Ненад Плавшић је рођен у Београду 1986. године.

Објавио је књигу приповедака „Црне сузе“ у издању „Алме“ из Београда и збирку песама „Орден за крај“, у издању КК СИРИН.

У раздобљу између 2013. и 2014. године био заменик председника Савеза књижевника за Београд, а сада оснивач и председник Књижевног клуба „Сирин“.

Члан је Удружења Књижевника Србије.

Добитник је многобројних похвала и награда за књижевност, како код нас тако и у Русији.

 

 

Помаже Бог. Хвала Вам што сте издвојили своје време за ЧУДО

НП Бог Вам помогао. Време се троши на оно што вреди, а сматрам да је Ваша мисија, једна од малобројних данас, посвећена правим вредностима.

Од када траје Ваша заљубљеност у писану реч?

НП Моја авантура у свету књижевности почела је крајем основне школе, када сам схватио да имам таленат. Наравно, ниједна авантура не почиње лако, а моја није била изузетак. Била су то тешка времена, када смо највише времена проводили напољу, на игралишту, где ме је један догађај (о њему ћу писати у некој од следећих књига) посебно подстакао да се запитам кључне ствари у животу: „Ко сам, ко желим да постанем и где желим да идем?“ Иначе, сматрам да је читање најважнији део почетака за сваког књижевника. Намерно сам употребио реч „авантура“, зато што љубав долази временом, полако, након упознавања. Но, након упознавања, открио сам потпуно нови свет, свет који не познаје границе и ту негде, поред бесконачности и извора, родила се, или боље речено открила се, љубав, попут вере.

Веома сте млад књижевник, али и више од тога, своју љубав према писаној речи сте оваплотили у Издавачку кућу Сирин? Како, и због чега, сте урадили то?

НП Говорећи о младости и годинама, сматрам да сам ипак превалио неке године (ако рачунамо према Јесењину, рецимо, или Пушкину) и да би таква ситуација морала бити искоришћена да се направи нешто што вреди. Гвожђе се кује док је вруће, а у држави у временима у којим живимо све некако веома лако и веома брзо може да оде у неповрат. Самим тим: потребно је потенцијал искористити сада, док је време, и урадити нешто корисно. Осим тога, сматрао сам да је књижевна сцена код нас у једној таквој колотечини из које се јако тешко може извући. Књижевни клуб Сирин сам основао у најбољој намери, да чистотом мало променим ситуацију и да пружимо шансу талентима. За нас је таленат најважнији.

Као Клуб књижевника Сирин, постојите дуже од Издавачке куће Сирин. Повезујете тим начином љубитеље писане речи у региону али и шире. Да ли бисте били љубазни да нам кажете како ствари по том питању иду данас код Вас у Сирину?

НП Пре свега смо направили један мали Клуб, који је био оформљен са намером окупљања писаца широм наше државе и на тим вечерима би се читала сопствена, али и туђа поезија. Након тога покренули смо интернет заједницу, а потом и часопис који излази и дан данас. Негде између свега тога, добили смо идеју, за сопствене чланове, да не би плаћали скупо и превише за објављивање књига, да то све иде преко нас, како би аутори били сигурни да ће све ићи како треба. Осим тога, код нас, у Сирину, ствари стоје веома просто: наш члан достави рукопис, ми урадимо прелом, лектуру, коректуру, корице и све што је неопходно до штампе. Потом иде у штампу. Трудимо се да приступачност буде на нивоу и да сваки таленат добије своје парче неба.

Но, можда и питање које је требало да претходи свим другим, јесте – откуд баш име „Сирин“? Шта значи и ког је порекла и зашто баш оно?

НП Сирин је старословенска птица, рајска птица, муза поезије, која пева изузетно лепе песме и мами у смрт, очаране њеним певањем. Сирин, као назив удружења, спаја, како ми то видимо, све Словене на једно место; она (птица) је позната од давних времена широм старе Русије, а њена репутација иде испред ње и дан данас, оживљавајући поезију и писану реч широм свесловенске заједнице. Сирин, дакле, спаја оно што је потребно спојити, приближава братске народе кроз писану реч, кроз песму, право са извора. Многи песници, првенствено руски опевали су птицу Сирин кроз своје стихове.

У нашој земљи евидентан је пораст писања. Како је то могуће када нема назнака да је порастао степен читања? Како објашњавате тај апсурд? Оксиморон, своје врсте, да тако кажемо.

