ЧУДО ИНТЕРВЈУ – писац Горан Стојичић : Проблем са Фејсбуком настаје када неко, због великог броја лајкова, помисли да је квалитетан, и тада се губи компас

Наш данашњи гост је свестрана личност, бавио се фудбалом, угоститељством, а онда је постао писац и написао две књиге које су се издвојиле и по стилу, и по начину на који су обрађене теме људских судбина, веза, бракова, развода, одлазака – Горан Стојичић, аутор „Случаја Данил Хармс“ и „Бесаних“ који ће ускоро добити наставак.

Горане, хвала Вам што сте издвојили време за наше читаоце.

• Ви сте заиста свестрана личност. Поред угоститељства и фудбала, бавили сте се послом предузимача, и то одмах након средње школе, која се бавила ентеријерима банака, затим сте радили послове везане за некретнине, менаџмент, а сада сте уредник у издавачкој кући Ammonite Books. Да ли можете да кажете да сте пронашли себе у уметности, обзиром да се данас од културе и уметности више преживљава него живи?

Г.С. Апсолутно, мада нисам очекивао ништа у том правцу, нити било шта јурио, пре бих рекао да је уметност пронашла мене. Преживљавање је у крви овог народа, а самим тим и сама књижевност, ипак, сви из наше издавачке куће смо бескомпромисно ушли у борбу против ветрењача. Ја бих то назвао и правим патриотизмом.

• Како сте након бављења ентеријером, некретнинама и менаџментом, одлучили да се бавите писањем?

Г.С. Пишем од основне школе. Тада сам писао поезију и чак освајао неке награде. Од средње сам у прози, али никад озбиљно. Ипак, 2015. године се све променило. Тада сам променио стил и почео да пишем „Бесане“. Дакле, сама одлука се није ни појавила, већ понуде од три издавача, после објављене прве приче, у јуну поменуте године, у јавним коментарима на Фејсбуку. Многи су мислили да сам превео причу неког познатог писца, али нико није знао ког, јер не личи ни на шта до тада прочитано. Схватио сам да постоји квалитет и наставио да пишем.

• Написали сте књигу „Случај Данил Хармс“, која је унела свежину у нашу књижевност, пре свега формом и стилом, а затим и тематиком. Како сте пронашли инспирацију за ову књигу која је много тога променила у нашој литератури?

Г.С. Хармс ми је одувек био инспирација и до „Бесаних“ сам писао у његовом стилу. Ипак, неке ствари сам променио и његов апсурд претворио у ход по ивици жилета између реалног и фантазије. Данил је највише критиковао друштво у којем је живео, а ја сам све преточио у љубав. Огољену. Самим тим, када је та тема у питању, инспирација је бескрајна.

• Зашто баш „Данил Хармс“, да ли је то можда и нека Ваша скривена порука и начин да изразите бунт, обзиром да је Данил Хармс био симбол борбе против тираније?

Г.С. Да се надовежем на претходно питање и одговор, мој Данил и његов син у роману су Београђани и симболи су љубави. А постоји и неки бунт. Бунт против свега што утиче на љубав, а можда и против ње саме…

• Ваша прва књига је „Бесани“ и она се бави оним вечним темама какве су љубав, разлази, бракови, растанци, и у којој су описане необичне судбине, неких људи које свакодневно срећемо. Да ли је ова књига променила нешто и у Вама, у Вашем животу, док сте је стварали?

Г.С. Променила је у животима многих. Добио сам информације да су се многи развели после читанија, али и помирили, и не само са својим другим половинама, већ и са децом, родитељима, дали отказ, пронашли други посао, променили живот из корена. Наравно, ни ја нисам прошао другачије. Самим стварањем сам љуштио свој живот и извукао неке поуке из сопствених реченица.

• Ваше књиге су писане у форми кратке прозе. То је реткост, а опет како сте се определили баш за кратку форму и да ли је на то, можда утицала и она прича са друштвене мреже „Фејсбук“?

Г.С. Нисам размишљао да сам се ухватио у коштац са најтежом књижевном формом, јер да јесам, не бих писао опуштено. Рећи што више са што мање речи, од сваке приче направити микро-роман.

• У једном од интервјуа, рекли сте да сте, коначно скупили храброст и кренули да пишете. Шта за Вас представља сам чин писања и да ли је то увек тежак задатак?

Г.С. Нисам је имао. Храброст. Самопоуздање. Помогао ми је Фејсбук, коментари, људи који су плакали и смејали се уз моје приче. Од тог момента се све променило. Да, на то је веома утицала прича „Пад“, из Вашег претходног питања. Од њеног објављивања се све променило, и сада, пишем сваки дан, више од пет година. Не знам да ли је тежак задатак. Ја сам у свим својим ликовима, и колико је тешко, уједно је и катарзично.

