Прича о њему ме неодољиво подсећа на причу о једном енглеском фудбалеру који је на свом дебију постигао три гола – или као се то фудбалским жаргоном популарно каже „хет-трик“. Када су након утакмице питали „хероја тадашњег дана“ да прокоментарише свој велики подухват, он је мирно изговорио: „Ово је било само 90 минута лепе игре. Ипак, иза овога стоји читав живот спремања – баш за овакве тренутке – и баш за овакве моменте.“ Ваљда је тако – и ваљда то тако треба. Слично је и са јунаком наше приче, јунаком овог интервјуа. Он је, слободно се може рећи, у књижевном смислу постигао „хет-трик“. Први гол у виду сјајног романа. Други гол – реномирана издавачка кућа. И трећи гол, без кога се не може, који обједињује читаву ствар – сјајна реакција публике.
Александар Саша Гајић, доктор правних и политичких наука, научни саветник на институту за европске студије; аутор више десетина научних дела, монографија и књига са друштвено-политичком тематиком. Новосађанин који је у издању „Лагуне“ пре пар месеци објавио свој први роман „Креманска стража“. Роман, жанровски трилер, пун мистерије, мистике, али и неспорних историјских чињеница. Роман о важним тренуцима; роман који помиње неке важне личности из блиске прошлости – и пре свега: роман о обичним људима који постају већи од времена и тренутка у којем се налазе. Саша Гајић у ексклузивном разговору за „Чудо“.
– Александре, „Креманска стража“ се налази у јеку своје промоције и продаје. Реакције читалачке публике су врло позитивне, а колико је мени познато, роман је близу свог другог издања. Какви су Ваши утисци сада, пар месеци након објављивања романа?
С.Г: Утисци су веома повољни. Јављају ми се познаници који су набавили роман, људи ми прилазе, стиже и по које писмо читалаца или коментар, објављено је више приказа и сви су, бар до сада, били врло позитивни. У „Лагуни“ сматрају да је, за роман једног литерарног дебитанта, постигнут одличан резултат што се тиче продаје у првом тромесечју. Ако се у другом тромесечју настави досадашња тенденција, до краја зиме почетни тираж биће распродат тако да ће се ићи на штампање другог издања.
– Какав је план даљих активности везаних за „Креманску стражу“, рецимо: будуће промоције, дружење са публиком?
С.Г: Основна замисао је, док је пандемија у овом таласу на свом врхунцу, да се усредсредим на промовисање у писаним и електронским медијима како бих што више људи заинтересовао за „Креманску стражу“. Са почетком пролећа планиране су промоције у Београду и Новом Саду, а затим ћемо одлучити (у зависности од епидемиолошких прилика) и о промоцијама у другим градовима. Неке градове као што су Ниш, Суботица, Смедерево, Зрењанин, Чачак или Ужице нисам прилично дуго обишао и веома би ми било драго да их посетим овим поводом. Наравно, и многе друге.
– У једном интервјуу сте истакли: да се роман, условно, писао лако, готово сам од себе, али да је њему претходило вишедеценијско учење и сазревање. Да ли можемо рећи, да је Ваш први роман сачекао, Александра Гајића у форми људски, интелектуално али и књижевно, потпуно изграђене особе?
С.Г: Роман је написан „лако“ зато што иначе (тако ми бар други кажу) тако пишем, а године, тачније сада већ деценије научног рада дале су ми на рутини, чак и брзини. Паралелно се кроз живот одвијало и сазревање кроз разне животне ситуације и искушења. Преиспитујући себе у свим овим (не)приликама, увек сам гледао, шта год да сам писао, да ли сам довољно смирен и сигуран, да ли сам у стању да се да се бавим одређеном темом или задатком. Ако бих приметио у себи неко колебање или немир, па и узбуђеност – често сам одлагао тај посао са стране, наравно ако је то било само до мене. Исто тако, свесно сам остављао по страни писање о стварима око којих сам препознавао жесток порив да их се латим, дубоку личну заинтересованост и „потребу“ да их обрађујем, решавам. Некако бих увек прво мало оставио да се ствари слегну, да ми постану мало мање важне, бацио сам се на друге „небитније“ теме и – тек када бих препознао у себи да могу са миром да их радим – враћао се њима. Тако је било и са мојим поривом да се вратим младалачким покушајима да пишем романе.
