Протојереј – ставрофор проф др Љубивоје Стојановић – Рођен 25 јануара 1961 године у Чокешини, општина Лозница, Република Србија. У родном месту је завршио  основну школу, потом је завршио петоразредну богословију Светог  Саве у Београду, а после тога Богословски факултет у Београду 1989 године. На истом факултету је магистрирао 1995 и докторирао 1997 године. 12 јула 2011 године изабран је за академика – редовног члана Академије иноватора и научника Србије. Носилац је Ордена Витеза Никола Тесла, који је доделила СКАИН 2014 године.

Наш народ је склон да националну идентификацију сведе на религијски идентитет, односно да религијски идентитет уклопи у национални. Сличан је феномен и код јеврејског народа, коме је вера уједно и нација. Тешке историјске околности су оба народа на неки начин довели да се фанатично бори за свој идентитет. Да ли сем историје, страдања, великог притиска са стране и вечитог неповољног геополитичког положаја, постоји још нешто због чега су ова два народа изједначила свој верски и национални идентитет?

Љ.С: Сваки превид у вези са богоизабраним народом увек одводи од  стваралачке одговорности и производи различите изговоре за сопствене непромишљености. Богоизабрани народ испунио је своју мисију, у њему се родио Спаситељ, Богородица, Јован Крститељ, пророци и апостоли. Ко то превиђа одриче се хришћанског идентитета и не уграђује се у стварност Новог Израиља, Цркву чија је Глава Христос. Кад је реч о историјским паралелама посебно у вези са страдањима мислим да нам је Христос на Голготи показао како би требало да поступамо. Његов одговор на увреде присутне масе стао је у неколико молитвених речи: „Оче, опрости им не знају шта чине“ Ко је стварно хришћанин не би требало да поступа другачије. Неумесно је говорити да је тако  нешто човеку тешко јер имамо пример Архиђакона Стефана који се моли за своје мучитеље: „Господе не упиши им ово за грех!“ Још нешто, он је први хришћански мученик, пореклом Јеврејин. Лепа порука за један и други народ Божији. Због свега тога важно је препознати религијски национализам и ослободити га се у себи јер у супротном идемо Јудиним путем, који као среброљубац и разочарани националиста издаје Христа, иако се Христос није сакривао ни од кога. Није Јуда био атеиста него му је нација била изнад вере и кад је видео да Христос не диже никакав устанак против Римске империје није желео да промишља даље самолишавајући се спасоносне стварности. То је беспуће сваког ускогрудог националисте. Заправо, то је издаја Божије љубави у стању мржње и освете. Што је најгоре појединци у страху да не издају своје фикције о нацији као божанству све другачије од себе ословљавају именом издајника умишљајући да тако иду правим путем, а уствари иду беспућем мржње у стању апсолутног незнања.

 

Св. Владика Николај Велимировић је говорио о српском изабрању(Српски народ као Теодул), да ли је ипак то српско изабрање определило да попут Јевреја и Срби свој национални идентитет пре свега виде у вери?

 

Љ.С: Сваки народ је Божији народ, не би требало претеривати и упадати у замке колективног егоизма по систему ми најбољи јер највише страдамо. То на крају прераста у безнађе са једне или самообожавање са друге стране. Мера наше личне и колективне боголикости требало би да буде богољубиво човекољубље и узрастање до пуноће Христове. Сам Христос јасно каже да је наше орођење са Њим могуће ако творимо вољу Оца. Ако знамо да је воља Божија да се сви људи спасу и дођу до познања истине онда остаје отворено питање било чијег стварног изабрања у стању злопамћења и самодовољности. То постаје самопроглашење без реалног утемељења. Дакле, сваки народ је онолико Божији колико живи у пуноћи богољубља и човекољубља. Сваки човек и сви народи призвани су, нико није привилегован, тако да поједностављење и свођење свега на колективну самодовољност, без обзира на реалне чињенице о страдању, може бити опасно. Сетимо се само првобораца и споменичара  из Другог светског рата и бесмислених привилегија као и окупације од стране „ослободилаца“. На тој матрици самољубља створена је та идеологија мржње према неистомишљеницима. То је идентитет отпора који се преоблачи из партизанске униформе у различите пројаве националне ускогрудости. А где нема великодушности и ведрине није просијао пламен јеванђеоске љубави. вера је на уснама али није у унутрашњем бићу и у таквом стању појединци сами сени дају право да све другачије прогоне до уништења превиђајући да се тако поистовећују са свим џелатима пре њих, иако мисле да славе жртве. Без саможртвене љубави све је убитачно злопамћење, одвајање од Христа одустајање од Трпезе љубави, одлазак у таму незнања као што је у своје време учинио Јуда на Велики Четвртак.

