије, политичке атентате и убиства, санкцијама и лоповлуком разорену привреду. Уз све замерке које имамо на данашњу Србију она је далеко боља него што је била пре Петог октобра. Друго је питање да ли ће нас наш политички ролеркостер ускоро тамо поново вратити. Искрено се надам да неће и да смо паметнији него што изгледамо.
• Један од главних задатака елите, била она културна, политичка или друштвена је, да покрене друштво у напредак. Имамо ли ми уопште елиту, и ако је имамо, зашто ћути?
Б.Љ. Одговор је једноставан, део наше интелектуалне елите је уплашен, а део поткупљен. Ипак, део се храбро и истрајно бори ризикујући свој положај, послове, хлеб који мора да донесе на сто својим породицама. Нису сви исти и не треба их све сврставати у исти кош. Потпуно је јасно да овде многе каријере изграђена на полтронству и на блискошћу са сваком новом влашћу. Многи наши академици, писци, глумци, музичари прво што ураде када се промени власт јесте да се сликају са новим вођом. То им је гаранција за даљи успех, па их не зову узалуд „вишестраначке личности“. Прелетачи су најпознатија врста птица у Србији. Мене, међутим, мучи друго питање: зашто се увек од културне елите тражи и очекује да мења друштво, шта је са економском елитом? Када сте последњи пут чули неког банкара или директора мултинационалне компаније да је подигао глас због мањка људских права, лошег судства или угрожене слободе штампе? Вероватно никада, јер они мудро ћуте и увећавају профите док други ризикују своје главе и каријере. А кад се власт промени, први су ту да је похвале на „Малом Давосу“ на Копаонику. То је најгора врста улизица и прелетача од свих.
• Не тако давно су и код нас, и у земљама региона били одржани избори. Како сатиричари, који критикују и власт и опозицију праве свој лични избор, ако су добро упознали и једну и другу страну? Може ли се изабрати?
Б. Љ. Прави сатиричари немају своје политичке миљенике и немају потребу да бирају. Уосталом, противници сатиричара нису политичари и политичке странке већ лаж, корупција, лицемерје, глупост. А ако се у тој „мрежи“ нађе и понеки политичар по имену и презимену, тим горе по њега.
• Као некога ко пише за „Вечерње новости“ не могу да Вас не питам, каква је позиција дневних новина на тржишту у Србији, у најезди електронских медија, па и таблоида, који пишући о ријалитијима, естради и старлетама креирају јавно мњење у Србији? Могу ли дневне новине опстати у таквој тржишној утакмици?
Б.Љ. Као неко ко читав живот чита новине и коме је мирис штампарске боје већ уткан у ДНК, могу само да се надам да ће новине преживети ово дигитално доба. Тачно је да тиражи „принта“ падају из године у годину, али се он ипак показао жилавијим него што су се многи надали. Читати вести на интернету је као пити безалкохолно пиво, поступак је сличан, али укуса и мерака нема. У то се уверавамо и ових дана, током пандемије вируса Ковид 19, многи људи су се вратили новинама и књигама као уточишту од сваког зла. Имам милион и једну замерку на изглед и садржај новина у Србији, али се ипак надам да ће преживети. Парадоксално, али тако је.
• Сатиричари су често на мети напада и вербалних и физичких. Нисмо заборавили напад на француски лист „Шарли Ебдо“, а жртве вербалног напада и уништавања експоната биле су и Ваше колеге сатиричари, код нас. Да ли је тај напад који се догодио на изложби, у ствари и напад на слободу изражавања критике и критичко мишљење?
Б.Љ. Наравно да јесте. Масакр у Паризу је био ужасан и трагичан догађај, који је скренуо пажњу читавог света на проблем и ризике кроз које пролазе сатиричари, карикатуристи и остали који раде „уз длаку“ моћницима, интересним групама или верским фанатицима. Недавно су код нас неки типови под фантомкама уништили изложбу стрипова, а читав низ домова култура и галерија широм Србије избегава да у госте позове наше истакнуте карикатуристе и афористичаре. Све је мање места на планети где је критичко мишљење добродошло, ауторитарни режими широм света ничу као печурке после кише, погледајте само затворе у њима, тамо има више новинара, професора и писаца него џепароша и убица.
• Друштвене мреже су сада језгро критичко критичког мишљења, а могу ли постати талас који ће се подићи и пренети „на улице“ или ћемо и даље бити интернет критичари и ратници из фотеље?
Б.Љ. То је комплексно питање. Људи који се за демократију боре из фотеље са лаптопом у крилу пре или касније се навикну на тај конформизам и више ни не помишљају на неку озбиљнију акцију. Али, искрено, ја ни не прижељкујем неки румунски сценарио, јер се јежим сваке врсте насиља и проливене крви.
Заговорник сам промене власти на изборима, тим пре што верујем да овде свака власт на крају сруши саму себе, без нарочите „помоћи“ опозиције. Срби се у своје вође брзо заљубе, али се брзо и охладе.
• Да ли у нашим медијима постоји цензура, или се Ви сами аутоцензуришете када пишете?
