Мијалко Ђунисијевић, рођен у Чачку 1976., дипломирао је иконопис на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију у Београду 2011. године. Оргиналним стилом, сликотворношћу мотива којима прображава не само простор већ и свест гледаоца, побудио је у нама жељу да му поставимо неколико, верујемо, важних питања, на која смо добили – то знамо и вама их стога и препоручујемо – истините одговоре.
Како бисте описали Вашу уметност?
М.Ђ: 0д 2012 године радим упоредо три циклуса“Објављење, тотем и Васкрс и Боја Бога“, а сва та три циклуса заправо чине један циклус под називом“Место Објављења“.
Кроз сликање ова три циклуса који су један циклус, бавио сам се и питањем канона. Шта је канон и шта би канон могао бити? Интересује ме и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета? Шта је то пут иконописца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема? Дакле, ако хришћанство није од овог света по Христовим речима,то значи да оно као “Објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображај унутар човека, друштва, форми културе и уметности. Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа, па помоћу тих елемената изгради Симбол-Слику-Икону који ће те елементе да врати у богослужбени поредак, управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем, а то је да служи култу и да гради култ.
Улажењем у отворени дијалог са савременом уметношћу и налажењем блиског, ако не и истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују али се по форми разликују од на пример форми из ренесансе Палеолога исто као што се разликује комнинска икона од иконописа из Цркве Часног Крста у манастиру Острог.
Мислим да се на овакав начин сликања успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17.веку, а не копирањем средњевековних предложака који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини. Копирање је између осталог и спољашњи пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога такав приступ није уметност ,већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање. Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је копизам, ту је јак етнофилетизам, а где је јака уметност ту је јака вера, а без вере нема Цркве.
Прву iкону сте насликали на дашчици коју су донели таласи Мораве…
Неколико недеља после тога сте уписали Академију СПЦ.
М.Ђ: Да, то је било 2002.године. У то време сам правио скулптуре – објекте од стакла, од којих сам градио амбијенталне целине које су мени представљале тадашњи идеал “стакленог града у шуми“. То су били радови великог формата, а изводио сам их на разним местима, у напуштеним фабрикама, у природи, подруму итд. Користио сам сваки простор који ми је био на располагању. Иако у то време нисам ишао у Цркву било ми је веома важно да решим на неки начин то питање Бога, па сам уметност доживљавао као неку врсту религије, али то није било довољно, нешто је стално измицало и постојао је јак осећај пролазности који ме је мучио и чинио готово очајним. И управо тих дана у једној шетњи крај Мораве приметих некакву дашцицу коју је река избацила на обалу, па помислих да бих на њој могао да насликам икону, а да оне стаклене коцке све уништим, јер сам их видео као непотребне, насупрот иконици која је представљала све потребно. Како сам дошао до те спознаје, то не бих умео да објасним, једноставно се тако догодило. И онако неуко, насликао сам икону Светог Јована Крститеља.
У то време нисам размишљао да упишем Академију (знао сам, наравно, за постојање Академије, али нисам знао где се налази , мислио сам да је негде на Топчидеру). Премда ме је та идеја привлачила, осећао сам се недостојним да студирам иконопис.
Две недеље по проналажењу те дашчице, после једне журке у Београду, затичем се у четири сата ујутро испред зграде Академије у улици Краља Петра бр.2 и приметим да се ту налази и некакав атеље. Не знајући о чему се ради, покушао сам да уђем и на моје велико чуђење врата су била откључана иако је била зора. Ушао сам унутра, а у Академији су били један монах, Румун Мина и студент Хаџи-Владимир. На моје питање где се то налазим заправо, одговорили су ми да је то Академија. Кроз разговор су ме мотивисали да полажем пријемни који је био за три недеље. Пристао сам, конкурисао, положио и уписао Академију.
Рекли сте у једном интервјуу да сте у једном периоду зивота покушавали да форму изнесете из себе.’ ‘Чак сам одлучио да не сликам иконе .Радио сам много тога, биле су то различите фазе .То је трајало десет година. А онда сам у једном тренутку , као неко аутоматско писање “насликао Христа“.
Шта све приносите Христу литургишући четкицом?
