Ксенија Кончаревић рођена je 2. априла 1965. године у Београду, где је завршила основну и средњу школу. Студије руског језика и књижевности завршила је октобра 1987. године на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду у редовном четворогодишњем року са просечном оценом 9,96 и 10 на дипломском испиту, због чега је одлуком Наставно-научног већа проглашена за студента генерације Филолошког факултета. Постдипломске студије уписала је на Филолошком факултету у Београду 1987, и, пошто је положила све испите на смеровима Методика наставе руског језика (просечна оцена 10) и Наука о језику (просечна оцена 9,66), 30. децембра 1991. одбранила је магистарски рад из области високошколске лингводидактике под насловом Систем практичне наставе руског језика за студенте русистике у српскохрватској говорној средини (ментор: проф. др Богољуб Станковић). Докторску дисертацију одбранила је на истом факултету 29. децембра 1997. године са темом из области лингводидактичке теорије уџбеника Структура и садржај уџбеника руског језика за основну школу (ментор: проф. др Богољуб Станковић).
На Универзитету је прошла сва звања од асистента приправника од 1989. године, преко асистента од 1992, доцента од 1998, ванредног професора од 2002, до редовног професора од 2008. године. Од 1989. до 2000. године радила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, од 2000. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, да би 1.1.2015. поново засновала радни однос на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Од академске 2007/08. до 2014/15. године хонорарно је изводила наставу и на Философском факултету Универзитета у Новом Саду (предавања за студенте Катедре за руски језик и књижевност), a од летњег семетра 2014. закључно а летњим семестром 2018. хонорарно је изводила наставу на мастер студијама Православног богословског факултета у Београду (предмети: Сакрална комуникација и Руски језик 3). Од административних дужности обављала је дужност продекана за наставу Православног богословског факултета у двогодишњем мандату од 2004. до 2006. године, затим у трогодишњем мандату од 2009. до 2012, са поновним избором на исту дужност 2012, до краја 2014. Од 2004. до 2012. године налазила се на дужности управника Катедре за филологију Православног богословског факултета. Од 2008. била је представник Православног богословског факултета у Већу научних области друштвено-хуманистичких наука при Ректорату Универзитета у Београду, a од новембра 2013. до краја 2014. налазила се на функцији председника овог универзитетског тела. Од 1. октобра 2016. управник је Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду.
Поред научних истраживања, бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности.
Помаже Бог. Хвала Вам што сте издвојили време за Чудо.
Бог Вам помогао! „Чудо се дешава само онима који му крену у сусрет“, вели Солжењницин. У овом времену чудо је што још опстајемо као народ, што међу нама има толико дивних, племенитих и разборитих људи који не пристају на тоталитаристичку идеологију новог светског поретка и његове посуновраћене вредности.
Ви сте били омиљени професор на Богословији. Заштитник студената и дугогодишњи продекан за наставу. Са садашње дистанце како бисте описали то време и те људе? Да ли имате неке студенте којих се и данас сећате?
На Богословски факултет дошла сам 1998. године, у време када је он био изван састава Универзитета и када је Црква била знатно критичнија према доминантним друштвеним идеологијама него данас. На Универзитету је тада владао тзв. Шешељев закон, који је многе интелектуалце нагнао да се повуку или у превремену пензију, или на приватне и стране универзитете. Већ сам била доцент, са лепим остварењима у науци и добром перспективом. Слобода ми је била дража, а ту слободу нудио је, тада гетоизирани, Богословски факултет СПЦ. У то време живело се далеко скромније, професорски колектив био је малобројан, сви су предавали по неколико предмета. Студенти су уписивали теологију са искреним ентузијазмом, са жеђу слушања речи Господњих. Није било болоњских „предиспитних обавеза“ и рачунања минуса за одсуствовање са наставе или закашњења у изради семинарских радова, о проблемима са плаћањем школарине да и не говоримо. Атмосфера је била уистину братска, често су нам долазили истакнути духовници који би држали трибине, остајало би се до касно у ноћ у препуном великом амфитеатру. Многи, многи студенти су ми остали у дивном сећању, а најдражи су ми они који су, следујући зову Господа свога, решили да приме анђелски образ. Монахиње којима сам предавала сретала сам касније у Врању, на Јавору, у Црној Гори, у Жичи… То је најлепши плод настојања свих нас, њихових тадашњих професора, да их приволимо Христу.
