Милева Лела Алексић је рођена у Скржутима (1958.), недалеко од Ужица. Од раног детињства пише поезију. Прве радове објављивала је у завичајном часопису ,,Вести’’. Награде за поезију на бројним песничким конкурсима. Песме су заступљене у заједничким песничким зборницима и збиркама. До сада је објавила књиге ,,Са огњишта постојбине’’ (есеји на етно-традиционалне теме-2022.год) ,,Одјек предачких завештања’’ (путописи и ходочаснички записи-2023.год.) ,,У кремену искри нада’’(приче.2024.) Своје радове објављује на бројним електронским порталима(Искра, Кордун, Слободна Херцеговина, Чудо, ИН4С). Књижевна радионица,, Кордун’’ јој је доделила признање у категорији ,,Ризница’’ за ,,путопис и антрополошки есеј и допринос у раду и развоју Књижевне радионице и свеопште културе и уметности.’’ У припреми је самостална збирка поезије. Живи у Ужицу.
Портал,, Чудо’’ је, до сада, објавио више Ваших радова. Када сте почели да пишете и објављујете Ваше прве радове?
МЛА Кад се загледам у рано детињство, оно што најлепше искри и светли у сећању су: беседе мојих мудрих предака, епске песме праћене звуцима са струна гусала,пуцкетање бадњака, светлост славске свеће,Божићњи и Васкршњи обреди, друговање и одрастање на здравом кореништу, напајање душе на чистом духовном изворишту, стасавање на чврстом темељишту. У таквом, помало надреалном, детињству, моја душа је пламсала искрама које су ме збуњивале и радостиле у исти мах. Бог ми је дао таланат, који у мојим малим годиницама нисам закопала, већ сам га преточила у прве стихове, дечје песмице, које су се удомиле у бројним дечјим часописима.Са мојим одрастањем, одрастала је и моја поезија.Награде ме нису погордиле, слава Богу!Зато сам наставила да пишем радосније и ревносније.
То је почетак Вашег књижевног стваралаштва.Када сте се опредили да пишете прозне радове које сте сабрали у Вашим књигама?
МЛА Све је у животу одрастање, спотицање, уздизање, разбијена колена, поломљене илузије, ход уским путем спасења или широким друмом који води у духовну погибељ. Ја сам утемељена у православној породици, која се није одрекла наше свете вере, није се ишчупала из корена и када је ватрица у кандилу догоревала последњим пламсајем, и када су моји преци били ускраћени за бројне привилигеје ,,новога доба’’ Та сећања сам проносила кроз живот као светлост, као опомену и завештање. Сведоци смо да нам садашње време затире традицију, бујичним токовима подрива темеље на којима почива моралност, родољубље, завештања, идентитет, част и образ народнога бића. Та стихија ме је уплашила. Схватила сам да ћемо остати само сламка на ветрометини, ако нас разодене време бемисла,ако се одрекнемо предака, кућног прага, огњишта, завештања… Тада се у мојој души пробудио предачи непокор. Почела сам да пишем, ношена енергијом коју ни сада не могу објаснити. Као да су мојом руком писали моји горштаци, ратари, ратници, рабаџије, кириџије, обућари, грнчари, наше свете мајке, кућевнице, пастирице, млекарице… Тако је настала моја прва књига ,,Са огњишта постојбине’’ која садржи тридесет есеја, писаних на етно-традиционалне теме које су оплемењене лириком.Моја прва књига је од читалаца дочекана са великом духовном благодарношћу. Тако сам стекла не читалачку публику, већ браћу и сестре, који су ми били снага и подршка. Више од било које установљене књижевна награде, радује ме суза у оку, снажан духовни загрљај, благодарност читалаца који су спознали у мојој књизи предачка завештања, неког свог, сећање на детињство, духовну светлост уз коју су узрастали и одрастали.
Ваша друга књига је насловљена ,,Одјек предачких завештања’’. Шта нам поручујуте кроз теме у овој књизи?