М.Ђ: То је било 2008.године. По завршетку Академије на којој сам дипломирао две године касније, вратио сам се у родни Чачак, пун разних утисака које сам примио кроз Академију: изложбе, дружења са уметницима, књиге и слично. Био сам потпуно одушевљен светом уметности. Потпадао сам од силног одушевљења под разне утицаје, хтео да радим ствари и овако и онако… Урадио бих 5-6 слика у једном стилу и од поцетног усхићења то би ме довело до разочарења и тад бих насликао икону која би ми унела неку врсту смисла .Међутим, нисам могао да успоставим континуитет у сликању икона, па сам се тако стално вртео у круг, што ме је чинило прилично очајним. И онда, по повратку из Београда, одлучим да све прекинем и одбацим иконе и да само сликам аутоматски, па шта испадне. Затворио сам се у собу и наредних осам месеци сам само штанцовао те слике, понекад у једном дану и по 3-4 комада.То су, наиме, били разноразни кошмари које сам дуго носио у себи. А онда, једне ноћи, била је субота на недељу, насликао сам велики Христов лик 130×90 цм ,који је имао ружичаст подслик и светло жут карнат. Тада сам имао сјајан осећај да је управо то оно сто треба да радим.
Кроз цео тај процес “аутоматског сликања“ схватио сам да човек треба да буде повезан са собом док слика, пратећи тај диван ток мисли који постоји само док се ради и да из тога гради свој језик, а не да се користи академским знањем, које сам доживео као неку врсту контаминације бића.
На крају крајева, сви ти људи који се баве копирањем икона су жртве превеликог академског знања.
Сликање по моделу, анатомија и слично. на академији сам дозивљавао као нешто неприродно, несто што ту нашу унутарњу оригиналност некако шаблонизује и систематизује, тако да чак нисам урадио ни једну студију људске фигуре у животу. Просто нисам могао да уђем у све то, али из велике љубави према сликању икона био сам принуђен да решење пронађем у себи.
Доживљај сваке иконе и светитеља ствара неки унутарњи облик, па се трудим да сто верније унутар тог унутарњег облика реализујем идеју. Неки моји радови су издужени, неки не. Код сликања ликова не постоји одређени тип као код других иконописаца, већ је све подређено том доживљају сусрета са насликаним светитељем и покушај да се што верније тај доживљај, бљесак, визија пренесе на сликарску подлогу.
Последњих девет година радите само иконе. Зашто?
М.Ђ: Као сто сам већ рекао, веома ми је важно питање Бога, вероватно бих се без њега убио. Икона сведочи Божија обећања, чуда и присуство његове Личности кроз поштовање светих Икона. Желео сам и ја да учествујем у сведочењу Божијих истина кроз уметност .Али то није једноставно, јер човек жели да говори својим индивидуалним искуством које потом доживљава као истину (као што би рекао Баре из Мајки, истина која је глупост ). То индивидуално искуство је углавном психолошке природе, а једина истина до које, на крају крајева, стижемо јесте да смо пропадљиви и смртни .Једино кроз заједницу можемо имати искуство Бога, ту се он “објављује“ као тело Христово. Ипак је искреност у раду корисна, јер се човек на тај начин исповеда, па је могуће да се једног дана тај наш унутарњи садржај усагласи са искуством Цркве. Ако се то догоди, постајемо иконописци и ступамо, како каже псалам “на земљу праву“, тамо где наш језик бива препознат као језик црквеног искуства.То искуство је нешто што сам доживео као смисао и испуњење Христових обећања ,којима покушавам кроз уметност прво да се приближим, не би ли се створили услови за објаву Христовог присуства кроз мој живот.
Канадски иконописац Џонатан Пажо је унео једну занимљиву поделу савремених иконицких уметника – Робота, који се чврсто држи канона и који је скоро фабрички радник, део система бирократизоване државе; Мутанта – апсолутну индивидуу која тежи да истакне себе, рок звезду, милионера и мутанта из Марвел стрипова и Уметника који користи пуни потенцијал литургијске уметности за превазилажење супротности .Како побеђујете робота и мутанта у себи?
М.Ђ: Пре свега мислим да не може неко да буде апсолутна индивидуа, а да се бави питањима канона ,јер је канон искуство црквене заједнице. Овде вероватно Пажо под каноном подразумева поступак сликања ,то јест један опште прихваћени тип или језик иконе. То је углавном тај иконопис који се ослања на сликарство из епохе Палеолога. То је заправо ослањање на стил, а не канон. Канон је нешто што се тиче богослужења у ширем смислу, на пример какве се одежде кад носе, шта се пева при одређеном богослужењу, како се пости и слично. Што се тиче иконописа не постоји нигде писано како икона треба да изгледа. Одређено је само шта икона представља и шта значи поштовање изображене личности.
Изворно значење канона је“ мера“, дакле у случају иконописа који је једна духовна дисциплина, ради се о унутарњој мери, доживљају светлости или благодати. Икона то преноси или не преноси, људи једноставно то осећају и није им потребно никакво идеолошко тумачење које желе ти кописти да наметну људима не би ли задржали своје позиције од којих добро зарађују.
Мислим да подједнаку улогу у одржавању тог система имају кописти као и уметници како их Пажо назива.