Б.Љ. Наравно да постоји. У мањој или већој мери постојала је увек, јер Србија нема дугу демократску традицију, ако је уопште и има. У Србији је демократија као свитац, бљесне па се угаси. Штампа у нашој земљи никада није била слободна, од Кнеза Милоша па преко Озне и Удбе до данашњих дана, од Димитрија Давидовића, који је умро прокажен и заборављен до данашњих таблоида, новинари и писци који критички сагледавају стварност увек су били спутавани. Некада физички, а данас махом економски, али се све своди на исто, запушити уста свакој критици. Зато су овде читаве генерације новинара и писаца започеле и завршиле своје каријере а да никада нису написале ниједну реч која се коси са прокламованом државном политиком. Ти држачи диктафона и микрофона и данас преовлађују у нашем новинарству. У Србији може да се живи од писања само ако пишете оде и хвалоспеве.
• Два најпознатија српска сатиричара, Нушић и Домановић су актуелни и данас. Да ли у Вама постоји бојазан да ће, можда и Ваше књиге бити популарне, за педесет или сто година, или ће се нешто, ипак променити?
Б.Љ. Често се може чути да су Нушић и Домановић наши савременици и то је углавном тачно. Све наше мане, заблуде, дилеме и грешке које су биле актуелне пре сто година актуелне су и данас. Као аутор волео бих да моје књиге преживе тако дуг период, али као грађанин бих више волео да се наше друштво промени и крене ка бољитку, па да моји афоризми, сатиричне приче и романи изгубе на актуелности и будуће генерације не разумеју шта је писац хтео да каже.
• Ово питање постављам свим својим гостима, како проводите ово време „нове нормалности“ и да ли Вас је ово доба физичке дистанце, карантина и удаљености од књижевних вечери и дружења на неки начин натерало да радите више и да ли ћемо ускоро читати нешто ново?
Б.Љ. Наши животи су се умногоме променили, али мислим да оно што је од суштинске важности за сваког човека и није. Љубав, поштовање, солидарност, пожртвовање, рад једнако су важни данас, као и било када у људској историји. Дане свеопште изолације проводим пишући, бавећи се спортом и дружећи са најдражима. Трудим се да не дозволим ненормалном да победи нормално. У међувремену сам написао нови роман који ускоро треба да се појави у „Лагуни“. Зваће се „Да је боље не би ваљало“ и нестрпљиво га очекујем, јер се ради о духовитом трилеру који описује наше друштво. Ове године добио сам и две књижевне награде, за своју дечји роман „Авантуре у шумској школи“ и књигу афоризама „Противотров“, па ову годину не сматрам сасвим изгубљеном у професионалном смислу.
• Да ли Вам недостају књижевна дружења са публиком?
Б.Љ. Нисам ни слутио да ће ми толико недостајати. Разговори путем Фејсбука, Инстаграма и осталих друштвених мрежа јесу занимљиви, али не могу да замене живи контакт са читаоцима. Представљајући своје романе „Писма из Србије“ и „Србијо Бог ти помого“ посетио сам многе библиотеке у Србији и стекао дивна познанства. Једва чекам да се поново погледамо у очи, разменимо емоције и мишљења и да чујем смех у публици на који сам се „навукао“.
• Познати смо као духовит народ, који воли хумор и добру шалу, али гледајући околности у којима се налазимо, сам живот и друштво у коме живимо, до када ће нам бити до смеха и шале?
Б.Љ. Разумем шта сте хтели да питате, понекад и мени смета што и најтужнију и најпогубнију друштвену ситуацију ми окренемо на шалу и разбибригу. Очекивало би се да грађани земље која има оволико проблема као што их има наша буду много озбиљнији и забринутији за своју садашњост и будућност. Бесан на такво понашање, недавно сам заједљиво написао да ћемо ми Срби бити једини народ на свету који ће колективно умрети од смеха. Међутим, кад боље размислим јасно ми је да су људима шале и смех последња одбрана од несрећне свакодневице, сваки осмех на лицу је као појас за спасавање дављенику у дубокој води. Да нисмо такви тешко да бисмо преживели сва искушења из своје историје. Смех је онај витамин који појачава српски колективни имунитет на разне недаће.
• И за крај овог разговора, шта бисте поручили читаоцима нашег портала?
Б.Љ. Недавно сам на Фејсбуку оставио једну поруку па бих је и овде цитирао:
Само да вам поручим да се не плашите. Тешко је, ружне вести стижу са свих страна, али није све изгубљено. Водите рачуна о себи и другима, читајте књиге, гледајте филмове, чувајте своје послове, штедите новац, помозите коме можете, бодрите оне који су посустали духом и телом. Проћи ће ово. Опет ћемо се смејати, ићи на море, грлити се с познатима и непознатима, љубити оне које волимо, венчавати, ићи у кафане, опијати и трезнити, планирати будућност дужу од седам дана, путовати на дивна места, упознавати нове пријатеље, свађати се са старим, нервирати се због ситница…
Проћи ће ово. И биће све добро.
Редакција Чудо