 

Често се на друштвеним мрежама може прочитати да је СПЦ крива што Срби католици и муслимани не желе да буду Срби, те да је СПЦ неким малтене указом одредила да Срби могу бити само они који су православне вере. Да ли постоји неки званични акт Српске цркве којом се национална припадност српском народу одређује искључиво кроз припадност православној вери? Ако не постоји, због чега влада такво мишљење да СПЦ не дозвољава Србима других вера да се национално изјашњавају као Срби? Шта је заправо позадина ове приче?

Љ.С: Црква нигде и никада није никоме одређивала како и шта да мисли, јер давно је апостол Павле рекао да смо ми „помагачи радости а не господари вере“. Сви народи призвани су у Цркву Божију. Истина је да СПЦ током историје била принуђена да се ангажује и изван само питања духовности. Периоди Турског ропства и комунистичке диктатуре су најочигледнији, добро знамо колико је било притисака и преверавања зарад себичних интереса а понекад и зарад очувања живота. Нису сви имали веру какву су имали игуман Пајсије и ђакон Авакум и други исповедници вере… Оно што би требало речи јесте да Црква никада никоме не говори да било шта мора већ све позива да по својој слободи поступе одговорно. Наравно увек постоје појединци са својим ставовима које никако не би требало разумети као став Цркве. Даље, црквени живот заснива се на саборности а не на удруживању у жељи да нас буде више него неких других тако да је свако пребројавање ризично ако је у сврху удруживања једних против других, док сабрање у љубави јесте стварни пут живе вере.

 

Можда не постоји неки званични акт цркве али да ли ипак Светосавље, као специфичан облик српског православља, на неки начин одређује национални идентитет Срба? Рецимо, познато је да су и муслимани из Босне и Херцеговине певали песме о Косову и кнезу Лазару, па и католици по Далмацији. Како се дошло до тога да Срби других вера изгубе жељу да буду Срби и одрекну се свог порекла и културне баштине у покушају да буду нешто друго и другачије?

 

Љ.С: Давно је речено да је наш највећи грех према Светом Сави што га одвајамо од Христа и намећемо му оно што није био његов избор. Није он стварао неку нову религију чији би оснивач био него је смирењем и подвигом желео да охристови себе и све нас. Да је мислио другачије укључио би се у династичке сукобе и уз помоћ родитеља „поразио“ би браћу, али он нам је свима подарио победу коју не смемо да умањујемо нашим зађевицама и ситничарењима. Због тога је поштован од свих са којима је комуницирао и који су бар мало чули о њему. Иако неки истраживачи споре оригиналност речи МИ СМО ИСТОК НА ЗАПАДУ И ЗАПАД НА ИСТОКУ мислим да ове речи најпотпуније осликавају његово дело. Слободно можемо рећи да би их требало разумети као усаглашени став са апостолом Павлом који говори да је СВИМА БИО СВЕ ДА КАКО ГОД НЕКЕ СПАСЕ. Само онда кад ово разумемо биће нам јасно да је Свети Сава стварао црквени народ а не „народну цркву“ насупрот свима па и љубави Божијој. Тако нешто промовишу сви они који не могу да превазиђу националну ускогрудост па иду толико далеко да у својим главама пројектују како ће се у вечности мучити сви који им нису по вољи. Због таквих имамо сукобе и несугласице са свима, јер они не желе да прихвате стварност да постоје многи други са свим својим различитостима и да се дело спасења света и човека догађа далеко изван и изнад „Тополе и Равне Горе“ у дубинама бића свакога човека.