Кад буде било потребно тај систем ће направити звезду од неког не-кописте. Пример је Стаматис Склирис који је у суштини кописта, јер његова форма је преузета од сликара Михаила и Јефтихија, дакле најистакнутијих сликара палеолошке епохе, само банално офарбано у стилу Ван Гога, градећи једну наивну синтезу. То сликарство и цела идеологија која га подржава јесте тек бацање прашине у очи, јер заговорници те идеологије само штите ову копистичку дружбу од уплива праве уметности у Цркву, јер се показало у пракси кроз овај и сличне примере да новотарије не дају добар резултат.
Копизам је потребан да би се кроз њега учио иконопис и да би се сачувао неки стари тип иконе од заборава. Унутар тога би та служба и требала да остане, а да се за осликавање Цркава траже решења која имају везе са искуством нашег времена. Није проблем у тим копистима већ у наручиоцима тих дела. Питање је: “Зашто то Црква наручује? Зашто не пушта уметност у своја недра?“
Али ипак, на концу, у уметности постоји нека врста правде, јер уметност непогрешиво показује оно у шта верујемо. Па ако се кроз копизам види шта Црква као институција нуди народу, ако су то средњевековне форме онда је питање где је Црква данас и да ли ми као људи овог времена постојимо као део Цркве, пошто не дајемо никакав допринос сем владања средњовековним техникама.
Ако је хришћанство со свету зашто се не бави савременим формама живота кроз уметност? Није ни чудо да млади људи, а и образовани, не желе да иду у Цркву јер им је цео тај језик врло стран и далек. Зато млади стварају алтернативну културу, у тим алтернативним заједницама заиста постоји међусобно поштовање, солидарност па и љубав. Рецимо, са рок концерта ви понесете предиван утисак пун смисла и имате сећање на тај утисак можда и цео живот. Млади разумеју то значење сећања, нису глупи, осећају ствари.
Хришћанство је исто тако било алтернативно на свом почетку и имало велику субверзивну моћ Јеванђеља.
Погледајте житија ранохришћанских мученика. У једном тренутку, то јест у 4.веку када хришћанство постаје државна религија , када постаје моћно у свету, то полако почиње да нестаје. Једноставно тај грађанин моћник који је ушао у цркву и довео до те ситуације да хришћанство постане државна религија, почиње да се пита и за духовна питања иако нема реално искуство. Њему се сада удовољава, док се луди харизматик шаље на маргину ,а угледни паланчанин поставља у центар као идеал: он је наручилац уметничких дела и свих осталих црквених потрепштина, он одлучује шта може а шта не, иако није нимало креативан, нити је позван за један такав посао.
Све док Црква не врати обичног, малог и одбаченог цовека у центар, ствар ће бити у кризи. Христос је дошао због тих малих и одбачених људи (“На камену од угла који одбацише зидари саградићу Цркву” ,казе се у Писму) а не због моћника. Ти исти људи, лаици, народ Божији, би требало да се пита какав живопис жели на зидовима храмова, јер то је због њих и насликано и израз је њихове вере,они су, штавише, изнедрили тог иконописца, а не да се све завршава иза затворених врата, да одлуке доносе људи које иконопис углавном не интересује, а послове добијају једни те исти људи који због огромне потражње упоредо осликавају и по неколико храмова, те морају да се уклапају у временске рокове што се, свакако, осликава и на квалитет рада.
Што се тице другог дела питања, лично нисам могао у све то да уђем највероватније због карактера, цела ствар се одвијала сама од себе, радим како знам и умем. Заиста ме кроз уметност интересује да откријем кроз приближавање божанског у нама. То је авантура која је непредвидива и која износи потпуно неочекиване форме којима морате бити верни уколико желите да идете даље. Важно је покушавати, али није трагично ако се не успе. Бог то зна и зато и испитује наше намере. Важна је намера и оно сто желиш тиме да постигнеш.
Евидентан је утицај стрипа на Вашу уметност. Откуд то и како и зашто покушавате да укључите стилска средства пореклом из стрипа у ово што радите?
М.Ђ: Као и многи људи моје генерације у Цркву долазим из андерграунд културе, растао сам уз стрипове, плоче, бит поезију, америчку књижевност 20.века и слично. Стрипови имају важну улогу у мом животу, цео живот их читам и данас кад узмем у руке ту “књигу са сликама“, доживим исту врсту фасцинације као и док сам био дете. Тај утицај примећујем, али није толико изражен у свести и док радим. На крају, нису ли и фреске на зидовима цркава својеврсни стрип?
У Грчкој имамо Фикоса Антониоса који је преобразио графити уметност у иконичке мурале. Колико сте далеко од идеје православног стрипа, неке Ваше верзије Хуго Прата или Ходоровског или где већ себе координирате?
