Игуман Петар (Драгојловић), у мирјанству Предраг, рођен је на Велики Четвртак 23. априла 1970. године у Краљеву, као друго дете хришћанских родитеља Милутина и Смиљане (рођене Мирковић). Основну школу „Јован Курсула“ у Краљеву завршио је са врло добрим и одличним успехом, као и средњу електротехничку школу. После одслуженог војног рока у Мостару (1989- 1990. г.) уписао је Вишу железничку школу у Београду, одакле као апсолвент, фебруара 1994. године, одлази у манастир Студеницу. По благослову духовника прелази у Цетињски Манастир где је уочи празника Петровдана 1997. године замонашен од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, добивши име Петар. На Цетињу, на Велику Суботу 1999. Године, рукоположен је у чин јерођакона. Богословију Светог Петра Цетињског завршио је 2005. године са одличним успехом. На Бадњи Дан 2005. године рукоположен је у чин јеромонаха, такође у Цетињском манастиру.

 На предлог Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, а са благословом Светог АрхијерејскогСинода СПЦ, уписао је Московску Духовну Академију где је дипломирао на Катедри за црквену историју 2008. године са одличним успехом. У току студија активно је учествовао на многим међународним научним конференцијама у Русији.

 По завршеним студијама у Русији 2008. године, наставио је монашки подвиг у манастиру Светог Николе на полуострву Врањина, на Скадарском Језеру. Од 30. јанура 2010. године у манастиру Врањини је награђен чином игумана. У овом манастиру уложио је велики труд на духовној и економској обнови те древне светосавске светиње, коју је у њеном обновљеном сјају посетио и Његова Светост Патријарх Јерусалимски Г. Теофил, током званичне посете Српској Православној Цркви 2016. године.

Крајем 2016. године прелази у Епархију Шумадијску где је након три месеца по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована постављен за настојатеља манастира Светог Архангела Гаврила у селу Кусадак.

Игуман Петар је аутор многих текстова у области црквене историје и агиологије као и преводâ са руског језика. Написао је Акатист Светоме Петру Цетињском 2005. године који је доживео неколико издања. У сарадњи са историчаром др Далибором Петровићем коаутор је књиге о манастирима на Скадарском Језеру под насловом „Зетска Света Гора“, коју је штампао као игуман манастира Врањина 2013. године. Говори руски а користи се и енглеским језиком.  Исповедник је два архијерејска намесништва и већег дела монаштва у Шумадијској Епархији и духовник многим православним верницима у Шумадији и широм српских земаља.

 

  1. Оче Петре ви сте већ неколико година у манастиру Пиносава у Кусадку. Реците нам, у најкраћим цртама нешто од најважнијих података из историје манастира и како тече његова обнова?

 

О. Петар: Манастир Пиносава је основан у периoду између 1430. и 1450. године у време српског деспота Ђурђа Бранковића. Посвећен је светом Архангелу Гаврилу и саграђен је љубављу једне девојке са Косова која се звала Пиносава. Око малене цркве од дрвета у густој шуми, постројене су келије монаха исихаста. Манастир је живео у тишини густе шуме и у свом исихастичком ритму све до трагичне 1690. године када је приликом Велике сеобе Срба потпуно уништен од стране Турака. Предање каже да је тада пострадало и цело манастирско братство заједно са игуманом. После тога храм је убрзо обновљен али је он вековима био само парохијски тј. служио је за парохијске потребе села Кусадак и неких околних села. Године 1998. блаженог спомена Епископ шумадијски Г. Сава (Вуковић) благословио је да се велики парохијски храм св. Архангела Гаврила, који је саграђен 1847. године, претвори у манастир и тако се поново врати негдашња сврха ове светиње. Манастир се директније почео обнављати неколико година касније, доласком прве братије 2003. године, а по благослову нашег Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована. У Манастиру живим као настојатељ од фебруара 2017. године. Од тада се уз Божију помоћ трудим да ова светиња пре свега духовно тј. богослужбено заживи у пуном монашком смислу. То и јесте мој главни задатак. Наравно, не живим сам, јер монаштво је духовно најсигурније и најздравије као заједница тј. општежиће. Тренутно нас је тројица а ако Бог да ускоро нам долази и четврти сабрат. Обнова манастира и у материјалном погледу иде веома добро, пре свега захваљујући благослову Божијем, љубави нашег Преосвећеног Епископа Јована, помоћи државе Србије и донацијама разних приватних добротвора из Кусадка, Србије и иностранства.