 

Сведоци смо да се данас многи интелектуалци и академици олако одричу Косова и сматрају да је оно само баласт и српској држави и српском идентитету. Да ли је Косовски завет уједињујући или разједињујући фактор код Срба? И шта за наш духовни идентитет значи Косово?

 

 Свети Кнез Лазар је на свој начин чувао Косово, а Арсеније Чарнојевић на свој и обојица су стварно победили. Заједничко им је знање да је ЗЕМАЉСКО ЗАМАЛЕНА ЦАРСТВО А НЕБЕСКО УВЕК И ДОВЕКА. Да бисмо ово стварно разумели важно је да се ослободимо од свих политикантских једностраности, мржње и злопамћења. Да уместо Кнежеве клетве промишљамо и разумемо Косовски Завет и тада ћемо као одговорни људи а не острашћени човекомрсци свему смисленије приступати. Ех, кад бисмо разумели речи апостола љубави, Јована Богослова: „Вера наша је победа наша којом побеђујемо свет!“ другачије бисмо размишљали и поступали. Овако, то је најпре наш унутрашњи мегдан на коме једни друге проглашавамо издајницима тако да и немамо времена да се суочимо са другима. Сами себи смо својим свађама стали за леђа одавно.

 

Када се помињу светиње на Косову и Метохији, каже се „То је српски Јерусалим“. Међутим готово исти број светиња и практично из истог временског периода који су подизали Немањићи и други српски великаши се налази у Северној Македонији, а које су до недавно биле у власништву СПЦ, па ипак нико не каже за те светиње да су српски Јерусалим. Зашто су те светиње мање вредне? Зашто смо само светиње на косову и Метохији узели као приоритет нашег духовног идентитета, када се наше светиње налазе широм Балкана?

 

Љ.С: Широм васељене имамо светиње и свака је подигнута у славу Божију као живо сведочанство вере. Границе међу државама мењале су се и мењаће се и тога би требало да будемо свесни. Али, пре оптужбе на рачун других било би добро да промислимо поступке наших сународника из периода комунистичке диктатуре. Било је случајева да су Албанци чували наше светиње на Косову од српских комуниста, Шта то говори? Интересантно је да широм Европе неке наше православне заједнице купују богомоље других и преуређују их, има и примера уступања без икакве надокнаде. Знајући то свему би требало да приступамо са више трезвеноумља уз спремност да се понекад  упитамо о вољи Божијој и допуштењу Божијем уз знање да Бог све воли, сваког човека и све народе. И још нешто можда и болно за нас, нико нас није натерао да заборавимо један од првих Божијих благослова људима: „Рађајте се …“, док су наше комшије другачије поступали. Размислимо овоме пре него било шта брзоплето закључимо.

 

Да ли је национализам сам по себи лош? Ако је национализам искључиво љубав према својој нацији зашто се та љубав гледа као нешто лоше? Може ли љубав бити лоша?

