Рођена 1993. године у Смедеревској Паланци. Дипломирала је на катедри за Српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду 2018. године и тренутно је на мастер студијама, смер Српска књижевност. Поезију пише и објављује од 2009. године и добитница је неколико награда, укључујући награду „Милутин Бојићˮ за необјављену збирку поезије, и награду „Стражилово“ за прву збирку Антикитера у издању Бранковог кола. У оквиру награде „Милутин Бојић“ објавила је збирку Мало присуство а поезија јој је објављивана и у зборницима Регионалног центра за таленте и часописима Весна, Књижевни магазин, Стагиорнале, Домети, Квартал, Скрипт, онлајн часописима Хипербореја, Либела, Култ, итд. Лектор је Књижевног магазина Српског књижевног друштва. Бави се и књижевном критиком.
Помаже Бог Александра и хвала Вам што сте се одазвали позову Чуда.
А.Б. Како се каже, Бог Вам помогао. Што чини тај поздрав констатацијом да Вам је Бог већ помогао, и ето једног предивног исказа људске вере.
Најлепше код Вас јесу Ваше године које су зреле иако их је мало на броју. Пре него што започнемо разговор о поруци иза Ваших стихова, морам Вас упитати за Ваш пут од Азање до Београда.
А.Б. Тај пут је некако општи за већину студената, а опет, не могу да порекнем да је он за мене, као и многи други моји путеви, некакав омен. Спремала сам се да одем из Азање у својој петнаестој години, желећи да упишем неку београдску гимназију и упоредо будем у дечјој филхармонији, где ме је чекао отворен позив. Уместо тога, превладао је осећај да нисам спремна. И четири године након тога, када сам већ положила пријемни на Филолошком факултету, осећала сам се као да нисам спремна, али ово је био други вид неспремности. Први пут се радило о неспремности да упркос својим сновима напустим дом, а други пут о неспремности да прихватим себе са својим сновима. И оба осећаја, као укрштање оба пута, прате ме кроз цео живот као каква космичка дијалектика, јер прихватити себе у себи и себе спрам других увек је задатак који траје читав живот. Но, утешимо се, тај пут није толико дуг, бар не у мом случају, 80 километара, сат и по највише, о празницима два.
Ваша поезија је прокрчила себи пут до збирке управо конкурсима на којима сте учествовали анонимно. Обе збирке су издате 2019 године. Можете ли нам рећи о мотивима да пишете и да верујете да је то што пишете добро?
А.Б. И даље мислим да је писање себичан чин, мада моје побуде нису себичне, једноставно осећам да о неким стварима морам да проговорим и верујем да о њима треба да се говори. То је свето тројство мог писања – осећај, вера и говор. И и даље не мислим да пишем добро, једна сам од оних људи који пишу много, али на све што напишу гледају са скепсом. Стога добијам зачаран круг – пишем јер желим да остварим песму према којој нисам скептична, што ме доводи до тога да пишем доста, а опет настављам да будем скептична. Међутим, то није писање зарад потере за нескептичним односом према тексту, скепса је само последица. У сржи је заправо моја потреба да нађем савршену реч за несавршену појаву и савршен звук за несавршену мелодију људског живота. И када осетим да текстом говорим невешто о несавршенству, добијам двоструку негацију у којој мало шта позитивног могу наћи. Што ме, као човека који тежи позитивном, наводи да трагам даље.
Згражавање над медиокритетлуком, над каријесом који понекад прекине угодно лизање сладоледа на плажи у Буљарицама, изажавате веома директно. Да ли је то због тога што мислите да је овај народ за боље створен?
А.Б. Овај народ јесте стварао у бољем, као бољи. Просто је невероватно, до грчења у коштаној сржи, када се осврнете на нашу културу, од њених зачетака, и видите на које све начине се један народ борио да створи и очува културни идентитет, знајући да једино с њим као полазном тачком, идентитет једне нације и постоји. Историја књижевности види период романтизма као доба буђења националне свести, али ако погледате период нашег средњег века, на пример, борбу Светог Саве да имамо аутокефалну цркву, манастир на Светој Гори, школе при манастирима и што више места на којима описмењени људи бележе хагиографије, житије, итд. видите да је и тад култура била основ државе, и то би увек морала да буде. И да, то грчење у коштаној сржи врати се као тамни талас спознаје, када видимо шта се данас ради са културом и у култури. Питање је да ли наш народ уопште више зна шта обухвата реч „култураˮ. То није културни програм на некој компромитованој телевизији, нити гости у некој викенд-емисији у којој се на исту гомилу стављају старлете, фолклор, теглу са џемом и кобасицијаду. Нити спор, сам по себи, око тога ко треба да буде директор неке културне институције. Нити ученичка екскурзија која се претвори у точење алкохола и показивање ко има бољу гардеробу и више пара. Култура је језик, писмо, слика, представа, филм, култура је уметност првог реда и основ за самоспознају, сваки споменик, данас често ишаран графитима, сваки музеј у коме махом пропадају дела наших најбољих сликара, свака представа за коју се није имало буџета, сваки часопис који је угашен, да не набрајам даље. И није довољно да се то само констатује, у овом или било ком другом формату. Култура се константно надграђује, чувајући оно што су милиони пре нас створили и оставили нама. То једноставно мора бити императив сваког друштва. Бећковић каже да је Косово најскупља српска реч. С тим могу само делимично да се сложим – култура је најскупља српска реч. Најскупља реч на целој планети. Од ње је значајнија само једна – живот сам. Стога кад у неким песмама указујем (мада то не чиним пречесто) на то колико смо нехајни, тупи и неми пред дешавањима, кад ни смрт више није догађај а ни спасење није циљ, о култури да не говорим, пре свега желим да учиним видљивим разарајући утицај који такав став има по нас саме, у нашем битку, у ДНК ланцу, у синапсама и срцима. Замислите човека (ако је уопште потребно замишљати га), који на смрт каже „па шта, није се мени десило, нек смо ми живи и здравиˮ, на представу или филм долази да би јео кокице, у цркву кад га притисне недаћа, који качи фотографије хране, себе, провода сад чак не више да би се доказао, већ само да би се показао, кад је фејсбук постао потврда постојања, који хода кроз простор гледајући у телефон, поред луталица појачавајући звук на телефону, који има секс без љубави и породицу која му се однекуд десила. Да ли ми и даље причамо о човеку?