Посебно сам се либио да се бавим дубинским, духовним темама јер сам се сматрао недостојним и незрелим. Све док нисам постао родитељ и глава породице који бригу о другима ставља испред својих интересовања, говорио сам себи: „Прво се докажи у стварном животу, јер без тога је смешно да се бавиш озбиљним и дубоким темама!“ Зато сам се, дуго времена, искључиво бавио друштвом, политичким темама, студијама културе – свему ономе што сам сматрао секундарним, изведеним, али сам при томе увек тежио да заузмем једну здраву духовну перспективу њиховог проучавања. Ни сада не мислим да сам довољно зрео и одговоран да се бавим оним најдубљим и најважнијим стварима. А да ли ћу и када – сам Бог зна.
У претходним разговорима указао сам да сам моје основне ставове и виђења уобличио сада већ прилично давно, у младалачком узрасту, током деведесетих година, и да сам после само брусио и надограђивао становишта која сам заузео. Да ли је надоградња и изнијанирање поуздан знак зрелости – заиста не бих могао да кажем. Мислим да се човек увек развија, сазрева и да том процесу нема краја ни у овом ни у потоњем животу. Сматрам да је изграђивање личности још увек у току, али да је, што се мене лично тиче, давно ударен темељ и правац те изградње. Такође, убеђен сам да су тешкоће и искушења она кроз које се, пролазећи, изграђујемо и показујемо какви смо – а мене живот није нимало штедео, напротив: добијао сам ударце са свих страна и претрпео много тога, али нисам никада одустајао и предавао се, већ покушавао да схватим где је (у делу који се мене тиче) требало да поступим другачије и боље, да увидим своје заблуде и застрањења, променим у себи и одбацим све што води на странпутицу, па да, уздајући се у Бога и ближње, наставим даље, напред. И тако сам стигао овде где сам.
– Колико Вам је за писање романа помогло до сада стечено искуство на пољу писања што бројних научних радова, што монографија – односно разних облика штива која се баве међународним односима и друштвом? Ви сте дебитовали као романописац, али сте се у неким другим областима већ показали као „вично перо“.
С.Г: Свакако да је раније искуство било од значајне помоћи. И пре него што сам упловио у „строге научне воде“, доста сам писао. Већ у раним тинејџерским данима писао сам за музичке фанзине, после сам писао стихове за музику коју сам правио, бавио сам се новинарством као студент, објављивао сам есеје… Касније, у једном периоду на самом почетку овог века, након што сам остао без посла у струци, поново сам почео да пишем као сарадник новина и сајтова: забавне текстове и биографије, анализе и приказе, а затим су почели да ме контактирају медији као аналитичара, пре свега спољне политике… То је био својеврсни мост ка научном раду, који је, опет, био мост да се вратим почецима – литерарном изражавању.
Сада покушавам да одржим постигнути темпо продукције писања на два паралелна колосека – научном раду и романописању. А јавља ми се, све јаче, порив за другим видовима изражавања из „раних дана“ – писање песама и компоновање музике.
– Питања које се просто намећу сама од себе: Зашто Креманско пророчанство као такво? Када сте дошли на идеју да мит и истина о Тарабићима буду лајтмотив Вашег романа – али и да све то буде стављено у контекст великих политичких промена с почетка 21. века?
С.Г: Почетна идеја за роман пала ми је на памет још 2001. године (дакле, две деценије пре објављивања романа) баш током боравка у Кремнама. Како ми је идеја дошла након великих промена из претходне године – логично ми је било да и роман буде временски смештен у ово раздобље. Још у детињству сам слушао разговоре између мог оца, деде и стрица о Тарабићима и све то ме је веома заинтригирало. Иначе, од најранијих дана имао сам дубока интересовања за натприродно и мистично; увек сам имао у себи јак религиозан импулс, ма колико је он у прво време био погрешно усмерен. Боравак на Тари ми је освежио интересовања за Тарабиће, али се тада нисам сматрао способним да напишем роман за који сам, тамо и тада, добио основну идеју. Ипак, током наредних година не само да нисам заборавио на лајтмотив приче која ми је пала на памет, већ сам је у глави разрађивао и читао све што ми је дошло до руке везано за ову тему. Када сам, напокон, одлучио да седнем и напишем роман кога сам дуго одлагао – схватио сам да је ова тема потпуно неискоришћена а крајње захвална за жанровски роман, те – када се тога већ нико раније није досетио, мораћу то ја да учиним.