 

  1. Кад сте већ поменули обнову манастира и помоћ од стране државе Србије, реците нам колико је држава помогла и како ви као игуман и црквено лице гледате на питање односа Цркве и државе? Да ли држава и Црква могу и требају да сарађују и да ли, на пример, Црква треба да буде опозиција држави, и обрнуто?

 

О Петар: Као што свако у нашем селу Кусадку и у општини Смедеревска Паланка зна, држава Србија тј. Влада, Општина али и лично председник Србије г. Александар Вучић, много су помогли а и даље помажу материјалну и духовну обнову ове једине манастирске светиње Јасеничког краја. На првом месту, без икаквог претеривања, слободно могу рећи да је председник Србије г. Александар Вучић лично знатно помогао око многих пројеката а пре свега око стварања добре климе и отворености за свеобухватну сарадњу и помоћ државних органа у обнови манастира Пиносава. Захваљујући подршци председника Вучића, управо је средствима Владе Републике Србије, 2018. године, асфалтиран стари и дотрајали пут до манастира, у дужини од око 3 километра. Преко Општине Смедеревска Паланка и председника општине г. Николе Вучена, манастир је у неколико наврата добијао не мала новчана средства за разне радове: уличну расвету, осветљење храма, израду нове куполе, реконструкцију крова манастирског храма итд. Прошле године наш председник Александар Вучић је и лично посетио ову светињу и том приликом услишио је молбу нашег Преосвећеног Владике Јована да се стари и веома дотрајали манастирски конак замени новим, већим и лепшим. Председник Вучић, је тада дао и не мали лични новчани прилог Манастиру Пиносава, од чега је већ много тога урађено у вези пројектне документације и грађевинских дозвола за нови манастирски конак. Посебно нам је драго и чини нам велику част да је Председник Србије, од својих личних средстава, подарио и сав новац за изузетно вредни, нови и позлаћени мозаик светог Архангела Гаврила, изнад улазних врата манастирског храма. Кроз све то се јасно види да сарадња државе и Цркве јесте жива не само око великих пројеката, као што је на пример пројекат изградње Храма Светога Саве у Београду, већ и што се тиче мањих манастира и удаљенијих светиња. Што се пак тиче ваших других питања, везаних за однос Цркве и државе, сматрам да Црква и држава никако не требају једна другој бити опозиција, што хвала Богу и нису. Црква и држава, како видимо, активно сарађују у многим областима и тако доприносе међусобној хармонији и општој користи за цело друштво. Свако у свом домену, оне помажу једна другој, по свим питањима од заједничког интереса, поштујући уставом одређену секуларност друштва. На тај секуларни однос Цркве и државе лично гледам само као на законити темељ, на шта се тек требају надограђивати и појединачне иницијативе, пожртвованост свакога и свеукупна љубав и према Цркви и према држави. Иако живимо у доба секуларизма, сви ми као делови једног друштва, или често и као део исте СПЦ, нисмо два потпуно одвојена сегмента, већ се међусобно прожимамо и сви смо део једне шире породице која се зове држава Србија или пак СПЦ. Држава и Црква које волимо, за које се молимо и за које се жртвујемо. Тако је одувек било код истинских хришћана. Стога сви требамо једни другима помагати, као најрођенија браћа. И Црква држави, зарад духовног уздизања народа и духовне стабилности друштва, али и држава Цркви, зарад небеског благослова и слободног остваривања верских права православних хришћана. То, хвала Богу важи не само за СПЦ већ и за све остале Цркве и верске заједнице у Србији, јер у Србији живе и наша браћа римокатолици, протестанти, муслимани и припадници јеврејске заједнице. Сви ми би, једни према другима и према самој држави Србији, увек требали гајити односе дубоког поштовања и уважавања, увек се сећајући и оних поучних речи светог апостола Петра – Бога се бојте, цара тј. владара и власти земаљске, поштујте. У том општедруштвеном узајамном поштовању и помагању једни другима, у свим областима од заједничког интереса, ми не би смели да се делимо, већ да се увек сећамо оних речи нашег светог Патријарха Павла – будимо људи!

