Ратко Петровић рођен је у Београду 1983 године. Након завршене средње економске школе, уписао је Географски факултет, пар година касније пребацује се на психологију, након чега прелази на Учитељски факултет који успешно завршава. Oбјавио је објавио пет књига песама, освојио више награда на песничким конкурсима и такмичењима, а поред поезије пише и кратке приче.
Поред књижевности бави се и музиком. Био је члан београдског бенда „Црвени сторно“, за који је компоновао музику, писао текстове и свирао електричну гитару.
Живи и и ради у Београду.
Ви сте млади песник. Kолико се данас, не рачунајући друштвене мреже поезија промовише код нас и да ли имала читалаца?
Р.П: Нисам приметио да се у јавности поезији придаје већи значај. Kао и пси луталице, препуштена је сама себи. Преживљава. Ту и тамо на одређеним ТВ каналима, из архиве се извуче која емисија о поезији, али када је реч о савременој поезији не видим озбиљнију подршку медија. Више то буде подршка неком појединцу, али не мотивисана његовом или поезијом уопште, већ различитим интересима друге природе. Све је на ентузијазму појединаца који организују поетске вечери и ситна дешавања. А читалаца има, у читавом региону. Главни проблем је што нема ко да дистрибуира књиге до комшилука у броју у ком су тражене. Људи радо читају, нарочито с оне стране Дрине.
Да ли Вам је приликом писања важнији суд критике или публике, и постоји ли, данас на нашој књижевној сцени права књижевна критика?
Р.П: Пишем за себе или за неку одређену особу до које ми је стало, тако да са те стране, буде ми драго ако се публика пронађе у нечему и прихвати га. Ако погледам своје ране радове, први сам који бих био оштар у критици. На критику гледам као на путоказ, отрежњење, уколико стоје аргументи или уколико је исправно мотивисана. Мада, не могу да се похвалим да више пратим реч критике. Трудим се да разумем песника, пут којим иде и где ће можда стићи. И то ми је довољно. Ако наиђе која реченица да запали ватру то ми је довољно материјала да схватим с ким имам посла и ко је с друге стране.
Kолико је младим писцима и песницима тешко да данас дођу до уредника, издавача и да задобију подршку издавачке куће која ће стати иза њих?
Р.П: Чини ми се да им је тешко и да добију минимум пристојности – поруку да су одбијени. С једне стране не постоји култура у комуникацији и ретка је појава да добијете одговор, с друге, верујем да стиже на стотине писама, мејлова, рукописа на адресе издавача и да немају ни воље, нити ваљан кадар да се изборе с тим.
Kолико видим, млади у најбољем случају могу да се надају да сами плате издавање сопствене књиге, а да издавач дистрибуира књигу у одређен број књижара. И ту је крај и то је најчешћа пракса. Има изузетака наравно, али је то далеко мањег обима.
По занимању наставник. Kолики је данас изазов приволети млађе генерације да читају, али да тумаче књижевна дела?
Р.П: Приметно је да током завршног испита старији разреди (осми конкретно) често прескоче задатке који се односе на разумевање прочитаног. Нешто, што би требало да је заправо најједноставније – за њих представља озбиљан проблем. У нижим разредима је лакше, нису упропаштени кратким садржајима (какве форсирају друштвене мреже) и радо читају. Зато би ваљало да их не изневеримо и да одабирамо нове лектире, које носе неке вредности, али су и у духу времена. Да читамо део по део, водимо их кроз дело, тумачимо, учимо да мере реченице, да се играју с могућим значењима пре него што утврде право или њима право значење. Тек онда, с те позиције градити даље, ка дубљој и озбиљнијој литератури.
Читаве претходне, па и скоро целе ове године, борили смо се са епидемијом вируса Kорона. Kолико Вам је као наставнику било тешко да ускладите онлине наставу, обавезе на мастер студијама и писање? Јесте ли задовољни постигнутим?
Р.П: Претходне године је то био мали, али битан део школске године који смо довршили кроз онлајн наставу, а ове школске године су готово сви моју ученици похађали наставу у школи, из клупа. Подељени су у две групе, по 12 ученика. Лично, одговара ми настава по групама, јер тако могу више времена да посветим својим ученицима понаособ. С мањим бројем ученика у учионици повећава се квалитет наставе. Сваком се лакше може објаснити нешто, помоћи, уложити више времена у ученика, као и дати бржа повратна информација. А ово је то свакако омогућило. Но, то све има и неких других мана. Мастер сам привео крају још пре неколико година, кроз веома лепу тему о матерњој мелодији, путујући кроз народну мелодију с једне стране и поезију Момчила Настасијевића с друге. Што се писања тиче, уверен сам да оно стиже с неког другог места и да сам ја само један пријемник, који је имао срећу, или несрећу, да му те мисли слете на ум и да их баш он забележи. Могу рећи да имам ту срећу да постоји време за све оно што волим.
Шта најчешће кажете својим ученицима? Шта је оно на чему инсистирате и јесте ли строг наставник?