Свакако да Вас морамо упитати и за коментар новонасталих турбуленција на ПБФ-у, иако нисте део тог колектива данас, ипак у бити познајете ситуацију и већину људи који данас чине професорски кор ПБФ-а.
На ПБФ-у сада се поново поставља питање његовог идентитета. После 15 година болоњског експериментисања са студијама теологије, за које тај систем није ништа друго до Прокрустова постеља, и 15 година беспоговорног покоравања универзитетским властима и Министарству просвете, Првојерарху Српске Цркве, који је ex officio покровитељ Православног богословског факултета, и Светом Синоду, који по Статуту ПБФ-а има ингеренције у давању сагласности за избор руководећих органа, као и за избор наставника, пријем студената и др., изненада се у јавности та права оспоравају. Богословски факултет има двоједину природу, црквене и високошколске установе. Већина професора и сарадника свесна је своје одговорности пред свештеном јерархијом Цркве и пред вековном традицијом своје установе, а студенти су, када је Ректорат донео неколико запрепашћујућих мера (обустава издавања диплома, ускраћивање декану јереју проф. др Зорану Ранковићу права да заступа Факултет на Сенату, „замрзавање“ процедура избора у наставничка и сарадничка звања, непризнавање Савета Факултета), устали у одбрану своје alma mater са слоганом “Не дамо светиње“! Повежите овај универзитетски атак на ПБФ са атаком на Цркву који је у доба пандемије достигао врхунац – мислим да се све више оцртавају обриси новог тоталитарног поретка који у разним пројавним облицима почиње да влада и у Србији.
Да ли је у принципу био сличан дух и у ваше време на ПБФ-у али је сада само кулминирао?
Турбуленције на ПБФ-у нису настале тек сада. Ипак, у време када сам ја била доцент и ванредни професор, дух у богословској академској заједници није био испуњен хладноћом, неосетљивошћу за другог човека – студента или професора, свеједно. Први наговештаји да ће се десити озбиљни раздори у колективу показали су се у време приступања Универзитету, када је завладао дух компетитивности и прорачунатости у свему, дух стављања материјалних вредности изнад других и апсолутизације финансијског пословања. Под плаштом усаглашавања са универзитетским прописима током 2004. и 2005. године дошло је до велике смене генерација и удаљавања са Факултета митрополита Амфилохија Радовића, епископа мр Атанасија Раките, протојереја проф. др Димитрија Калезића, мр Предрага Миодрага, да даље не набрајам. Године 2005. понудила сам оставку на место продекана, на које сам изабрана 2004, управо из тих разлога. Она није усвојена, али је остала у архиви. До 2014. била сам продекан за наставу у три мандата. Свој положај доживљавала сам као служење и тако се и постављала према свим колегама и студентима. Несугласице око акредитације и извесне недобронамерне поруке од неколицине тадашњих факултетских моћника, које су трајале око две и по године, суочиле су ме са питањима: да ли сам на ПБФ дошла из икакве користољубивости? Да ли сам имала било какве утицајне људе („везу“) који су ме довели у тај колектив? Шта је руководило мноме када сам изабрала служење Цркви и овом факултету? Одговори су се наметали сами: љубав према Богу, према православној духовности и теологији; осећај достојанства и прихватања Истине Христове. Пошто је слобода и достојанство највиша вредност коју нам је даровао Христос, дужност ми је налагала да је сачувам од „поношениј гобзујушчих и уничиженија гордих“, тако да сам прешла на Катедру за славистику Филолошког факултета у Београду.
Да ли Вас је то удаљило од ПБФ-а?
Наравно. Питајте све „бивше“ да ли су долазили на Факултет и да ли би се ту осећали пријатно да су којим случајем крочили у ту установу после сплетки, клевета и увреда. Ипак, студенти ми се јављају, са њима нисам прекинула контакт, и поједине колеге остале су ми у лепом сећању.