НП У нашој држави је очигледно увек на делу некакав апсурд. Тренутно, стање је близу катастрофи и само нас чудо може спасити. Књижевни брод се дебело насукао, а узрок томе је што је код нас систем вредности практично изван сваке вредности. Не можете некоме забранити да пише, сасвим је нормално да свако ко осети потребу за писањем – то и учини, међутим проблем настаје када такве особе добију на значају, придода им се важност и уметничка црта, коју они немају, те их то понесе. Такве особе сматрају, јер су их други убедили у то, да су бољи од осталих. То је једна веома опасна ствар. Другим речима: проблем је у издавачима, који у тој причи виде зараду и прилику да богато живе од тога. Нажалост – успева им. Нама, данас, треба једна, помало, заборављена титула, која би носила читав пројекат препорода књижевности – књижевни критичар; потребан нам је један нови Јован Скерлић, који ће да сними ситуацију, да одмери и одсече како треба (наравно, не можете одсећи увек исправно, али тек толико да се ствари промене). Дакле: без независне критике, нема добре књижевности. Међутим, ово вуче много тога за собом и да би се критичка свест променила, ипак, пре тога, треба да променимо неке ствари у друштву, које је труло.

Колико је развој интернет комуникације допринео да свако данас мисли да је потребно да баш он или она нешто напише и да баш њега или њу треба други да читају?

НП Интернет је дао глас свакоме. Или боље речено: интернет је дао свакоме право да мисли да може све. Нажалост, код нас је и даље мало информатички писмених, тако да се интернет, као углавном и цела ИТ мрежа, доживљава као потпуно нови свет, у коме можемо радити шта нам падне на памет. Интернет је увео нову димензију у књижевност, свакако, међутим то не значи да таква нова димензија треба да буде злоупотребљена и исцрпљена до непрепознатљивости. Дакако, све што се објави, то треба да буде хит. Опет се враћам на критичко размишљање, зати што многи људи не схватају да све што се објави, посебно на интернету, да је то подложно критици: доброј или лошој. У принципу настају проблеми и велика се прашина диже око негативне критике, односно другачијег мишљења. А замислите шта би се десило да се налазимо на некој књижевној вечери, где особа из публике има мало другачији став према књизи која се промовише, или, пак, ако бисмо били у кафани и дискутовали о рукопису?
Мислим да наше друштво није спремно за критику, за интернет и за слободну вољу. Зато имамо писаца и писаца и писаца…

Када смо већ код наше књижевне сцене, које бисте нам Ви ауторе данас препоручили, од ове нове и младе, дакле Ваше, генерације?

НП Пре свега могао бих да препоручим све ауторе КК СИРИН (имена можете да погледате на мом фејсбук профилу или на [email protected]), а осим тога, наравно, др Угрина Поповића, који ради изузетно и чије књиге се могу сврстати међу домаћу елитну књижевности, а, свакако, и првенствено књиге наше велике књижевнице, барда међу писцима, Марије Јакшић, која се већ увелико уписала у класику домаће сцене златним словима.

Развили сте добру сарадњу са братском Русијом. Да ли је то због тога што Вас зову „Српски Јасењин“ или је ипак нешто друго по среди?

НП Поводом сарадње са Русима, рекао бих да је то природни след околности, с обзиром да нам и сам назив удружења иде према Словенству, Русији и истоку. Осим тога, по многима руски златни и сребрни век представља нешто што ме је одувек привлачило и чему се дивим. Надимак „Српски Јасењин“ добио сам од критичара и песника, који су у мојим стиховима препознали плодове великог руског књижевника, али сматрам да је моја поезија тек стоти део поменутог великана.

Како је ова пандемија Корона вируса утицала на рад Ваше ИК али и на промоције које се једноставно нису догодиле. Колико је све то уздрмало Вас, али и писану реч код нас?

НП Пандемија Корона вируса, односно ковида19, јесте у многоме утицала на издаваштво и промоције које су морале сачекати неке боље дане, међутим како КК СИРИН не живи од издаваштва, и како је наш рачун празан, а ми имамо послове у потпуно другим браншама од књижевности, проблем је само када ће се промоције одржати. Писана реч је опстајала и у много тежим временима, преживљавала потоп, ратове, глад и много, много теже болести од Короне, тако да је и сад успешно пребродила још једну кризу и постала још јача. Књижевност не умире, никада.

Како бисте Ви прокоментарисали потребу нашег народа да буде Православан и да очува своје светиње и свој идентитет? Зашто смо сатанизовани због тога, по Вашем мишљењу?

