Мислим да није претерано рећи да си једна од најпрепознатљивијих особа у Србији захваљујући вишегодишњем успеху „Државног посла“. Прво о лепим стварима…Када сте радили „Ноћну смену“ која је такође имала лепу гледаност, водили сте се као портири на РТВ-у. Данас сте творци и актери вероватно најуспешније и најдуговечније комичне тв серије у последњих неколико деценија у Србији, „Државног посла“. Какав је осећај сада, кад се присетиш како сте почели?
Н.Ш. :Добар. Али и даље смо ми исти као на почетку, иако је толико година прошло и неки успех смо забележили. Знаш, и даље нам је смешно то што радимо, што нам је био примарни циљ. И даље нам је забавно и схватио сам да је то стварно благодат то што ми радимо, јер – ко има такав посао да радиш оно што волиш, добар део времена се нешто зевзечиш и за то будеш плаћен? Мислим, то, вероватно, 0,002% људи на планети има такав посао.
Нас је тај почетак можда обележио заувек, тај „штап – канап“ моменат и ми смо и даље у „моду“ том. Ми све сами. И кад имамо веће буџете и кад би могли да кажемо продукцији „дајте нам то и то“ – не, ми и даље седамо у кола, код Кинеза или у „секнд хенд“ за гардеробу . То смо се навикли, мада не морамо више, али тај принцип рада је остао исти. Некада, чак и на нашу штету, јер би могло нешто боље да изгледа, али већина људи каже:“Државни посао? Шта има добро да изгледа...“
Није се много променило у самом принципу рада и у томе како ми томе приступамо, једино, ето, имамо боље хонораре.
Да ли сте некад помислили да одустанете од „Државног посла“?
Н.Ш. : Па, некако се то добро склапало, знаш. Једна од првих ствари када смо сконтали да смо направили неки успех, да нас „јако пуно људи гледа“, „зову нас новине, телевизија“, препознају нас, већ смо имали неке године. Имали смо породице, тако да нисмо полетели за тим. Као и све на нашим просторима, ствари су се дешавале постепено. Кренули смо на РТВ-у као нека изолована екипа, без икаквог статуса која је, као, направила нешто, па је ту следио нови уговор и тако смо ми то ишли, доста стихијски, тако да…
Да ли сте имали пресију од новог уговора, у почетку?
Н.Ш. : На РТВ-у нисмо, пошто је и то исто државни посао (смех). Тај притисак гледаности нисмо имали ту. Доста нам је помогао…Он нам је и дао шансу, Слоба Арежина што је био директор, јер је он човек стварно знао телевизију. Знао је шта је посао, шта му треба и онда, када је то кренуло, он је наставио да нас подржава „у бекстејџу“, да тако кажем. Али, ишло нам је на руку што држана фирма не захтева инстант гледаност, као ове друге националне фреквенције или ове друге телевизије које хоће готове хитове и здраво. А, овде смо ипак имали времена да развијемо те ликове, да их месимо, пошто сад кад погледамо прве епизоде, доста су другачије од ових данас. То је парадоксално да је нама државни посао дао шансу да направимо свој приватни, „Државни посао“ (смех)
Кад си први пут схватио да сте популарни због „Државног посла“?
Н.Ш. : Па, први пут смо схватили заиста када нам је додељивана награда Зеленог звона за „Нови оптимизам“. То је било 2012. или 2013., не могу да се сетим. И, као – „хоћете да примите награду?“ Ми, као, „хоћемо“. И у Фабрици се дешавало у Кинеској четврти (део Новог Сада на Лиману, познат по рустичној атмосфери и мешавини напуштених фабричких зграда и клубова; п.а.) и ми смо дошли тамо и испред је био ред људи који су дошли да нас виде.
Ми смо били потпуно фрапирани. Уопште нисмо били свесни тога. А, после смо схавтили да се то преклопило са растом Јутјуба код нас, а то је био неки моменат који ми нисмо имали ни у малом мозгу. Чак ми нисмо у почетку ни сами качили те епизоде на Јутјуб, него је био неки момак из Београда са „никнејмом“ Мистер Зајебаванција и он је то качио, првих сто епизода. Онда су нам ови из РТВ-а рекли да је то у реду, али да то ипак мора да буде у оквирима РТВ-а, па смо му чак нудили да он ту буде администратор нашег канала, а он то човек није хтео. Оставили смо му тих сто епизода да и он има, колико је већ окачио, а ми смо наставили да качимо на канал РТВ-а.