Р.П: Нема потребе за претераном строгоћом, увек пронађемо заједнички језик. Kад треба да се ради озбиљно – радимо озбиљно, када је време за шалу – шалимо се. Они то поштују. Све могу да се договорим с њима. Инсистирам прво на добрим односима међу њима, трудим се да подстичем здраву радозналост и гледам како могу да им учиним школу, учење и детињство лепшим. На крају крајева, ту сам због њих, не они због мене. С претходном генерацијом смо отварали школу и суботом, где су од 12 до 18 часова могли прво да доуче и допуне своје знање, потом бисмо свирали инструменте које смо прибавили донацијом Светске банке, а на крају бисмо дан завршили са пар сати спорта. Kод ове генерације је то омела корона, али се надам да ће бити прилике. То је корисно за њих, не само због дружења, већ и због здравије утрошеног времена. Што даље од електронских справа и штетних садржаја.
Онлајн настава нас доводи и до коришћења друштвених мрежа. Kолико сте активни на мрежама и јесу ли Вам оне помогле у промовисању Вашег писања?
Р.П: Апсолутно су ми помогле. Kако видим трећина људи који посећују страницу је означила и да им се допада, поделе с времена на време нешто с другима, оставе коментар, то је и једини начин да то што радим буде некој широј публици представљено и видљиво. Мада не смемо заборавити шта су заправо те мреже. Добри алати, ако умемо да их користимо или мишоловка ако им се препустимо. Човек је друштвено биће, а друштво се преселило тамо где се боље појединац може представити. Друштвене мреже су спој Хакслијевог „Врлог новог света“ и Орвелове „1984.“. Спој забаве зарад скретања пажње и заглупљивања, упарен са Орвеловим Великим братом (само код нас на добровољној бази). Ништа што капитализам даје не може бити бесплатно, нити да нема неку повратну, а скривену сврху. Уместо да вас прати, Велики брат је учинио да сами качите слике и локације на којима сте били, да сами говорите како се осећате или шта мислите. На неким мрежама делим стихове, негде само пределе које посећујем (свима доступне дестинације, најчешће очуване природе) и који ми помажу да се очистим од бетона, анксизоног и нервозног друштва.
Ако нисам превише одлутао и ако могу да закључим – има својих предности, али треба бити свестан чему друштвене мреже заправо служе. Наш језик то најбоље преводи – мрежа. А знамо чему мрежа служи.
Свирате гитару, пишете поезију, а шта на то кажу обожаватељке? Покушавају ли да Вас контактирају? Шта Вас најчешће питају, а шта им Ви кажете?
Р.П: С времена на време људи имају потребу да кажу колико им нешто моје значи, и хвала им на томе. Лепо је то чути. Онда све делује мање узалудно. Неки се јаве да траже мишљење за своје радове. Неки траже помоћ, мислећи да ја имам икаквог утицаја, или да се овим бавим озбиљно. Ни себи не могу помоћи.
Било је, признајем, разних интересантних позива за лично упознавање, на које се већином нисам одазивао. Не волим када ме неко идеализује и трудим се да спустим лопту. Само сам обичан момак и могу ме наћи у сваком обичном момку који им можда на први поглед није интересантан, а тренутно је до њих. Лепо је кад вас неко упозна, истински, па да има неко лепо мишљење о вама. Да заслужите. А, обожавање „на празно“ – слабо се котира у мојој књизи.
Има ретких момената када се догоди да бих волео да неко упре прстом и каже – Е, па то је његов стих! – али ону праву, велику популарност бих избегао у широком луку. Волим свој мали свет, свој мир, свој темпо.
Што се гитаре тиче, почео сам да снимам нешто, у кућним условима, те качим на канал који сам одредио за то. Можда се некоме допадне. Мени је важно да поделим, можда се неко пронађе, можда му помогну неке речи или ноте. То ми је највеће задовољство. Неке су песме продукцијски крајње аљкаве, мада не марим превише за то. Није то ништа претенциозно. Томе ћу се посветити у наредном периоду. Око четрдесетак песама чека да се нађе међу светом.
Kакви су Ваши планови за будућност? Да ли планирате да објавите збирку својих песама?
Р.П: Иза себе имам пет, шест збирки, тако да напуштам поезију. Желим да објавим роман, довршавам један управо и то је следеће што бих волео да поделим са светом. Можда се и ту неко пронађе. Дакле, музика и тај роман. Даље од тога не гледам.
10. И за крај разговора, шта бисте поручили читаоцима нашег портала?
Да се држе ствари и људи које их чине добрим људима. Због којих желе да су најбоља верзија себе. Тако ће и свет постајати боље место. Да не одустају од својих снова, неке препреке су биле ту да их спасу од нечега, а не да им затворе пут. Да се позабаве дубином у себи и осветле је. Да чувају свој језик, ма који то језик био, јер је језик начин мишљења. А начин мишљења је слобода. У свим колонијама се прво језик забрањивао, а тиме је одумирао начин мишљења, повезаност с прецима, традицијом и одређеном културом. Уништавање језика је први корак ка стерилизацији човечанства. Да пронађу начин да остану здрави и да се врате на неке путеве који заправо воде некуд.