Како бисте коментарисали ова дешавања у Црној Гори?
У односу на властодршце, поновила бих са огорченоћу Његошеве стихове: „воцари се ухиљење мртво, погибе им живост божествена на движења и на њина лица“ (Луча микрокозма, 5, 144-146). Погибе им, дакле, образ Божији, тај „бесцјени дар Божији човјеку – дар битовања по образу Божијем: човјек је створен ‘по образу’ (лику) Божијем и битијно личи, по благодати, на Бога живога и нестворенога”, како вели високоврхи светилник Црне Горе и Брда митрополит Амфилохије Радовић.
Има ли наде, по Вашем мишљењу, да ће се људи доле умудрити и ситуација смирити?
Увек верујем у тријумф Добра и Правде. Верујем и у то да ће молитве Светог Василија Острошког, завети Светог Петра Првог Цетињског, Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Мардарија Љешанског и Либертивилског, преподобне Стефаниде Битољске и Скадарске, мученичка крв и исповеднички подвизи Светитеља у Црној Гори просијалих, благодат која исијава из пештера подвижничких и келија монашких, постојаност и одважност митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, свештенства и верног народа учинити чудо, јер гле, понављам, чудо долази к онима који му крену у сусрет.
Вирус Корона као да иде уз општу узбуну људи и представља притисак на притисак. Како ви видите целокупну ситуацију, пре свега из перспективе Православног хришћанина?
Доживљавамо, чини ми се, метастазу либералнокапиталистичког поретка и настојање да се оствари тотална, свеобухватна контрола над човечанством и сваким појединцем. Симптоми ове болести су и крах већине националних економија, затирање становништва, деградирање старих, сиромашних и болесних, ограничење људских слобода, а ту је и слобода јавног исповедања вере, окупљања у храмовима, причешћивања. Кажите, да ли у било ком храму има више људи него у шопинг-моловима? Али на удару нису шопинг-молови, храмови Молохови, него храмови Бога Живога. Све што се збива морамо гледати широм отворених очију, пребивајући у срцу и мислима са Оним „Чије је Царство царство свих векова и достизање с краја на крај неба“, по речи Псалмопојца.
Чак и да нисте били професор и чак да нисте толико давали себе у служби образовања и напредовања студената ПБФ-а, ипак бисте били познати по многим и многим преводимна. Колико сте сами научили о Вери тим преводима?
Најпре сам почела да читам, тачније, гутам, православну литературу, тек касније да је преводим. Сећам се, тих 80-их година били су нам доступни „Православље“, „Јеванђељски неимар“ и „Мисионар“, од књига – „Казивања једног боготражитеља“ непознатог руског аутора, „Тихи глас“ владике Хризостома Војиновића, „Разговори са професорима о вери“ проте Лазара Милина, „О угледању на Христа“ Томе Кемпијског, верске читанке проте Живана М. Маринковића, „На путу боготражитеља“ Татјане Горичеве, али срца су нам пламтела, и сећам се својих вршњакиња које су се тада монашиле пуним срцем, одбацујући свет, његову метежност и пустошност. Касније сам много научила о Вери преводећи Свете Оце, као и савремене теологе и духовнике. Када преводите неку књигу, месецима живите са њом, радите филигранску обраду сваке речи и, наравно, морате да продрете у дух и настројење писца.
Колико је битно знање у Вери, по Вашем мишљењу?
Мислим да јесте битно, али није пресудно. Доста људи из народа, нарочито старијих, има чврсту веру „која планине покреће“. Уосталом, већина духовника који су током ХХ века били светлост свету није имала богословско образовање. Знање свештене теологије је велики иметак којим ваља мудро управљати, то знање није знање које надима него које облагодаћује. Примери – ава Јустин, Владика Николај, Патријарх Павле…
За крај, која би била Ваша порука читаоцима интернет портала Чудо?
Да благодаримо Господу за чудесни дар Живота, и овдашњег и оног вечног и преизобилног.
Хвала Вам веома што сте били гост Чуда.
Хвала и Вама на поверењу.
Интервју за Чудо водила Весна Јанежић
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД