Наш данашњи гост спада у млађу генерацију песника и писаца. Члан „Арте“ дружине, са боравиштем у Кљајићеву, а живи тамо где путује. Вечно разапет између Дисове таме и Микине ведрине, својих омиљених песника. Једнако га инспиришу и Јесењин и Џим Морисон. Контуре ведрине му дају три ствари истог почетног слова, „Партизан“, панк и поезија, а боје цртежу душе доноси осмех ћерке Катарине. Све што пише и ствара чини с надом да ће једног дана она бити поносна на њега. А пише потпуно искрено, без задршке и често на теме о којима се дуго ћутало. Достојан је наследник Балашевића и Мике Антића – Борислав Косановић.

 

Једна од честих тема у Твојим песмама и књигама је слобода? Јесмо ли слободни, и шта је по Твом мишљењу слобода?

 

Б.К. Ако говоримо о колективној слободи, сматрам да Срби нису слободни као народ и да плаћамо цену пасивности и подаништва на које смо као нација делом свесно, а делом несвесно пристали. Та комбинација је довела до тога да смо колонизована држава и да изнова морамо да освајамо слободу. Самим тим се надовезујемо на питање слободе појединца. Свако има могућност избора, ма колико се то чинило тешким, али суштински бити слободан је непоцењиво за сваког човека. Слобода је мислити својом главом и говорити својим речима. Чинити дела за која смо спремни да преузмемо одговорност, сносимо последице уколико је то потребно, свесни да своје изборе правимо сами мимо свих утицаја и уцена. Слобода је спремност да страдаш у датом тренутку.

 

Одабрао си да пишеш на теме које погађају саму срж нашег националног бића, а то су страдања кроз која је српски народ прошао у Другом светском рату на територији НДХ, а следећи роман „Грумен подно проклетија“ посвећен је стравичном злочину и судбини једног малог човека кога је систем „самлео“. Имамо ли као народ и нација будућност, ако ћутимо и заборављамо?

 

Б.К. Ниједан народ нема будућност уколико ћути, а посебно уколико заборавља. Сматрам да немамо право да заборављамо на несреће и неправде само зато што се нису догодиле директно нама. Често не размишљамо о свеукупној последици која индиректно дотиче сваког од нас. Разумем да је лакше забадати главу у песак, али уколико окренемо леђа прошлости, пре или касније ће нас авети покуцати по рамену. Само уколико имамо јасну слику прошлог, знаћемо какву будућност не желимо за своју децу. Зато је сећање изузетно важно, како на страдања појединаца, тако и читавог народа. Бојим се да смо временом изгубили емпатију за туђу несрећу, а то води ка губитку сопственог идентитета. Најбољи пример за изречено је неосетљивост једног дела нације на дешавања са српским народом на Косову и Метохији.

 

Колико је данас захвално, у Србији имати свој став и бритак језик, као што га Ти имаш, судећи и по ономе што пишеш али и судећи по објавама на друштвеним мрежама, које су често веома оштре и критичке?

 

Б.К. Не сматрам да имам нешто претерано бритак језик, више је проблем што су данас сви који су нека власт навикли да им се иде низ длаку, па чак и када се нешто каже у најбољој намери, сматрају то као атак на себе. У Србији никада није било захвално имати став и такве особе су обично сметња и виђене као претња. Свако ко има став и жели јавно да га изрекне, мора бити спреман на реваншизам и развлачење по блату. Нажалост, дугогодишња навика подилажења уз урушен систем моралних вредности, довела је до хиперпродукције увлакача и моралних гмизаваца који су окупирали све поре овог друштва и браниће га до последње капи крви, јер у супротном, у сваком другом нормалном систему, били би потпуно безначајни.

 

Као што смо поменули у претходном питању, пишеш на теме које додирују и друштво и политику и неке историјске моменте. Шта за Тебе представља наша историја, а шта данашње друштво? Је ли наше друштво данас инспиративно и да ли се некада плашиш да ће Ти понестати инспирација?

 

Б.К. Српска историја је изузетно тешка, сурова, а опет богата и вредна и показује значај овог народа. Да ли је то кроз славне битке, величанствене манастире и фреске или великане које смо подарили свету попут Тесле, Пупина или Миланковића, она говори о величини и снази једног народа који је својом вољом, слободом и духовношћу успевао да из свих недаћа и изазова изађе као победник. Данашње друштво је дубоко подељено, а обичан човек у таквој поставци је потпуно збуњен. Постали смо друштво којим владају они који у великој мери својим делима показују колико презиру и мрзе сопствени народ. Постоје назнаке буђења, постоји много сјајних појединаца који се издижу чак и у овако тешким условима, али понављам, такви су увек претња. Последњи пример професора Ковића најбоље осликава појединца и друштво данас. Као неко ко за своје писање често тражи мотиве у историјским догађањима, не плашим се да ће ми понестати инспирације. Налазимо се на таквом положају да, док је света и века, овде никада неће постати досадно и самим тим инспирација неће ишчезнути.