Мислим да су се те околности потрефиле да…прво, тај кратки формат. Друго, што нема ни пуно хумора ни дан данас превише на нашим телевизијама и треће, што је та нека Интернет генерација и кренуо је више бум са тим Јутјубом.
Колико ти губитак приватности тешко пада и како се носиш са тим?
Н.Ш. : До сада сам се навикао, али ни не приметим то. Поготову кад смо у Новом Саду. Знаш како, има људи који немају икакву меру. Десило ми се једном…Павле, мој син је био мали, па сам се ја нашто драо на њега на улици и, усред тога, пришао ми неки човек и потапшао по рамену и, као: „Можемо ми да се сликамо?“ И ја рек’о:“Побогу човече, виш’ да се дерем на дете, пусти ме“. Има тих момената када ти је то оптерећење, али већина људи је пристојна и ок. Некад пијаних буде, па онда…Једном сам ишао нешто у Београд, жена ми поручила нешто да јој купим у оном Ушћу и налетео сам на основну школу из Жабља која је била на Сајму књига и онда су их наставници довели у Ушће.
Сат и по времена сам се сликао са основцима из Жабља. Није ми било жао. Али, онда сам схватио да ту има тај моменат…Део те деце видиш да гледају „Државни посао“, мада ја мислим да то није за децу, ал добро…А део се слика јер само виде да се они сликају са неким. То је тај моменат масмедија, друштвених мрежа где је некоме битно само да се слика, не да је он фан. Једно време смо се зезали да ћемо сликати само са онима који имају фотоапарат, пошто смо ми ипак та генерација.
Верујући си човек. Да ли је твоја вера „традиционалне“ природе, стечена у породици или је плод твоје потраге за истином и смислом?
Н.Ш. : Моја вера – као школски одговор – није стечена у породици. Ми смо „комунистички некрсти“, сестра и ја „изузеци“. Моји су били стандардна једна југословенска породица који су били индоктринирани или су ишли неком линијом мањег отпора. Моји су знали обичаје и то, највише тата који је и одлазио у Далмацију на славу, али није нас икад водио. И увек ми то било чудно. Дан данас кад причам с њим, он не може да објасни рационално зашто је то тако.
Ми кад смо избегли 92-е, ја сам негде 98-е се то нешто…
Немам рационално објашњење, што сматрам да то и јесте тако. Нема ту рационалног, као и логичног промишљања, па ћу ја сад то тако, него просто као нека насушна потреба се то родило у мени и онда ме ту Бог погледао. Неко би рекао имао сам среће да је моја каснија кума била мени професор енглеског и ми смо се спријатељили и она ме одвела на прву литургију.
Још ја нисам био ни крштен и на Клису (део Новог Сада, п.а.) у „Бараку“ према којој и дан данас имам врло сентименталан однос, иако је направљена нова црква, али мислим да сва та екипа коју и ми познајемо…Мислим, то је био потпуни шок за моју дотадашњу рационалну свест, јер ја сам био штребер у школи и дан данас мислим да је наука важна и мислим да већина великих научника није ни била у сукобу са вером, него су тражили места где се наука и вера спајају.
Из мог личног угла то је било нешто што је апсолутно било „из душе“ или како год то назвали. Ја сам заиста осетио неки мир. Али, ја чак нисам био ни у оном, знаш оно како људи некад „оправдавају“ – па, он је био алкохоличар или он је био наркоман, па је сад у вери…
У мом случају је то било далеко од истине. Ја сам био једно примерно дете, васпитан, али једноставно…Да ли је то прст Божији докле је то дошло природно. Уопште нисам размишљао, знаш. И та почетна еуфорија…
Дуго сам ја то покушавао интелектом да докучим шта је то и некако у томе и узрасташ, разговарајући са духовницима и људима из Цркве и пријатељима, онда схватиш да је то стварно нешто неухватљиво и непојмљиво.
Тих неколико свештеника који мени и дан данас много значе у животу, отац Бранко Ћурчин, на првом месту, који је стварно својим ликом и делом, без наметљивог неког мисионарства успео да мени, потпуном лаику у том смислу, да ме не одбије. Јер тај сусрет је могао да резултује и са „ајде мали, чешљај одавде“ каквих има свештеника. Али, ето, Бог је дао да налетим на њега од свих људи у Епархији бачкој, ја сам налетио на једног таквог. И, онда, ништа. И, тако…То је и први сусрет и онда сам после имао успона и падова, као и сви.
Можеш ли да се сетиш момента када си неповратно знао да је то то, да си ван сумње у постојање Божје и да је та вера уједно и знање с којим ћеш живети?
Н.Ш. : Па, немам тај одређујући моменат. Имам тих првих пар литургија у Бараци на Клиси.
Ја кад сам дошао ту је већ било пуно људи, што је мени било чудно за наше цркве. Тај објекат, „провизорни храм“ на Клиси је био повећа радничка барака, али не она пластична, контејнерска, овог сада типа, него нешто што је било склепано, рецимо, шездесетих, од летви.
Унутра је храм. Нема пуно сводова, нема…Иконе су биле, чак се и сећам да је било да оно што на ликовном не би добило неку добру оцену, али свака је била икона. Ја не знам да ли смо ми ту толико субјективни, али то место које је, ето тако, склепано и делује као да се осамдесетих скупила нека група верника која је сигурно била јако мала на Клиси и донела свако шта је имао од куће да направимо храм.
Екипа је била баш шарена. Било је матораца са Клисе који су долазили пре свих нас и који су били мало и љути на нас што ми – моји кумови, пријатељи, углавном студенти, од народњака до алтернативног панк рока – сад долазимо јер су они навикли…Ту су се све те разлике брисале. И у националном смислу. Од доктора наука до просјака.
Мене је тај свет фасцинирао. Можда је и то нешто у подсвесном смислу било да ти стварно можеш тамо да тај најразличитији слој људи тамо стоји и има исту или сличну мисао у глави и да их та Божја благодат нешто и греје. Као да смо се скупили око огњишта неког сви заједно. Ту је то било јако видљиво. Не знам да ли зато што је то мали простор, па је све интимно, али ту се видело све, од некога ко динара нема до неких буџа које нису хтеле динар да дају.
Каква искуства носиш са Свете Горе?
Н.Ш. : Давно је било то. На Светој Гори сам био 99-е после бомбардовања преко Међународне организације православне омладине „Синдесмос“. То је, ако могу ја да кажем, свако ко може да оде треба да оде, јер је то један стварно несвакидашњи доживљај. То је мало чудо, тај спој ванвременског и свакодневног. То је мени, рецимо, био највећи утисак. Да ти у једној монашкој држави где очекујеш полу-средњи век, а у ствари је ванвременско.
Ту уноси дух времена генерација којој припадају и монаси и поклоници, а све друго остаје непромењено и та симбиоза тога и то је благодат. Ти се ту осећаш као да време стоји, с једне стране, а с друге стране видиш све знаке модерног времена.
Топлина Хиландара је један од најјачих утисака. Пошто су у нашој групи били представници свих православних народа (Руси, Либанци, Румуни, Бугари, ми…) па смо спавали прво у Кутлумушу и радили смо ту. То је организовано тако да ми радимо и молимо се. То је тако. И дружиш се.
Крчили смо неку стазу према Григоријату кроз шуму и онда смо из Кутлумуша отишли до Пантелејмона на славу и из Пантелејмона смо отишли у Хиландар. И мени је после тога постојао само осећај као да сам у својој земљи. Није спорно, знаш ти да си прешао хиљаде километара и долазиш негде – где је твој дом. Али, тај ми је осећај био. „Ево ме, код куће сам.“ Апсолутно непогрешиво, без сумње у то – иако сам ја ту први пут и монаси су навикли на ходочаснике да то није због пријема да би нам он дао осећај посебности – али, ја сам се осећао као код своје куће. Не могу добро да опишем речима.
Имам супер занимљиву анегдоту. Кад смо били у Пантелејмону, за нашу групу је био задужен професор Димитри Иконому , Грк из Аустралије који је предавао на Солунском универзитету и на Оксфорду и он је нас одвео у Свети Пантелејмон на славу и ми ту стојимо и он нам каже:“ Ајде, ајде овамо. Ево их ваши.“ И иде отац Кирило и иде Никодим који је земара, Босанац, и који је, кад су му рекли да су ту из Србије неки момци, дрекнуо пуним плућима: „Ђе сте, војско Христова!“
Сусрет са оцем Кирилом је био…Ја се сагнем да узмем благослов, он ме пољубио у главу. Мени је то било и нешто што ме изненадило, а и осетио сам неку, стварно топлину на свим нивоима. Оћете људску, оћете духовну, оћете…И занимљиво ми је било како сви ти манастири одражавају неке националне особине народа чији су. Рецимо, Пантелејмон је огроман, све је огромно. А све измештено из тих држава. То ми је било занимљиво.
У Хиландару смо били дан и по, јер смо добили слободно и ту смо се мало дружили са монасима, мало ишли около и до Пирга и купали се, иако нисмо смели или требали. Кад је реч о светињама тамо, схватио сам – треба изнова ићи, јер тебе та количина светиње и моштију и икона, слуди те мало, како би рекао. Срели смо неке Грке –то је по мом скромном мишљењу добро – који годинама иду не знам колико викенда годишње по манастирима Свете Горе.
Будеш слуђен. То ми је био осећај. Знаш кад уђеш негде где се хиљаду и нешто година без престанка се служи литургија, доносе се светиње из целог света, па те онда то све стварно слуди.
У једном тренутку више нисам могао све то да процесуирам…
Можеш ли да се сетиш још неког ходочашћа, неке светиње која је на тебе оставила посебан утисак или духовног доживљаја невезаног за место на ком се збио?
Н.Ш. : Имам два, у ствари. Ишли смо на једну екскурзијицу са оцем Бранком у Босанску Крајину, у Гомјеницу. Заборавио сам у којем је месту, али била је дрвена црква у једном од села у околини манастира. Ту сам осећао другачије. Нешто ми је било у том…Да ли тај амбијент или можда што сам у Крајини нешто архетипски, генетски. Иако сам ја из ове друге Крајине, хрватског дела.
А најважнија, коју ми је Бог сам послао, супругу своју сам упознао у манастиру Јазак, на њеном крштењу.
Кажу врло озбиљни оци Цркве да нема духовитости без Духа Светога. Како ти се чини таква тврдња?
Н.Ш. : Сама реч каже – мораш имати духа. И тражити нешто мимо свакодневног и нормалног. У комедији сигурно. Мора бити човек који је спреман да види даље од онога што му је пред очима и свакодневно. Да ли за детаље, да ли за нешто што просечан човек не примети на тај начин и да онда од тога можеш да правиш комедију.
Која је сврха бављења комедијом?
Н.Ш. : Код мене је почело доста себично, као нешто што мене увесељава. Мене лично. Не сад да ја набацим широки осмех на лица широких народних маса. Није то. Лагао би сад кад би рекао да је тако. И онда се десило да сам ја нашао још неколико људи који деле исти сензибилитет и смисао за хумор: Ћира и Бањац и Млађа који пише све и из те наше играрије је произашло све то, па се то и допало неком ширем броју људи. Али, нисмо ми икад ишли даље од тог.
Подилажењем се не бавимо, у смислу да нешто не ставимо јер то неко неће разумети. Немамо тај моменат. Имамо то широко опште образовање сви, па смо могли да направимо слојеве тога од баналности до нечега што није. Генерално, ми не волимо елитизам у хумору. Ко смо ми да кажемо на шта неко треба да се смеје? Најбоља мера у томе су „Мућке“. Њима се једнако смеју неписмен човек и ултраобразован, а да није банално. Ето, то мене фасцинира. То ми је најбоља хумористичка серија икада.
Та три лика нису неки добри људи. Они су…Чварков, Бошкић и Торбица су ситни муфљузи.
И онда смо поигравали и са њиховим поимањем духовности. Имамо масу пута где њих двојица говоре :“Ми смо стари православци. Славимо од 92-е славу…“ И онда људи кроз те слабости се препознају.
Не мора све да буде или планирано или да има не знам како велики смисао или катарзу или нешто. Нешто је само да се смејеш.
Чак и кад се поигравамо са дневнополитичким темама, нисмо икад имали „мисију“ типа сад ћемо ми мењати некоме мишљење…Нећеш га променити. Дела мењају, не приче.
Ти си таленат који ти је Бог дао несумњиво умножио. Јанис Адетокумбо, кошаркаш Милвоки Бакса и најкориснији играч НБА лиге у две узастопне сезоне 2018/2019 и 2019/2020, ког због атлетских предиспозиција и учинка на терену зову „грчко чудовиште“, је православни хришћанин. То „чудовиште“ је као дечак певало у црквеном хору Грчке православне цркве и прво што је изустио када је добијао прву награду за МВП играча било је:“Благодарим Богу за таленте које ми је дао.“ На чему си ти све благодаран Богу, сем талента за глуму и духа којим нас све увесељаваш?