М.Ђ: Што се тиче прављења стрипа ,та идеја јесте привлачна, али ја се нисам усудио да тако нешто покушам још увек. Можда у будућности, никад се не зна. Себе видим као наследника Георгија Митрофановића, Јована и Радула, Лонгина, следбеника бококоторске сколе иконописа и томе слично.
Какву музику слушате?
М.Ђ: Па, слушам различите ствари. Музика ми је много важна у животу. Свакодневно је слушам. Први разумно јак утисак са музиком који ме је на неки начин променио имао сам са 14.година. По уласку у једну флиперницу чуо сам бенд Секс Пистолс и песму Anarchy in the UK. То ме је тад тако снажно погодило и утешило, надахнуло и унело неку нову атмосферу у мој живот. Даље, дало ми је наду да ипак постоје неки људи негде далеко а слични мени . Тог утиска се и дан данас јако живо сећам. Касније сам свашта слусао, све оно сто је ишло на МТВ-ију и гранџ, метал, а затим , психоделични рок, Битлсе, Стоунсе, све редом. Чак је једно време мој брат покушавао да свира бубњеве, па су бубњеви били у нашој соби, где су се одржавале и пробе са бендом. Волим да идем на концерте, био сам на доста добрих концерата и то је стварно доживљај који не може ни са чим да се пореди. Сећам се концерта Лу Рида у центру Сава и тренутка кад је поцела песма Walk on the wild side .Ја просто нисам могао да верујем да се ту налазим, да је преко пута мене Лу Рид и да свира уживо песму коју сам на касетофону слушао стотину пута. Био је то невероватан доживљај кога ћу се сећати цео живот. То сећање је тако јако, вероватно онако како би требало да буде јако сећање на Христову жртву у чије име се причешћујемо сваке недеље. Док Лу Рид пева о маргиналцима који долазе у Њујорк уводни рифови тих песама ти се толико увуку у биће да постану део тебе заувек. Жива форма је јако важна да би се несто упамтило и готово је извесно да ако би такве форме имали на зидовима цркава утисак би заиста био чудотворан.
Књиге, писци који су утицали на Вас? Шта читате тренутно?
Јако волим америчку књизевност 20.века и бит песнике. Један од омиљених писаца из тог круга ми је Вилијам Бароуз и његова трилогија “Градови црвене ноћи“, књига чија се радња догађа у изразито мрачном окружењу, а притом је пуна наде и вере у искупљење човека. Урнебесно је духовита, а писац изузетно вешто успева да пренесе своја осећања. Тој трилогији се цесто враћам. Ту је и Милерово “Ружичасто распеће“, тренутно читам Плексус, па скоро откривени Норман Мајлер и његове “Древне вечери“ итд. Пре месец дана сам читао Великог инквизитора: то је невероватна књига, па се често запитам, хеј,одакле том човеку сва та сазнања. Волим и Сартрову трилогију Путеви слободе, Мановог доктора Фаустуса, Сабатов Абадон, али исто тако волим и српску авангарду измедју два рата, Црњанског и Токина, као и романе Оскара Давича…
Најјачи утисак на мене читајући неку књигу још као основца оставила је књига Записи из мртвог дома. Та књига пуна светлости ме је научила да слободу нико не може да ми одузме. Наравно читам и филозофску и теолошку литературу, али доста мање него раније, мада тренутно читам Источник знања Св. Јована Дамаскина. Има још доста тога и ово ми је прво пало на памет. Књиге су сјајна ствар. Често кажем како бих само читао и ништа друго не бих радио у животу.
Џојсов Уликс, на пример… Он ме је на неки начин променио. Читајући ту књигу поистовећујући се са Стивеном Дедалусом, а како старим видим да све више личим на господина Блума, приметио сам да и кроз такозвану “профану“ уметност која је нека врста “индивидуалног“искуства, могуће направити тај доживљај целовитости. Овај је роман као нацртан круг унутар кога живе његови ликови, иако је радња банална свакодневница господина Блума, роман се ипак завршава са апсолутним “ДА“ кроз исповест његове супруге Моли. Дакле, и у овој тривијалној свакодневници могуће је да човек трансцендира. Не треба губити Веру, нису потребна никаква правила потребан је други, управо оно што сведочи икона, тај сусрет са ликом који се налази са друге стране. Тај доживљај “целовитости“ права уметност мора да сведочи. Од целине смо отпали ,а икона је сведочанство Божијег обећања које кроз Целину, све нас заједно, као једно тело, Цркву, васкрсава телом Христовим и уводи у живот његовог Осмог непролазног дана.
РАЗГОВАРАО: Давор Сантрач
Објављено: 10.04.2022.