• Поједини писци имају неке своје мале ритуале када пишу, или пишу само у одређено доба дана, или у одређеном времену. Да ли Ви имате неке своје ритуале, и да ли се на неки посебан начин припремате за писање или то ипак, зависи од инспирације, тренутка?

Г.С. Наравно! Пишем свакодневно, боље рећи сваконоћно од 23 до 03 часа, од 2015. Пушим и слушам музику, у мраку, светли само екран лаптопа и лампа у ћошку. Инспирација… Ако је нема, јурим је…

• Оно што „Бесане“ краси, нису само снажне емоције и јединствено приповедање, већ и QR кодови за фантастичну музику која је одлична подлога за дубоке емоције којима су Ваше приче испуњене. Колико Вам је музика битна док стварате и шта најчешће слушате? Да ли су то баш неке од ових песама које су у „Бесанима“?

Г.С. Музика, као и филм су веома битни у мом писању. Незамисливо. Зато свака од мојих прича, а и роман, имају музичку подлогу. То су песме које јако волим, али не и најзначајније у мом животу. Оне су ту, јер се уклапају уз моје филмове, преточене у књижевност

• „Бесани“ су, на неки начин, прекретница издавачкој делатности „Ammonite books“, продати су у шест тиража, преведени на неколико језика, у фебруару би требало да изађе наставак „Бесани 2“. Каква су Ваша очекивања, хоће ли по снази емоција и приповедања, надмашити први део?

Г.С. Шта год да радите, морате да подижете лествицу, а када је уметност у питању – посебно. „Бесани 2“ може бити много дубљи од првог дела. Неко би рекао да је то немогуће, ипак, наравно, могуће је, зато их и пишем дуго. Све, након написаног, мора да се прочита неколико стотина пута (буквално), дотера до најситнијих детаља, и, ако ке аутор задовољан – то је то. Морам надмашити први део. Ако не успем, макар за себе, не верујем да ћу даље писати.

• Поменули смо да сте уредник у издавачкој кући „Ammonite books“ . Које сте критеријуме поставили најпре себи, као уредник, и на чему највише инсистирате када уређујете неку књигу? Да ли сте строг уредник?

Г.С. Да, строг сам. Не прихватам „општа места“, а 70% домаћих књига их има. То вам је оно, када сте одређене описе, до сада, прочитали милион пута. Или, када писац, или „писац“, жели да поентира у свакој својој реченици. То је недопустиво. Буди оригиналан, или пиши само за себе и своје Фејсбук пријатеље. Храни се лајковима, али буди свестан да само пискараш и не бавиш се уметношћу.

• Када причамо о уметности и култури, не могу а да се дотакнем, овог времена короне. Да ли Вам недостају промоције и дружења са читаоцима?

Г.С. Наравно. Моја публика је навикла на наш контакт и размену енергије. „Бесани“ су имали преко 200 промоција у Србији и региону. „Случај Данил Хармс“ је кренуо њиховим стопама, али га је ова пошаст спречила. Недостају ми читаоци, у блиском контакту, као и ја њима. Притом, моје промоције више личе на рок концерт, Rain Dogs, On Tour, Wonder Strings и још неки моји, саставни су део мојих промоција. Зато није ни чудо да ме многи доживљавају као фронтмена неког рок бенда.

• Како проводите време и да ли је ово „држање дистанце“ утицало на Ваше писање у смислу да више пишете?

Г.С. Јесте, наравно. Немате представу који ће се ликови појавити у новој књизи.

• Врло сте активни на друштвеној мрежи „Фејсбук“, а да ли Вас контактирају читаоци? Какви су њихови утисци, шта Вам најчешће кажу, и како коментаришу Ваше књиге? Да ли Вас, пошто сте уредник, можда контактирају будуће колеге писци, питају ли Вас за савет или да прочитате нешто што су написали? Шта им најчешће кажете?

Г.С. За мене су друштвене мреже, у 21. веку, саставни део свега што радите, па и уметности. Повратна реакције је веома важна. Проблем са Фејсбуком настаје када неко, због великог броја лајкова, помисли да је квалитетан, и тада се губи компас. Што се тиче књига, оне су за књижаре и библиотеке, а друштвене мреже су само за промоцију, а не за напумпавање ега. Пишу ми, наравно, има свачега, 90% није ни за коментар. Не прођу код нас и онда објаве књигу својим новцем у издавачкој кући коју не занима квалитет, већ само самофинансирање аутора, који се истог тренутка, по објављивању, осећа као „писац“. Ипак, има и дивних нових аутора који пишу сјајно. Један од њих ће почетком следеће године постати део породице Ammonite Books.

• И за крај, шта бисте поручили нашим читаоцима?
•  Г.С. Волите се и радујте туђем успеху.

Редакција Чудо