  1. Ви сте дуго живели у Црној Гори, преко 20 година. Како оцењујете данашње стање СПЦ у њој?

О. Петар: Да, у праву сте. У Црној Гори сам проживео преко 22 године. Дошавши 1994. године, преко манастира Студенице и Доње испоснице Светог Саве, из родног Краљева у Црну Гору, замонашен сам и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха у Цетињском Манастиру, поред ћивота св. Петра Цетињског, Честице Часног Крста Христовог и Десне руке св. Јована Крститеља. Што се тиче стања Српске Православне Цркве у Црној Гори оно је данас далеко боље него у време комунизма али је услед тродеценијских антицрквених активности разних политичких фактора, оно и данас у одређеној мери недефинисано и не у потпуности решено. Са једне стране, љубављу и харизмом блаженог спомена митрополита Амфилохија, пожртвованошћу и мудрошћу Владике Јоаникија, вишедеценијском жртвом свештенства и монаштва, као и огромном љубављу верног народа, Црна Гора је од једне од најбезбожнијих република у бившој СФРЈ постала место обитавања Духа Светога, по оној апостолској – где се умножи грех, умножи се и благодат. Са друге стране, насупрот том великом духовном узлету и дубинском духовном преображају Црне Горе, донедавно смо били сведоци и отвореног гоњења Цркве од стране предходног режима или појединих ултрашовинистичких партија и покрета. И лично сам неколико пута на Цетињу и по селима Катунске нахије био физички нападан, шиканиран и вређан на најприземнији начин и уз највулгарније претње. Прећено ми је неколико пута чак и физичком ликвидацијом. Но, то није било ништа специфично само за мене. Сви монаси, богослови и свештеници на Цетињу, а често пута и обични верници, били су објекат жестоких и дивљих напада екстремних национал-шовинистичких и антицрквених покрета и партија, од Либералног савеза Црне Горе Славка Перовића па до чланова и симпатизера донедавно владајућих ДПС-а и СДП-а. Нажалост, ни данас питање имовине и статуса СПЦ у Црној Гори још увек није до краја решено, јер још увек није потписан темељни и правно обавезујући уговор између државе Црне Горе и СПЦ, али се ка томе напредује. Када говоримо о Црној Гори, не можемо и не смемо да заборавимо, да данашња Црна Гора, или прецизније њен јужни део, древна Зета, са градом Подгорицом илити средњевековном Рибницом, јесте родно место родоначалника наше најсветије српске и светородне династије Немањића – светога Стефана Немање, у монаштву преподобног Симеона Мироточивог. На територији данашње Црне Горе је рођен и живео је први свети српски кнез – свети мученик Јован Владимир. У Црној Гори почивају мошти великих српских светитеља – св. Арсенија Сремца, св. Василија Острошког, св. Стефана Пиперског, св. Петра Цетињског, св. Симеона Дајбабског. Црна Гора дакле није обична земља и обична територија већ је она заједно са Рашком, Травунијом, Захумљем, Босном и Паганијом, древна територија где је живео и где и дан данас живи српски народ. То је од давнина била а и данас у једној не малој мери јесте и освештана српска земља и древна држава српског народа, ма колико та јасна историјска чињеница љутила појединце или групе у њој и ван ње. Оно што требамо подвући је и податак да је Српска Православна Црква у Црној гори посебно духовно ојачала у време блаженоупокојеног митрополита Амфилохија. Само чињеница да је у Црној Гори од 1991. до данас, обновљено или наново саграђено преко 500 храмова и преко 45 манастира, да је замонашено и рукоположено око 400 монаха, монахиња, свештеномонаха и свештеника, јесте податак за дивљење и поштовање. Наравно, на томе се не би требало и неће стати, јер је хришћанство динамчна богоотривењска вера која није статична и која увек треба да хита из једне благодати у другу. Иако су и данас у Црној Гори још увек несигурна и помало смутна времена, управо та духовна со којом је она осољена у последњих 30 година, јесу велика нада и духовни гарант да ће Црна Гора, та српска Спарта, без обзира на сва искушења, и даље остати чврсти и непоколебљиви бастион православља, светосавља и српства.

 

  1. Колико је митрополит Амфилохије био значајан за буђење српске националне свести у Црној Гори а колико за обнову духовности и црквеног живота?

