Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Ми смо се кренули пут Тумана и разговарали са монахом Зосимом чији је животни пут од мирјанина до монаха више него интересантан. 

Помаже Бог оче Зосима. Ваша прича пре свега је интересантна по томе што сте Ви као одрастао човек са својих педесет и пет година отишли у манастир. Међутим тај ваш долазак прати чудна коинциденција. Који је то био моменат у вашем животу када сте преломили да се у тим годинама замонашите?

Монах Зосима: Бог помогао. Мој први сусрет са монасима односно са иноцима је био још давне 1968 год. када сам био дете у петој години. Док сам се играо на песку у дворишту, радила се улица. Старији брат се налазио у школи, бака је нешто пословала у кухињи и дошли су двојица неких људи, стараца, са седом брадом у црним хаљинама. Касније сам сазнао да су они монаси. Они су дошли по помоћ за неку светињу али их више никад нисам видео. Мој одлазак у манастире је почео већ са школом на екскурзије, после са родитељима када смо ишли на море, а касније сам и сам као тинејџер обишао много светиња. Тај сусрет са њима је био нека моја одскочна даска у ствари. Они су дошли за помоћ својој светињи, бака им је дала ручак, један од њих двојице је правио метлу везивајући је канапом и жицом, а другом је бака крпила нешто црно, вероватно прслук или мантију. Ја сам их посматрао. После њиховог одласка схватио сам да је то био мој долазак. Та прича је била као замрзнута читавих пола века у мојим сећањима.

Тог Божића 2018 год. десио се један преломни догађај у Вашем животу, а то је смрт Ваше мајке. Тад је уследио и један позив и Ви сте преломили. Реците нам како се одвијао тај тренутак?

Монах Зосима: Након упокојења моје мајке Мице, она се упокојила два дана пре наше крсне славе светога Николе. И пошто се завршавао Божићни пост, ја сам се налазио као и свакога дана у цркви на јутрењу, литургији, вечерњем. Одлазак на гробље, све је то било праћено и традицијом и неким духовним живљењем, а онда на Божић, на дан Рождества Богомладенца доласком у свој дом, био сам на ручку код  свога брата, снаје и синоваца који је био за нас традиција. И онда сам сишао на свој спрат након ручка и после мало обилније хране и које чаше вина па сам се нашао поред телевизора у фотељи маминој, гледао сам емисију Србија данас. Знам само да сам запамтио да је на сату било један сат. Ухватио ме је сан, после петнаестак минута ја сам се пробудио и себе сам видео као старца који је био беспомоћан у пеленама. Пошто сам се на поноћној литургији причестио претходне ноћи ја сам као никад до тад заблагодарио Господу и пао пред икону крсне славе светог Николе. Рекао сам тад склопљених дланова; Господе и свети Никола до сад сам ишао ја, од сад ме води ти. Након пар минута зазвонио је телефон и садашњи мој игуман архимандрит Димитрије Плећевић ми је честитао празник са поруком Христос се роди! Ја сам то схвати као Божији позив, односно неки импулс да станем на монашки пут.

Реците нам сад, из ове перспективе када сте монах манастира Тумане и када се сетите свог живота и свог неког трагања у том малом граду у којем сте одрасли шта је упечатљиво било за ваше одрастање, односно шта је оно у чему сте имали Христа и тад као и сад?

Монах Зосима: Моја духовност од малих ногу је била уз покојну баку Ангелину, са којим смо брат и ја одлазили на Врбицу, на Светог Саву, али њој се то састојало више у традицији и за дечије празнике који су били до неког мог адолесцентског доба. Али, онда касније када није имао човек да дође ни до некаве духовне литературе упознао сам се мало са духовним животом Серафима Роуза. Bило је ту после и илегално доношење штампе и литературе од светог Николаја Велимировића. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година je све то било сувише конспиративно, некако сам се осетио као духовни скојевац. Онда одлазак на студије у Београд састојало се од предавања и од слушања тадашњих јеромонаха Амфилохија, Атанасија Јевтића који ће касније постати наши духовни горостаси, митрополити и владике. Тако да ја помислим  неки пут како сам и ја био део свега тога, иако сам био у неком запећку али као да сам увек настављао, враћао сам се и у свој град и наставио сам да живим тако обилазећи манастире, да помажем цркви. Али једноставно, помоћ у једној градској цркви не може се поредити са животом у манастиру. Ово је помоћ за Господа Бога и помоћ за самога себе.

Гледајући сад из манастирa људе који долазе, да ли видите у њима исту ту потрагу коју сте Ви имали када сте били ван манастира? 

Монах Зосима: Да, свакако, и ја то препознајем из њиховог погледа. неки се људи осећају толико уплашено, неки су и безазлени па помисле да не погреше у неком кораку у некој речи у неком подухвату. Сви су ми они толико симпатични. Мислим да болест овога века није карцином који напада тело, болест овога века напада душу.То је недостатак љубави, отуђеност и све чешће депресије.

Данас манастир Тумане важи као епицентар чуда у Српској Православној Цркви. Mнога чуда се дешавају и Ви сте били сведок неких од њих. Зато се баш у манастиру Тумане догађају толика чуда? 

Монах Зосима: По милости Господа и самих светитеља. Пре три године, када сам још био искушеник на самом мом монашењу дошао је старији брачни пар из Аустралије, сад сте ме на то подсетили. Господин, који није могао да помери своју десну руку више од десет година, спустио је руку на кивот, после је причао да му је кроз руку прошла као нека струја и док смо служили он се прекрстио и заблагодарио Господу, а његова супруга је пала у несвест када је видела да он помера руку. Тачније да је он на себи направио крсно знамење том руком. Та радост коју сам тада код њих видео то је била као радост једног детета. тако да Господ нама наје по нашој вери, јер овде се дешавају исцељења и код људи других конфесија и онда видите да је то милост Господа и њихова вера која то потврђује.

Велика је благодат у Туманима самим тим и чуда се догађају, међутим само братство манастира изгледа доста јако и Ви као део тог братства шта нам можете рећи о својим сабратима. Да ли је то нека маска за нас који овде долазимо какви су они заиста, какви су људи? 

Монах Зосима: Другачије се воли брат у крвном сродству , другачије у духовном. То не може да се упореди, некако ја сам ушао у ову светињу са седом брадом и свакоме од њих могу да будем родитељ а појединима чак и деда. Та љубав која се гаји међу нама јесте нешто највеличанственије. Ако се неко одвоји на дан или два, начин нашег сусрета то не може ни да се опише, начин грљења, те љубави не може да се опише. То је нешто најлепше, и најтоплије. Манастир Тумане је сам по себи једна необична светиња. Облазио сам ја и остале манастире као неки духовни туриста али у манастиру Туману има једна ствар а то је што вас нико из њега неће избацити ако сам себе не одгурнете на капију. Ви ако желите да постанете део тог братства сви ће вам раширити руке али ви једноставно морате да буде те нити. Мени је манастир Тумане заиста мој нови дом, односно дом који сам бирао по милости Божијој и по љубави ових мојих сабрата који су ме прихватили.

Значи, може се рећи да је порука манастира Тумане, љубав и у том контексту која би ваша лично била порука свим читаоцима и пратиоцима интернет портала Чудо?

Монах Зосима: Пало ми је сад на памет да нема разлике у животу да ли су људи у браку или у манастиру. Жртва је. Односно љубав према ближњем и да човек буде спреман и живот свој да да за онога кога има поред себе. А највећи је који има смирење и послушање. И дан данас се трудим да свако послушање које добијем извршим у радости. И мислим да је радост оно по чему ће нас Господ препознати

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име