Н.Ш. : Породица. Мени је то база у свему што радим, од почетка. Да ли је то исо Божји прст или ствар васпитања…Ту је, рецимо, васпитање јако утицало на мене. Света тајна брака је…Ја сам стварно ушао у то тако. Ја сам дао завет ту и ја то тако сматрам. Гребаћу и радићу све да тај завет одржим према тој мојој једној – понављам – једној, вољеној особи. И наша љубав нам је дала двоје деце и то ми је стварно без даљњег. То је оно што ме највише покреће у животу и стварно сам захвалан Богу на томе.
То је рад, тешки. Није то романтична комедија у којој све заврши почетком и нису лептирићи у стомаку и није то само…Него је то обострани рад, уз Божју помоћ. Без тога ништа.
Дар да у овоме свему што је прошла моја породица и кроз рат и кроз све да смо остали релативно нормални, здрави. Да нам у том рату није нико погинуо ни од шире родбине, а пуно их је било и на ратиштима и директно угрожени.
Дар који, кад сам био млађи нисам разумео, је да то материјално дође и оде, а да су неке друге ствари важне. Не потцењујем материјално, али ми је некако и кроз рат и све то сам схватио да је оно што носиш са собом, у себи је важно. Па, уз Божју помоћ. То је једино што је важно.
Родитељ си и верујем да ћеш се сложити да је та „улога“ далеко одговорнија и захтевнија од ове по којој те зна цела земља. Чему се трудиш да научиш децу?
Н.Ш. : Трудимо се да их васпитамо да буду узорни и примерни грађани (смех). Једино је важно да буду добри људи. То је наша врло важна, ако не и најважнија мисија у животу. Да негде не скрену, да их не одвуче нешто или сам њихов карактер. Да буду искрени према себи и према околини и да израсtу у добре људе. Сад, како то…Не знам ни ја уопште. Немам план и програм, нити рецепт.Зло постоји на овом свезу, па постоји. Да их не повуче то. Мораш их учити добру. Причати са њима о ономе што чују на веронауци. Искушења су свакодневна и нова. И кроз технологију, али трудимо се да имају ту базу код куће. Они су пети и седми разред и сад то креће и пубертет и све и видиш да губиш контролу. Ја бих волео да су стално на мом оку, што је исто друга врста болести, али некако се надам да ћемо, уз Божју помоћ, и наш породични живот да смо присни, блиски да ћемо успети да их изведемо на то што ми сматрамо да је прави пут.
Како ти се чини наше друштво и данашњи свет?
Н.Ш. : Стално се бојим да не звучим као неки џангризави у наше време је било овако и онако намћор, али у наше време је било…катастрофа (смех).
Чини ми се да информациона револуција, технолошка је већ у доброј мери збуњеном просечном човеку долила уље на ватру. То је мој највећи утисак са тим друштвеним мрежама и све – као да је истина мање важна. Можда грешим, али са толиком количином дневних информација, човек бира да се не удубљује. Питање је чак и да ли бира. Има утисак да бира. Ја себе ухватим да када неки озбиљнији текст треба да прочитам да ми иде теже, а волим да читам такве ствари. Све је то допринело мањој толеранцији и за супротно мишљење, да је довело до – поготову на друштвеним мрежама – згази оног Другог . Нема здраве расправе, дискусије или је ја не видим и стварно не видим где то иде. То је толико сад већ брзо да мислим да ће имати озбиљне последице. Чак је упитно можемо ли ми то и неуролошки да савладамо. Чини ми се да је свет на почетку 21. века збуњенији него икад. Најблаже речено.
Шта мислиш да је најважније у животу?
Н.Ш. : Бити Србин, православан! (смех)
То је толико излизан цитат нашег Патријарха Павла, али: „Будимо људи“ са тим његовим поимањем шта значи бити човек, мислим да је то најважније у животу. То вероватно јесте тешко достижан идеал, али ако би сви лично, у личној борби са самим собом и у покушају да побољшамо, условно речено, себе и тежимо ка том идеалу да човек буде заиста човек у духовном смислу – мислим да је то јако важно, ако не и најважније у животу.