 О Петар: Улога блаженопочившег митрополита Амфилохија као једног изузетно молитвеног и харизматичног човека, ерудите и подвижника небоземних размера, који се не може уоквирити ни у какве речи или описе, јесте по оба питања грандиозна. И у процесу буђења српске националне свести, посебно у првој половини његовог архијерејског служења у Митрополији црногорско-приморској, и у процесу обнове духовности и црквеног живота. Наравно, увек је могло и боље, без одређених мањих промашаја, али је све то било и за очекивати и људски, јер сви смо ми, па и сам митроплит Амфилохије кроз време духовно сазревали и увиђали неке своје грешке. Али када се све стави на кантар хришћанске савести и саборне црквене свести, ми ћемо сигурно доћи до закључка да ће митрополит Амфилохије остати златним словима уписан не само у историји наше СПЦ већ и васцелог Православља. Он заиста није био обичан архијереј, он је имао неку посебну харизматичну и светоотачку црту, као и велики огањ љубави Христове у свом срцу, за све и свакога. Од неког старца у Катунској нахији или са Дурмитора или Куча, па до обичног детета које се играло око Цетињског Манастира. Он је ту своју христоцентричну и магнетски привлачну харизму природно и смело ширио и према осталим православним народима, и према домороцима Јужне Америке, где је једно време био епископ администрaтор, и према неправославнима са којима се сусретао кроз цео свој многоплодни и свети живот. Митрополит Амфилохије се слично апостолу Павлу трудио да свима буде све, не би ли кога спасио од потопа греха модерног доба. Посебно бих истакао његову важну улогу у међуpравославном и међурелигијском дијалогу кроз коју је показивао истинску хришћанску окренутост ка отворености за братски разговор са свима који га желе. Заједно са блаженопочившим Епископом Атанасијем (Јефтићем) и Епископом бачким Иринејем (Буловићем), он је 30 година био један од три стуба Српске Цркве. Њих тројица су, ако смем тако рећи, као нека наша српска света три јерарха. Сваки на свој начин посебан, и сваки на свој начин грандиозан у земаљским и космичким размерама. Сваки са неким својим посебно израженим даровима. Три светионика на каменој стени Српске Цркве који светле надалеко и нашироко, не само у оквирима и границама наше помесне Цркве, већ знатно шире и неупоредиво даље. Нажалост, пошаст Корона вируса, однела је животе двојице од њих, али смо и данас као народ удостојени да имамо поред себе живи светоотачки пример хришћанског живљења и служења Богу и целој Цркви, нашег духовно горостасног Епископа бачког Г. Иринеја. То би требало знати да искористимо и као народ и као свештенство и као монаштво.

 

  1. Ви сте оче Петре дуго година живели поред митрополита Амфилохија и били његов ђакон целих 6 година. Да ли је он, као ученик преподобног Јустина Поповића, себе посебно истицао и кога је још помињао као ученике светог аве. Ово Вас питамо јер је недавно у дневном листу Данас освануо чланак у коме се владика бачки Иринеј практично искључује из ученика св. Јустина Ћелисјког. Како гледате на то?

 

O Петар: Митрополит Амфилохије као истински ученик оца Јустина, наравно није био човек себеистицања. Он је говорећи о преподобном оцу Јустину Ћелијском увек беседио смирено, сведочећи нам својим речима и искуством о огромној духовној ширини ћелијског светитеља. Добро се сећам и тога како нам је митрополит Амфилохије, у тренуцима кад је имао времена, говорио да је отац Јустин, поред њега, имао још неколико својих ученика тј. духовне деце. То су били блаженоупокојени владика Атанасије (Јевтић), владика Иринеј бачки, недавно преминули бивши епископ Артемије (потом расколник Марко), Архиепископ Марко берлински, блаженоупокојени архимандрит Јован (Радосављевић), архимандрит Иларион (Ђурица). Читајући тај чланак из дневних новина Данас, у коме неки злонамерни људи показују колико не познају и не желе да сазнају праву истину о «Јустиновцима», само сам се насмејао људском духовном слепилу и њиховој немоћној злоби. Свако ко је деценијама познавао митрополита Амфилохија, слушао његове приче о тим давним временима њихове младости, зна да је отац Јустин сву своју децу подједнако волео љубављу Христовом. Свима њима је писао писма духовне подршке чак и кад су били на студијама у иностранству. Њима је посвећивао књиге, код њега су се исповедали кад су били у Србији, са њим су се саветовали. Лично сам толико пута слушао из уста митрополита Амфилохија да су се он, владика Иринеј, владика Атанасије и бивши епископ Артемије, скупљали код аве Јустина и отворено расправљали на разне теме из црквеног живота. Стога, кад сте већ поменули дневни лист Данас, пре би се могло рећи да се у њему наставља једна прљава, лажљива и клеветничка пропаганда на последњег великог ученика преподобног Јустина Ћелијског међу нашим епископима у СПЦ – владику бачког Иринеја, него о неком иоле сувислом или озбиљном тексту. У суштини, такви новинари, који тобоже хвале светога Јустина и само поједине «Јустиновце», док друге блате или ниподаштавају, на тај начин, у једном неотитоистичком стилу наново, упорно и посмртно ратују и против светог Јустина Ћелијског и против свих његових уснулих или живих духовних чеда.