НП Ово питање је изузетно комплексно. Немамо довољно простора тренутно да бих се расплинуо у причи, тако да ћу укратко објаснити своје мишљење. Наиме, наш народ није нимало глуп. Можда је тренутно у кризи, на неки начин, али уме да препозна и одвоји добро од лошег. Православље је, по некима, природан след околности након старословенске вере, а наш народ је у Православље подоста уплео и елементе тог, ранијег, периода. Сматрајући да су Срби веома интелигентни, али и разборити, увидевши снагу Православља и схвативши да је то једини исправан пут, остали су верни ономе што осећају и чему припадају. Наравно, све ово са елементима старе религије. Идентитет једног народа чине: језик, традиција и обичаји, вера и земља порекла. Живећи на „ветрометини“, наш народ је схватио да једино чувајући своје, сопствено ЈА, може опстати. Свакако, можда смо то схватали понекад превише касно, али ипак смо на крају схватали и опстајали, побеђујући силе много јаче од нас (попут Јевреја, рецимо, у Старом Завету). И баш попут Јевреја, када год су Срби (али и Србијанци) сложни, некако баш тада поломимо окове и ослободимо се притиска.
Са друге стране, јака Србија не одговара свакоме. Политика је искључиво интерес, а наша држава никада није била велики поборник сагињања и издаје, зарад интереса. Заправо: издаја нам никада није ни била блиска. Апропо тога, а све у спрези са силама које нас окружују, представљамо трн у оку онима који би овде да зидају по свом нахођењу. Међутим, ти који желе да зидају, још након 1054. године, прижељкују да променимо и веру, јер није довољно само дати државу, територију, већ прећи на другу страну. За њих – вера је јако важна. Отприлике ту негде долази до колизије, зато што наша словенска свест не допушта да поклекнемо и продамо веру, а такође ни да земљу без борбе предамо, као неки други. На таквим основама и предиспозицијама, првобитно је присилом – ратом – покушано издејствовати промену, а када то није успело, прешло се на префињеније методе… економијом и медијима, али и технологијом.
Ситуација никада није била тежа, али, како смо малочас констатовали, када се будемо дозвали и спознали снагу која лежи у нама, у заједничком делању, бићемо спасени. Потребно је само спознати истину, а истина ће нас, дакако, ослободити.

Да ли су Косово и Метохија нераздвојиви део нашег народног идентитета? Колико та територија није само територија, по Вашем мишљењу, већ колевка једног народа. Нашег народа.

НП Косово и Метохија представљају срце ове наше мале државе, нашег духовног бивствовања. Оно што Јерусалим представља за Јевреје, то је Косово за Србе. Међутим, како је Србија колевка европске цивилизације, биће да је Косово битно како за наш народ, тако и за све остале који живе на Старом континенту. Европљани би требало да схвате да се хришћанство, али и читава Европа, бране на Косову и Метохији. Урушавањем овога, долазимо до тога да они који су и раније ломили крила Србији, то чине и сада, враћајући, постепено, векове под заточеништвом поново и поново у ново доба. Плашим се да ће проблеми настати ако Косово заиста постане, у очима читавог света, независна држава. Политика је мач са две оштрице, а ми смо тренутно немоћни. Но, сматрам да никада не смемо заборавити вредност Косова и Метохије и да непрекидно оживљавамо ту тему, јер теме које се не оживљавају умиру у забораву, и оживљавањем једино можемо кад-тад спречити губитак колевке нашег народа.

Шта бисте поручили свим неафирмисаним, а квалитетним, писцима који ето немају новаца да буду „читани“?

НП Читајте, пишите, трудите се да пишете најбоље што можете; трудите се да пишете за себе, првенствено, и да што објективније оцењујете сопствене рукописе.
Друго: празан стомак не ствара уметност, посебно не данас. Дакле: и када радите, радите то зато што имате план, који ће од вас направити бољег писца, али не публике ради, већ ради уздизања своје писане речи на виши ниво и проналажења идеалног стила, који можете да развијете. Таленат представља једног писца, али га искуство обликује, гради и ствара поштовања вредну књижевну фигуру. Читаност ће доћи… у зависности од познанстава, то је увек питање познанстава у почетку.

Шта бисте поручили свим гледаоцима ЧУДА?

НП Читајте, напредујте, учите, молите се, Бог је једини који ће непрекидно чекати… само вас.

Хвала Вам пуно што сте били гост ЧУДА

НП Хвала и Вама на позиву. Било ми је задовољство.

 

 

 

Разговор за ЧУДО водила Весна Јанежић

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

1 KOMENTAR

  1. Bravo Nenade, hetta bit naruciti tvåje dve knjige, tj. „Orden za kraj“ kao i „Crne suze“
    kako bih to mogla?
    Zivim u Svedskoj, gradu Malmö i trebalo bi promeniti nas novac u svedskim krunama.
    Javi na adress koja stoji dole.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име