 

Љ.С: Свако само сужавање је опасно за онога ко се препусти томе. Свест о себи и свом пореклу и припадности добра је и потребна, али кад постане терет онда настаје проблем. Ствара се идентитет отпора у нама и „дрека идентитета“ , тада сви избори су против некога или нечега. Уским путем вере можемо ићи само ако имамо широко срце што значи да нам нико не смета зато што је другачији. Самозаљубљеност је опасна, колективна самозаљубљеност је убитачна. то се рефлектује на све релације тако да имамо односе у самој породици где љубомора раздваја супружнике, родитеље и децу, браћу и сестре. Зашто? Зато што ако се из фазе заљубљености или опчињености не дође до љубави већ се прескочи брзо се под теретом потребе за поседовањем подлеже љубомори као ситносопственичком одређењу и све иде наопако и низбрдо. Ту нема љубави иако је најчешће употребљавана реч, постоји само себичност која раздваја под притиском не остварења где љубомора покреће очајање, мржњу и злопамћење. Тако се не чува ни дом ни ближњи, ни било ко други, сви смо далеко једни од других јер СВАКО ТРАЖИ СВОЈЕ А НЕ ОНО ШТО ЈЕ ХРИСТОВО,  како је лепо рекао апостол Павле у своје време. Дакле, само онда кад свако боље упозна себе биће бољи човек и порекло и припадност неће му бити оптерећења већ одреднице које покрећу непоколебљиву добронамерност. Свако потцењивање порекла и припадности других раслабљује човека толико да мржња према другима онемогућава било какву љубав да заживи у њему. Оно никога не воли, чак ни себе јер ко мрзи било кога није способан за безобаље искрене љубави. то недвосмислено потврђују сви примери насиља у име вере и нације. Само је проблем што појединци виде само оно што чине други а не желе да промишљају своје поступке јер су окупирани својим пореклом и припадношћу.

У Јеванђељу имамо две приче које Христа приказују у два сасвим супротна светла. У причи о милостивом Самарјанину Христос говори о надилажењу подела међу људима. Међутим у причи о вери Сирофеничанке, Христос тај народ назива псима, говорећи да се не узима хлеб од деце и не баца псима, нарочито наглашава да је дошао само „изгубљеним овцама дома Израиљева“. Како помирити овај Христов „национализам“ са његовим „космополитизмом“ из претходне приче?

 

Љ.С: Овде се ради о истоветној поруци на два различита начина. Наиме, у случају Милостивог Самарјанина Христос све нас поучава да се доброта не своди на особину привилегованих и да често „ближњи“ могу својом суровошћу да нам буду даљи од оних о којима имамо многе предрасуде. Сигурно је да би Христос у Београду испричао ПРИЧУ О МИЛОСТИВОМ АЛБАНЦУ. Замислите да се то догоди у неком од наших храмова или тргова, ко би саслушао и разумео поруку? Нажалост, ретко ко, или можда и нико. Све због осионе самодовољности, због чега Христос у вези са женом Хананејком која се моли за живот свога детета, јавно презентује свим националистима свих боја снагу вере. он „позајмљује“ од њих погрдне речи не да би увредио жену већ да би им показао снагу њене вере. то је јавни час живе вере, демонстрација истрајности и смирења на очиглед саможивих и ускогрудих националиста. Дакле, Христос је желео да ову жену покаже пред свим ускогрудим појединцима а не да је понизи. Зато јој и говори на крају О ЖЕНО ВЕЛИКА ЈЕ ВЕРА ТВОЈА НЕКА ТИ БУДЕ КАКО ХОЋЕШ. Ако из свега овога извучемо добре поуке сигурно је да знајући да БОГ НЕ ГЛЕДА КО ЈЕ КО НЕГО МУ ЈЕ У СВАКОМ НАРОДУ МИО КО ТВОРИ ДОБРО трудићемо се да чешће питамо једни друге како ти могу помоћи, него што ћемо робовати стереотипима и предрасудама на основу порекла и припадности.

 

Некако се чини да манихејство није превазиђено ни после толико векова у Хришћанству. Још увек је већина верника за које је свет црно-бео. Из таквог погледа често произилази и строгост према другима и превелика очекивања од ближњих. Многима је лакше тако да посматрају свет али ако њихово гледиште постане доминантно у цркви не ризикујемо ли тиме да постанемо сурогат Хришћани и све оно што је Христос критиковао код Фарисеја и Садукеја?