А зашто баш Креманско пророчанство? Оно је наше најпознатије пророчанство, истовремено део фолклора и политичке историје, чак и опште културе. У литерарном погледу, оно ми је било интересантно јер, кроз бављење њиме, дотичемо многе важне теме – питања односа слободе и судбине, вере и скепсе, дара и манипулације људском тежњом ка оностраном и непознатом, као и односом власти и натприродног, а све то понирањем у народ и његове обичаје. Како се са готово свим овим питањима рвем читав живот – схватио сам да сам барем делимично „квалификован“ за ову тему, засукао рукаве и латио се посла.
– Поменуо сам „мит и истину“ о Тарабићима… Где су данас Тарабићи, на нивоу историјографија и јавног дискурса, више у миту или у истини? Односно: колико је Вама било тешко да у прикупљању грађе за роман разазнате та два?
С.Г: Као научник, већ сам рекао, узео сам да детаљно прочитам све што сам могао да нађем везано за Креманско пророчанство и Тарабиће. Ипак, морам да признам, све прочитано имало је веома мали или, чак, никакав утицај на моје раније виђење ове теме, о садржини фабуле романа да не причам. Свестан да у јавности постоје чак неколико различитих наратива, тј. виђења Креманског пророчанства и односа ка њему, а као неком ко има искуства у анализи, тј. тумачењу није ми предстаљало проблем да се критички односим ка свим постојећим приступима и увидим њихове једностраности и мањкавости. На крају сам се вратио становишту које сам имао и на почетку, задржавајући га за себе. У причу сам уткао све постојеће приступе већ у складу са карактерима ликова који их заступају, не изјашњавајући се и не оцењујући их као „свезнајући наратор“. Мислио сам да је овакав приступ исправан, и сада мислим исто. Многима који су прочитали роман се то такође свидело.
– Да се надовежем на претходно питање… Негде преовлађујући став је да сте Ви у роману који спаја две атрактивне али и шкакљиве теме, урадили мајсторски посао, између осталог, баш и због тога што нисте оставили простор за шпекулисање са грађом романа… Роман није исполитизована прича; фабула напомиње, али и прави дистанцу од разних теорија завере, приде пружајући многе неспорне истине… Наравно, све наведено у оквиру врло узбудљиве и динамичне радње једног трилера. Да ли је ово, заправо највећи успех романа, или бар један од његових успеха и високих домета?
С.Г: Ни када сам почињао да га пишем, а ни касније, нисам себи постављао високе уметничке захтеве нити сам се упуштао у било какво (пр)оцењивање домета романа. То и није мој посао. Једноставно, хтео сам да испричам причу коју сам имао, како знам и умем – и то сам урадио. Тачно је да сам желео да избегнем политизацију која је „претила“ са бока фабули романа управо због смештања приче у дати историјски и политички контекст, али нисам ни желео да бежим од стварног контекста у уметничарење и стилско поигравање како би себи или читаоцу доказао да могу да пишем нешто што има „књижевну вредност“. Трудио сам се да пишем што једноставније, да прича буде приступачна и да на задовољавајући начин одражава оно што сам хтео њом (и кроз њу) да кажем. Све дистанце које препознајете настале су спонтано, на основу унутрашњег осећаја који ме је водио током писања романа. А ако сам уз пут дотакао неке истине – до њих сам дошао вођен тим истим унутрашњим осећајем, тежећи да испричам причу…
– Ви у роману помињете неке личности из „тазе печене“ историје. Да ли сте имали одређени страх од реакција?
С.Г: Не, таман посла! Као прво – зато што су те историјске личности сасвим споредне у роману. Као друго – нису ме уопште занимале реакције људи поводом спомињања ових личности, већ само реакције људи поводом романа гледаног у целини.
– Није тајна да спремате и наставак „Креманске страже“, под радним именом „Кључ преврата“?
С.Г: Тачно тако. Полако се приближавам завршетку „прве руке“ писања, након чега иде сређивање текста. И наставак, будући да се непосредно наставља на дешавања у „Креманској стражи“ и покрива период од половине септембра до седмог октобра 2000. године, стајао је пред истим „проблемом“ стављања приче у контекст недавне политичке историје Србије, то јест саме петооктобарске промене власти на улицама Беорада. Све то повлачило је са собом још више спомињања тадашњих политичких актера него „Креманска стража“ , са њиховом значајнијом улогом у догађањима које прати роман, са још више изазова „политизације“. Потрудио сам се да, у много захтевнијем контексту, непоредиво тежем за жанровско одмицање од недавне историје, овај пут урадим нешто сасвим друго: да уместо да жанровским приступом избегнем политизацију, исту „пригрлим“, али да је надоградим причом која измиче жанровским узусима (мада полази од њих) и тако овим догађајима додам нову, другачију вредносну перцепцију. Суштина приступа била је следећа: прича, и то она о авантуристичко-мистичној потери смештена у сред политичке вреве, мора својом снагом, динамичношћу и оригиналношћу да надвлада логику политичких догађаја и све досадашње начине њихових тумачења и вредновања. Захтеван приступ, али мислим да сам успео поштено да га одрадим.