 

Један од тих формата које често критички посматраш на мрежама су и ријалити програми? Колико по Твом мишљењу, а посебно јер си и сам родитељ, овакви формати утичу на младе и може ли се тај негативни утицај зауставити?

 

Б.К. Развитком технологије и доступношћу социјалних мрежа, све је на неки начин постало ријалити. Као и све друго, тако и такви програми могу имати позитивне стране и ефекте по друштво, јер имамо пример ријалитија „Тамара у акцији“, који може да подигне свест грађана, пробуди емпатију и натера да се осврнемо око себе и да у својој близини препознамо сличне ситуације које би нас натерале на активизам. Са друге стране, оно негативно се врло лако може зауставити уколико би то надлежни желели, али је очигледно да од уласка ријалитија на велика врата у наше друштво, властодршци то користе за скретање пажње са битних ствари, па владају вођени максимом „хлеба и игара“ што нажалост већ дуго даје резултат. У таквој ситуацији, родитељу као појединцу остаје да сам од старта врши утицај на дете, да му пружи ону квалитетнију страну и покуша да се избори са недаћама које носи ово доба. Нико нас не може спречити да већ од две године детету читамо књиге, пружимо му здраву атмосферу и успомене, водимо га у позориште и свакодневно посвећеношћу и причом, учимо и указујемо на добро и на штетно. Друштво увек може да има лош утицај, али ће то ићи много теже уколико је припрема детета и касније младе особе за живот темељна и квалитетна.

 

Када смо већ код родитељства, шта се, као млади отац посебно трудиш да научиш своју кћерку и шта је оно што желиш да јој пренесеш?

 

Б.К. Трудим се да је научим да буде добар човек. Да схвати да свако, па и она може да погреши, али да се свака грешка добром вољом и делом може исправити. Трудим се да је научим да скупља знање, а не оцене, да буде друг и пријатељ и да не прави разлику међу људима. Да је зло снажно и да смо увек на искушењу, али да је вера и доброта нешто на чему треба да истрајемо како би остали чисти и на свом путу. И да слобода нема цену, као и да увек има избора.

 

Када помињемо нове технологије, веома важан део наших живота заузеле су друштвене мреже. Колико си активан на мрежама, и колико су друштвене мреже замениле нашу реалност? Помажу ли оне уметницима или су, можда на неки додатни терет?

 

Б.К. Активан сам више него што бих желео, али због природе оног чиме се бавим, друштвене мреже су ми донеле одређене бенефите и видљивост. Такође, донеле су ми и доста квалитетних људи за које верујем да би их ипак упознао и на неки други начин, јер верујем у оно сличан се сличном радује. Са друге стране колико мреже умеју да помогу, толико умеју да буду оптерећење, јер постоје разни људи с којима долазимо у контакт и многи себи дају за право много више него што би то урадили у реалном свету. Трудим се да будем нормалан и доступан, пристојан, а временом научиш да се носиш са стварима које не можеш да промениш. Уколико смо скромни и поштени, када нисмо наметљиви, а вредно радимо и верујемо у резултат тог рада, мреже могу да буду бенефит. Посебно уметницима. Најважније је да схватимо на време колико мреже, као једна врста медија могу да нам искриве слику и реалност, па да свесни тога останемо чврсто на земљи и не умислимо да смо неко други.

 

И за крај овог занимљивог разговора морам те питати као аутора који негује љубав према отаџбини, где је, по Твом мишљењу, Србија данас између славне прошлости, садашњости овакве, каква јесте, и може ли се претпоставити каква ће нам бити будућност?

 

Б.К. Србија је тачно на ивици. С једне стране имамо удружене снаге сваке врсте зла који је вуку у понор и пропаст зарад личне и велике користи, а са друге друге храбре појединце и народ који је свестан шта се дешава и шта се од Србије ради, који никако да схвате да ће зло бити поражено оног тренутка када сви који овој земљи желе добро, стану раме уз раме једни са другима у одбрани имена, наслеђа и историје. Имамо предивну земљу која заслужује да је бранимо као што су то радили преци на Церу или у ближој прошлости младићи на Кошарама и Паштрику. Данас је исти степен срчаности потребан када желе да нам униште реке, природу, оранице и ваздух. Ако успемо у овој борби, верујем у светлију будућност од тренутне суморне садашњости. Дужни смо то нашој деци, да им оставимо оно што су нама наши родитељи и баке и деке, а не Рио Тинто, пустош и етикету геноцидног народа. Верујем да ће народ Србије још једном успети.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име