Љ.С: Религијски пајаци су сами себи превелико бреме, као да превиђају да и ЂАВОЛИ ВЕРУЈУ И ДРХТЕ, дакле нису атеисти већ супротстављени љубави Божијој. Свако претеривање затвара човека у многе страхове који нам се намећу од малих ногу када нам говоре да се „Бога љути“ ако нећемо да поједемо храну или попијемо чај или млеко. Уз ово иде и неминовно „сечење“ језика и све до претњи пакленим мукама. Ко год се олако предао религијском безнађу терет је и себи и другима, све чини што мора а не што хоће и у стању страха жели да застрашује све које може. Нажалост, постоје и поједини духовници који на себе преузимају тешко бреме иако и сами нису разумели безмерије љубави Божије. Због свега тога потребно је много више разговора и разумевања, семинара за свештенослужитеље и отворених трибина за вернике. Ако будемо паметни да адекватно користимо технолошка достигнућа успећемо да уместо страха од Бога промовишемо љубав према Богу и једних према другима.

 

Имамо данас доста „интернет верника“, који гледају да улове што више грешака код других и који су увек критички расположени. Који свугде виде погрешке свештеника, цркве, па и својих ближњих који нису по неком њиховом стандарду. Каква је то вера која стално тражи кривца у другима?

 

Ловци на грехе других као да намерно превиђају јеванђеоски догађај када Христос онима који у намери да Га искушају доводе жену „ухваћену у прељуби“. Његов одговор је кратак и јасан и гласи КО НЕМА ГРЕХА НЕКА ПРВИ БАЦИ КАМЕН Они су одустали. Бојим се да неки данас не би поступили тако, него би без размишљања каменовали „грешника“. То потврђују сви ставови оних кјој увелико пројектују паклене муке за све неистомишљенике. Они желе вечну смрт другима  и себи дају право да одређују и Богу и људина шта, кад и како. Опасна самообмана која захтева доста разговора, разумевања и пре свега молитве. Сигурно је да иза сваког таквог случаја стоји доста незнања и недобронамерности што захтева трезвено опхођење без насиља  али са јасним указивањем на опасност беспућа. Али кад човек изабере да бежи од себе неминовно је да ће прихватити улогу ловца на туђе грешке. Због тога би било добро да свако препозна бесмисао осуђивања било кога зарад самопотврђивања. Само онда кад успемо да у себи усаглашавамо мудрост и безазленост и кротост и неустрашивост нећемо пристати на бесмисао бунта и подаништва који преовладава у групацијама фанова који слепо следују своје гуруе.

 

Шта је то верски фанатизам и зашто је он присутан у свим религијама? Да ли постоји верски фанатизам у православљу и како се манифестује, тј имамо ли ми неке камиказе или је то код нас нешто друго?

 

Љ.С: Верски фанатизам је веома убитачан јер појединци умишљају да „творе вољу Божију“ и сви неистомишљеници за њих су „непријатељи које треба елиминисати“. Умишљајући да су такви на мети Божије освете не бирају средства како би показали „оданост истини“. Христос је прозвао такве и њихову умишљеност да „Богу служе“, али то се таквих не дотиче јер они живе своје заблуде. Због тога је ово веома опасна појава која највише угрожава такве појединце и њихове заједнице и најбоље би било да се свака конкретна заједница бави својим екстремима без изговарања поступцима екстремиста из других заједница. Само тако могуће је доћи до смисленог међурелигијског дијалога где нико никога и ништа не издаје већ сви сведочимо здраво богољубиво човекољубље.

 

Зашто је црква на мети појединих медија?