– Да ли ће се наставак, стилски, односно жансровски разликовати од првог дела?
С.Г: У стилском погледу, неће бити готово никаквих разлика између „Креманске страже“ и „Кључа превата“. Исти је ауторски печат, стил ће и даље бити питак и што је могуће једноставнији, структура романа и његових поглавља намерно је иста као у „Креманској стражи“: пролог, три дела и епилог, са поглављима која су означена местом и временом (даном и сатом) одигравања радње . Нимало чудно, јер „Кључ преврата“ почиње у вече истог дана када се завршава последње поглавље „Креманске страже“.
Разлике, међутим, постоје у садржинском смислу. „Креманска стража“ је писана са намером да се у потпуности уђе у жарновски роман, трилер, и да се, поштујући све конвенције жанра, исприча једна нова, још неиспричана прича која је за нас на овим просторима, тог сам мишљења, доста битна, а опет да се високоумним закључцима не оптерећује читалац, већ да му се препусти да сам промисли предочено. И да се тако, кроз причу, то јест кроз жанровски клише „ко је убица и зашто је убиство почињено“ отворе многе важне теме – од односа власти према натприродном и питањима утицаја на будућност, питања односа слободе и детерминисаности, све до питања идентитета и менталитета и његовог става према даровима вере.
„Кључ преврата“ иде у сасвим другом правцу: овај роман тежи да, крећући из жанра трилера где је у сижеу приче „још једна потера за завереником и спречавање његовог пакленог плана“, видљива историјска дешавања добију једну до сада непрепознату (у овом случају, кроз фиктивну причу, тек скицирану) нову, мистичну димензију, за коју верујем да их сва велика историјска дешавања поседују али да их само мали број људи, из разних разлога, препознаје.
– Када смо прошли пут разговарали о Вашем роману, поделио сам своју импресију везану за то – како сте изразилу душу и природу обичних људи. Како су ваши фиктивни јунаци, који су нека врста правог огледала нарада, употпунили али и заокружили причу која је саграђена на чврстим историјским основама. Један од тих наизглед обичних је и главни јунак, мајор Сокол Филиповић. За све који су читали, мајор Филиповић је постао нека српска верзија „Шерлока Холмса„… С тога, ово Вас питам пре свега као читалац: да ли је мајор Филиповић присутан и у другом делу?
С.Г: Сви водећи протагонисти и „Креманске страже“ и „Кључа преврата“ су измишљене личности, али моделиране према мом искуству стварних људи сличних карактера које сам сретао и упознавао. Један од таквих ликова је и главни протагониста мајор Сокол Филиповић, с тим да је он свесно типизиран као израз овдашњег јуначког архетипа, са по којом карактерном маном присутном код већине нас на овим просторима, али и у складу са узусима портретисања хероја у савременој популарној култури (чиме сам се бавио и у својим научним радовима).
Сокол је главни јунак наставка „Креманске страже“, а у роману се појављују, у мањим или већим улогама, и неколицина других ликова из првог дела ове приче. Прича прати даљу потрагу мајора Филиповића за Мином Пашић и разобличавање и спречавање њене обавештајно-окултне делатности уочи и током петооктобарских дешавања, тако да се мајору у овим данима придружују и низ нових ликова, пре свега сарадника из његове контраобавештајне оперативне групе, али и још неколицина „цивила“… Открићу један мали детаљ да ће неки од војника из креманске касарне пристићи са колоном Чачана које је водио Веља Илић и узети учешће у демонстрацијама и сукобима када је била запаљена тадашња Савезна Скупштина.
– Радни назив наставка отвара могућност за ширу причу… Саша, Ви сте, слободно се може рећи, стручњак за право, друштвено–политичке и међународне односе. Сада, када се са ове дистанце окренете ка 2000. години, да ли у њој, али и у годинама након ње, видите више преврат, или процес промена?
