Наш данашњи саговорник је свестрана личност. Човек који своје стихове ниже лагано попут перли на бројаници времена, композитор, кантаутор. Човек који својим стиховима раставља унутрашњост човековог бића на најситније атоме. Аутор „Сатенских стихова“, збирке „Опрости ми стихове“, „Душа у меком повезу“, „Очи наше“, „Кад прочиташ, спали“, „Подсетник“ „Песме“ Један је од омиљених песника на друштвеној мрежи „Фејсбук“.
Навели смо у у уводу да сте песник и кантаутор, а када Вас питају ко је Горан Тадић, шта најчешће кажете?
Г.Т. Најчешће кажем да сам и кувар, бравар, столар, електричар, баштован, возач, тапетар (једнако добар/лош као песник и композитор).
Ваши стихови су посебни, носе у себи невероватну снагу и магију. Сведоци смо да на друштвеним мрежама поезија доживљава ренесансу. А какво је Ваше мишљење о поезији данас и да ли се песник рађа или постаје?
Г.Т. Не судим ни о туђој, ни о својој поезији, то је питање укуса, сензибилитета, тренутног расположења.(Прави) песник се рађа.
Песничка и уметничка душа тражи слободу у животу и стиху, а шта за Вас представља слобода?
Г.Т. Лична слобода подразумева одбацивање ега и незаинтересованост за туђе мишљење. Дакле, немогућа је. Слобода у уметничком стварању је обавезна, али најчешће болна.
А љубав, која је лајф мотив свих Ваших стихова? У једном од интервјуа рекли сте да не знате како бисте описали шта је љубав у једној реченици, јер не знате шта је љубав? Да ли се нешто променило? Јесте ли открили шта је љубав?
Г.Т. Срећом, нико није успео у једној реченици да опише љубав. Да јесте, не би било уметности.
Ви сте један од ретких песника, који је својим читаоцима поклонио збирку руком писаних песама. Како сте одлучили да збирка „Кад прочиташ, спали“ буде урађена на овај необичан начин? И какве су биле реакције читалаца?
Г.Т. Мислим да нисам један од ретких, већ једини. Ако је веровати Гуглу, с којим сам се консултовао пре реализовања идеје, нико никада то није урадио. Да јесте, одустао бих од идеје. Све моје збирке, као и ЦД, лично сам дизајнирао (мање, или више успешно). Збирку Кад прочиташ спали, нисам дизајнирао, она је резултат моје жеље да читаоцима дочарам осећај пријема и читања писама, који зрелије генерације одавно нису доживеле, а млађе за њега заправо и не знају. Испоставило се да нисам погрешио, јер су реакције и једних и других сјајне.
Која збирка Вам је, ако не најдража, јер то је увек тешко питање за песника, најчитанија? И која је изазвала највећу рекацију читалаца?
Г.Т. Дуго су ми Сатенски стихови били омиљени, потом Кад прочиташ спали, а сада Подсетник и Песме. Мислим да су читаоцима омиљене Сатенски стихови и Кад прочиташ спали.
Коју од својих песама највише волите да говорите на књижевним вечерима, и да ли нека има посебно место у Вашем срцу?
Г.Т. Многе своје песме неоправдано запостављам из једноставног разлога – заборавим да постоје. Припремајући наступе, изненаде ме песме које су можда боље од мени омиљених. Уврстим их у програм, али их опет неоправдано заборавим. Заувек омиљене су ми Пише ми се нешто нежно, Последња, Кад прочиташ спали и Уздах.
Свака Ваша песма је дубока и емотивна. Да ли је тешко отворити се кроз стихове и да ли то читаоци препознају? Шта Вас најчешће питају на књижевним дружењима? Какви су им утисци? Шта Вам кажу?
Г.Т. Ако бих искрено одговорио, звучало би патетично, али свакако стојим иза написаног у песми Како настане песма. Сигуран сам да читаоци то препознају. На књижевним вечерима најчешће ништа не питају, јер не могу од мене доћи до речи. Утисци су сјајни. Током програма буде (много) суза, али на крају вечери иста лица су озарена.
Шта Вам је најважније када стварате? Чему сте посвећени и шта Вам је звезда водиља? „Како настане песма?“
Г.Т. Најважније ми је да ме прође то што ме је снашло. Песма је само последица.
Иако сте престали да компонујете, свако Ваше песничко вече обележе звуци гитаре. Да ли осећате носталгију за временом када сте се бавили музиком и шта обично слушате док стварате?
Г.Т. Гитара иде уз поезију, људи воле кад свирам, а ја сам безобразан, па их натерам да певају песму коју први пут чују и буде сјајно. Музика је дефинитивно краљица уметности. Носим је у себи, али је више не пуштам из себе. Не знам зашто.
Годину иза нас, па и ову, у коју смо добрано загазили и чије дане трошимо, обележила је пандемија вируса корона. Шта Вам је најтеже падало у време принудне изолације и јесте ли у том периоду писали више?
Г.Т. Принудну изолацију сам искористио за принудни опоравак од принудног инфаркта који ме је задесио непосредно пре глобалног хаоса. Најтеже ми је пало све што је било (и још увек је) у медијима. Срећом, не пратим, па мало тога допре до мене, али се нервирам као да допире. Нисам писао у време изолације. Сувише сам се тупо и глупо осећао, а ја не пишем тупе и глупе песме.
Веома сте активни на друштвеним мрежама. Да ли је то добар начин да се у овим принудним околнистима замени жива реч и може ли се жива реч заменити вирутелним дружењем?
Г.Т. У претходној години одржао сам тридесетак виртуалних поетских дружења. Сигуран сам да би уживо било боље и лепше, али ни овако није било лоше. Да нема технологије, голуб писмоноша био би виртуални начин комуникације. Немам ништа против голуба.
И за крај овог дивног разговора, шта бисте поручили читаоцима?
Г.Т. Шта год да кажем, била би то фраза коју сте на овај, или онај начин чули безброј пута. Ништа се не може сажети у реченицу-две, а све је више оних који мисле да ће изговарајући пароле научити некога да живи. Живот није теорија. Живите.