 

Љ.С: Увек кад је спектакл важнији од стварности Црква је „лака мета“ јер у саборној динамици црквеног живота постоје извесне различитости и другачији појединци. То није проблем све док су нам кротост и неустрашивост одреднице црквене пуноће. Али, оног тренутка кад неодговорни појединци посрну из те благодатно-подвижничке пуноће и подлегну бунту или подаништву долази до проблема. Дакле, врата за све злонамерности отварају се изнутра, од стране појединих неодговорних чланова који зарад своје популарности пристају на празнословље. Посебно је опасно ако такви пајаци заузимају високе функције и притом подлегну жару политичких препирки и уместо да гасе пожар сукоба додатно распаљују ватру. То обично чине у недостатку одговорности и под теретом самоостварења. Надам се да ће, ипак, доћи до искренијег разговора и стварању културе дијалога. То захтева нашу већу одговорност и сигуран сам да ћемо успети. Важно је да у превеликим захтевима појединаца према нама верницима препознамо искрена очекивања од нас верника а не да то доживљавамо као омаловажавање. Дакле, на крају крајева од нас самих много тога зависи и то би требало да нас покрене на стварну одговорност  да будемо „со земљи и светлост свету“. Само ако хоћемо бићемо без обзира на евентуалне злонамерности појединаца и групација изван Тела Цркве. Они никако не би требало да буду предмет нашег омаловажавања већ личности и заједнице које стварно уважавамо у пуноћи Христове љубави. овде је важно исправно разумевање јеванђеоског савета о „окретању другог образа“ у даљем контексту догађаја кад Христос не окреће други образ необузданом насилнику већ га пита: „Зашто ме бијеш? Ако сам крив докажи, а ако нисам зашто ме бијеш“ На основу тога слободно можемо рећи да нам је Христос показао да све треба ставити у здрав контекст без сувопарне буквализације. То је промоција културе дијалога без узвраћања на насиље насиљем али и без повлађивања насилнику као и без одустајања од добре жеље да се кроз дијалог дође до смислених закључака. Кад разговарамо можемо се и договорити знајући да и закључак: „Слажемо се да се не слажемо“ може бити нешто што спречава ескалацију зла и отвара многе добре могућности.

 

Шта је то хришћански оптимизам и да ли је он могућ у оваквом свету?

 

Љ.С: Хришћански оптимизам је непоколебљива спремност на безусловну доброту. То покреће сигурност уверења да је Бог увек ту са нама у пуноћи неизмерне љубави. кад смо утемељени на том и таквом знању ми стварно верујемо Богу. Тада је добродетељ наша одредница и нема места никаквим недоумицама у нашем животу без обзира на било чију недобронамерност. Дакле, оптимисти смо онда кад нас никакво зло не обесхрабрује до безнађа и не распаљује до безумља. Свему приступамо трезвено и без страха имајући пуно поуздање у Божије човекољубље и добре могућности свакога човека

 

И за крај оче Љубо, шта бисте поручили нашим читаоцима?

 

Љ.С: Будимо храбри да победимо себе и сигурно је да ћемо тако бити истрајни у доброти, стварно јаки да носимо немоћи једни других, а не да осуђујемо, вређамо и оговарамо. То што нас било ко вређа не би требало да нас обесхрабрује до безнађа, много смисленије је да останемо сигурни у љубави Христовој. То ће нам бити много лакше ако одлучимо да пазимо шта ми радимо уместо што све своје активности усмеравамо на прогоне неистомишљеника. Није то једноставно ако је човек предуго у том стању „лова“ на туђе грешке, али што више отежемо биће нам све теже а не дао Бог у неким случајевима и тешко могуће. Научимо се да сами себи кажемо НЕ и тада ће све што радимо бити слободно од самоистицања које је оковано дволичношћу и лажном пристојношћу. Охрабримо се да се боримо за бољег човека у себи и тада ћемо бити искренији и добро немернији једни према другима.

 

Редакција Чудо

Запратите јутјуб канал Отац Љуба и син Неша

https://www.youtube.com/channel/UCA50XtlSwGzUhM6yTMcRdOw

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име