Да ли сте то заправо схватили на својим студијама књижевности. Да ли Вас је литерарни гениј српског народа потакнуо да, као Домановић некада, изразите своје неслагање са осредњости на које смо као народ осуђени?
А.Б. Размере свега нареченог сам схватила и и даље схватам, наравно, и на факултету. Али та спознаја се у мени развила раније и развијала се онако како је цела ова популација обликовала своју реалност. Литература ми је, више него било који други медијум спознаје, осветила раскорак у коме живим и обликовала мишљење и механизме сучељавања са постојећим стањем. И управо у томе јесте једна од суштина проблема – када имате спознају, онда знате да вас нико није осудио ни на шта већ сте сами себе осудили и самим тим, у стању сте да престанете да доживљавате околину као џелата, разумете да сте сами себи џелат и имате све шансе овог света да престанете да будете роб и пригрлите слободу. Домановић никада није рекао „ето такви смо ми и ту нема променеˮ, он је писао управо да би показао како је промена и могућа и императив. То је стари литерарни поступак – једну појаву увеличате до неслућених размера, пробијете баријере сарказма, сатире, ироније, гротеске, као што је то чинио Гогољ, или нешто другачије Кафка, и то учините тако да свима постане јасно шта представљате и колико је представљено застрашујуће, онда имате неутаживу жељу да се мењате.
Због чега сте се тачно осетили старим у разговору са Игором Торбицом? И чега сте се тачно постидели тада?
А.Б. Торбица је (не познајем га лично), чини ми се, био један од оних људи, мени веома блиских, који брзо сазнају и спознају свет у коме живе и, нажалост, све његове ругобе и лепоте стоструко јаче осете. Није случајан термин „стармалиˮ у нашем народу – то су млади људи са „старим душамаˮ и ако не успеју да спознају ону другу страну те своје „старостиˮ, а то је мудрост, остају са много боли и резигнације. Обоје смо, ако себе уопште могу довести у поређење с њим, мислим да ретко ко из наше млађе генерације сме то да помисли, имали дубок увид у општу дезинтеграцију вредности и смисла и били у стању да о томе говоримо отворено и слободно, ма то било у неколико редака на друштвеним мрежама. Уметник јесте грађанин света, али не може пренебрегнути да је пре тога грађанин своје земље. У том смислу, према ономе што се десило том дивном и невероватном младом уметнику у мојој земљи, на догађају који би требало да се бави само позориштем, а испао политичко позориште, осетила сам се дубоко постиђеном чињеницом да смо стигли дотле да на једном од ко зна колико културних фестивала, на том једном једином фестивалу, чак и на њему није могло проћи без политизације. И онда се човек запита како је то уопште могуће, како је могуће да смо стигли дотле да једна слика не може да се погледа, једна књига да се промовише, а да се то не претвори у нешто чему ту никада није било место? Али из ове позиције, том свом коментару хтела бих да додам и ону другу компоненту – упркос свему, радосна сам што је Торбица био тај један, један од ретких уметника, чији рад изазива бојазан јер наводи људе да се тргну. То значи да је урадио невероватан посао, да је био ванвременски уметник и иза тога остаје само жал што је прерано схватио да је „златна птица грдна варкаˮ, како то рече Ахмед Нурудин.
Напокон, који је неки Ваш увид до сада у сферу снова? Успеха? Да ли је он могућ овде?
А.Б. И даље верујем да је могуће живети и радити у овој земљи, не задовољавајући се тиме да је успех што смо живи. За доброг човека и доброг стручњака увек има места, ма како се оно чинило малим, кад урачунамо све факторе који замућују појам успеха, запослења, рада итд. И ако је то моја илузија, или заблуда, нека то остане заувек моја заблуда. Човек не може да живи без вере у нешто, отргнут од надања у бољи исход. Сви моји снови остварили су се пре или касније, некад много касније након што сам престала да их сањам. То ми је увек била порука да не губим веру у себе, своје идеје и сврху. Испада да све што сам рекла може да се оствари и ван ове земље. Па зашто онда остајем? Ваљда због логике срца које безрезервно тежи месту одакле потиче.
Која би била Ваша порука читаоцима интернет порала Чудо?
А.Б. Осим тога да верују у чуда, понајпре то да сами креирају сопствена мала и велика чуда. Ретко кад смо велики у очима космоса као онда кад учинимо чудо за себе, друге или свет око нас. Па макар то чудо било само устајање из кревета. Свако чудо почиње отварањем очију.
Хвала Вам на издвојеном времену, пажњи и љубави.
А.Б. Хвала Вама и Вашим читаоцима на пажњи и жељи да овај интервију прочитате до краја.
Разговор за Чудо водила Весна Јанежић