МЛА Рекла бих да моје књиге чине трилогију, јер се кроз све теме провлачи светлост предачких завештања и златна хришћанска нит која нас увезује у непролазној вери, нади и љубави. У књижевној форми књига ,,Одјек предачких завештања’’ писана је као записи и путописи. Посвећена је православним светињама Митрополије црногорско-приморске, Херцеговине, Космета и свих православних земаља, са посетом Светој Земљи која је круна мојих ходочашћа. На тим проходиштима сусретала сам народе других националности и вероисповести. Носила сам чисто срце у грудима и свуда сам награђена човекољубљем. Осећала сам се поносним припадником мога рода, суочена са бројним задужбинама које су за памтивек оставили српски владари, добротвори, светитељи… Све те духовне искре сабране су умојој књизи. Трудила сам се да будем мисионар, да градим мостове човекољубља између нас и њихових, између наизглед непомирљивих. У сваком човеку треба тражити зрно доброте које ће родити добрим родом. Поносна сам на моје пријатеље других националности и вероисповести. Уважена професорка књижевности, књижевница из Плава, моја драга пријатељица Сенада Ђешевић о мојим књигама пише: ,,Драга Лело, Ваша дјела су дубока роњења у свијет традиције, културе и насљеђа.Она су мостови који нас повезују са прошлошћу,истражујујћи дубине традиције.Свака ријеч носи са собом дубоку емоцију и мудрост која нас подсјећа на важност прошлости у обликовању будућности. Свака страница је попут драгоцјеног артефакта који оживљава давна времена и чува вриједности које човјека дефинишу.Ваша посвећеност овим темама не само да обогаћује нашу свакодневницу, већ нас подсјећа на важност чувања и његовања богатства културне баштине народа. Ваши описи са путовања су тако живописни да се читалац осјећа као и да је сам био на тим дестинацијама.Свака прича открива Вашу страст према путовањима и дубоку повезаност са различитим културама.Ваша способност да пренесете своја путовања кроз ријечи је изванредна.Хвала Вам што својом инспиративном и дубокоумном прозом обликујете нашу перцепцију, обогаћујете наш дух и подстичете нас, посебно младе нараштаје, на размишљање о трајној вредности културног насљеђа и љепоти путовања.’’Зар ово није чудесни плод разумевања, човекољубља и духовног даривања међу народима? Кад би сваки човек човеку био човек!Будимо људи!
Ових дана пред читаоцима је Ваша књига оптимистичног наслова ,,У кремену искри нада’’. Да ли, како рекосте, овим трокњижјем уоквирујете, испуњавате завет према прецима и отварате видике поомцима?
МЛА Ово је књига која је писана у приповедачком стилу. Писала сам је у духовној ватри јер ликови из мојих прича су стварни, проходили су кроз моје детињство, опевани су са гусала солунског ратника, војевали су за крст часни и слободу златну, аргатовали су на комаду своје окућнице, остављали су крв на отаџбинској међи,кумовали, друговали, грешили и кајали се, покајањем у беле одежде се оденули… Овде су праље, ткаље, чобанице, везиље, кућевнице, млекарице, мајке страдалнице… Надасве, у овој књизи, као и у животу описаних јунака, нада је вечно жива, јер велика је милост Господња. Уважени књижевник Ђока Филиповић, који је овековечио у својим делима Срем, душу сремачког бића, о овој књизи каже:,,Уважена Милева Лела Алексић у свом књижевном опусу користи искључиво наше лепе старе речи, којима вековима изражавамо бол и патњу, радост и весеље, тако их лепо слаже да свака њена прича или есеј има своју мелодију. Читајући их, не могу се отети утиску да водим срдачне разговоре са богоданим и паметним горштацима чије поимање живота ни један филозофски правац неће у потпуности расветлити.’’А уважени књижевник и публициста Милијан Деспотовић о овој књизи записа:,, Овом књигом придржавамо једни друге, јер она од нас тражи да размишљамо, савијалући речи у странице,које не смеју да избледе, јер тада би и нас нестало.’’
Можемо ли закључити да сте пишући о традицији, непокору, задужбинама и историји свога рода, мисионар који носи неугаслу бакљу предачких завештања?
МЛА Као што рекох, кроз све теме у мојим књигама провлачи се златна хришћанска нит која је истовремено и чврста веза предака са потомцима, традиције и родољубља, човкољуба и братољубља. Ја се искрено захваљујем свима који путем информативне умрежености преносе до читалаца светлост из мојих књига. На тај начин смо сви мисионари духовне радости.
Хвала порталу ,,ЧУДО’’ што је отворио двери свога дома за моје есеје, путописе и приче. Читајмо се, да бисмо потврдили ко смо!