С.Г: Петооктобарска дешавања су била веома комплесна. У исто време се радило о постизборном изливу народног незадовољства, самоурушавњу дотрајалог режима, али и о комбинацији уличног преврата и унутрашњег пуча који се огледао у свесном окретању леђа дела државних структура дотадашњим властима, саботирању њених наређења и придруживању победничкој страни. Уз све то, у цео превратнички сценарио биле су умештане и обавештајне службе – стране, које су хтеле да искористе преврат да постигну по себе жељени исход, и наше, које су, проценивши да су промене неизбежне, одиграле своју партију тако да преврат прође што безболније, са што мање штете а да држава и њене институције те витални национални интереси не буду одвећ на штети. Другим речима – оне су хтеле да претворе наступајући пораз у реми који отвара могућност да се добије додатно време и у наредној партији извуче повољнији резултат.
– „Креманска стража“ почиње убиством војника неколико месеци пре 5. октобра. Такође, с ове дистанце поставља се питање: да ли је фамозни 5. октобар убијен већ, условно речено, 6. октобра? Односно: колико ће се наставак „Кремне“ дотицати природом 5. октобра и питањем: да ли је он био оно што је добар део људи тада веровао да јесте?
С.Г: Без откривања садржине романа, морам да Вам кажем да ваше питање задире у његову срж. Главни сукоб, и то поводом „непримећене“ димензије преврата која стоји иза петооктобарских дешавања, није те тиче се самог чина уличног насиља, већ „откључавања“ ,то јест изазивања дубљег политичког хаоса, или „закључавања“, то јест обуздавања да се ово не деси у тешким приликама транзиције власти, а све то од стране оних сила које су хтеле (а сви знамо да у томе нису успеле) да ураде нешто што су планирале већ сутрадан, шестог октобра. При томе мислим не само на оно што су пропустили да ураде победници петог октобра, већ и оно на шта се нису усудили они који испрва су хтели да не предају власт, па су ипак попустили и одустали од тога током шестог октобра.
Имајући раније речено у виду, одговор на ваше последње питање гласи: пети октобар је био много више од оног што је око обичног посматрача, чак и учесника, мислио и веровао да јесте, и ми још ни дан-данас нисмо свесни шта је све могло у том тренутку из њега да произиђе, а није. Поготово оно лоше.
– Можете ли да откријете нашим читаоцима, осим наставка „Кремне“ на чему још радите, и шта то још у догледно време можемо очекивати од Вас? Бар мала назнака…
С.Г: Нека (начелно договорена) замисао је да „Кључ преврата“ дође у књижаре на јесен. Како од раније имам написан (потребно је обавити још само његове мање корекције) рукопис сатиричног романа о феномену политичких аналитичара под називом „Нови дан“, следеће године намеравам и њега да га публикујем.
А после? Ко зна… Током писања „Кључа преврата“, негде у сред посла, пала ми је на памет замисао о радњи трећег романа у коме би главни јунак био Сокол Филиповић. Но, од почетне замисли до готовог дела дуг је пут…
– Разговор бих завршио једним, истина „клише“ питањем, али и оно има своје место у погледу целе приче. Верујем да сте прилично заузета особа: јавна сте личност, писац, професор на факултету… Како Александар Гајић, проводи слободно време када до њега дође?
С.Г: Иако имам доста обавеза везаних за институт и факултет те писање научних радова или романа, увек се нађе и довољно слободног времена за одмор и дружење. То време проводим са породицом или пријатељима, у дружењу, дугим шетњама… Волим и да брзо шетам сам, обично са слушалицама на ушима. Задњих десетак година, уместо рекреативног играња фудбала, преоријентисао сам се на пливање у базену, нарочито у летњим месецима. Читање убрајам више у одмор него у рад (мада је оно саставни део истраживачког процеса), а како уз читање обично слушам и музику могло би се рећи да сам загрижени слушалац. Такође, неретко одвајaм време и да свирам гитару, гледам филмове, серије… Највећи део слободног времена проводим у кругу породице, која ми је на првом месту. Важну улогу у трошењу времена има и доколица, период када се не ради ништа. Тада се пуне батерије, тада долазе најбоље идеје. Без ње као контратеже – сваки рад би био бесмислен.
– Александре, желим Вам сву срећу у даљем животу и раду, и велико Вам хвала што сте одвојили време за овај интервју.
Хвала на подстицајним питањима и велики поздрав Вама и Вашим читаоцима!
Разговарао: Никола Трифић