 

  1. Дипломац сте Московске духовне академије коју сте завршили 2008. године и добро познајете живот и устројство Руске Православне Цркве. Учествовали сте и на многим међународним православним симпзионима у Русији, од оних у Руској академији наука па до оних у Сочију, Јарославу, Калуги или Оптини пустињи. Као црквени историчар и свештеномонах, како гледате на данашње унутарправославне несугласице по питању Украјине и сукоба Москве и Цариграда? Какав је по Вашем мишљењу став заузела наша СПЦ по том питању и која је најважнија улога СПЦ у данашњем међуправославном дијалогу?

 

О Петар: Да, заиста, имао сам велику и незаслужену част и огромни благослов да три године студирам и живим у Русији, обилазим разне руске светиње, служим Свете Литургије у великим руским манастирима, срећем се са многим знаменитим руским духовницима, учествујем на разним међународним симпозионима, будем у пратњи Десне руке светога Јована Крститеља кроз њен 42-дневни пут кроз Русију итд. Све је то допринело да много боље упознам и Русију и руски православни народ. Када све то доживите и духом осетите онда човек и данас слободно може поновити речи светога Јована Крондштадског – Света Русија је подножје Престола Божијег! А први велики духовни и државни центар Свете Русије био је управо Кијев. Ту је 988. године свети руски кнез Владимир, преко првог митрополита Кијевског светога Михаила, који је послат из Константинопоља, крстио Кијевску Русију. Из Кијева је почела велика свештена историја руског народа. Зато је питање Украјине као негдашње руске државе и вишевековне канонске територије Московске Патријаршије, још од друге половине XVII века, питање које има посебну тежину за Руску Цркву и руски народ. Неканонски упад Цариградске Патријаршије на канонску територију Московске Патријаршије који се догодио 2019. године нема никаквог канонског, еклисиолошког или било каквог црквено оправданог разлога. Он је изазвао не мали потрес у целом православном свету а усложио је већ ионако сложену и разним проблемима бремениту духовну ситуацију у Украјини. Тако нешто заиста нико у православљу није могао очекивати јер је и сама Васељенска Патријаршија, све до пре две-три године, као једину канонску Цркву на територији Украјине признавала Украјинску Православну Цркву Московског Патријархата. То је и Његова Светост Константинопољски Патријарх Г. Вартоломеј  деценијама потврђивао својим многобројним одлукама. Наша СПЦ је на овај духовни земљотрес који је изненада изазвала Цариградска Патријаршија реаговала како се и очекивало – поштовањем двомиленијског канонског устројства Цркве Православне. Чини ми се да је исправни и дубоко црквени став наше Цркве најсажетије изнео епископ бачки Г. Иринеј који је неколико пута поновио да наша помесна Црква том питању није приступала ни проруски ни процариградски, већ непристрасно и потпуно канонски. А канони Цркве и сви ранији међуправославни договори и одлуке сведоче само једно – Украјина је канонска територија Московске Патријаршије и стога је упад Цариграда потуно неканонски, неприхватљив и самим тим за Православну Цркву ништаван. Наша Српска Православна Црква је дакле по том, и по свим осталим актуелним питањима у православном свету, поступала мудро и саборно, о чему сведоче и јасне одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ. То је, чини ми се, и најважнија улога наше СПЦ у међуправославном дијалогу – да будемо помиритељска спона између јелинског и словенског света, на начин како то и чинимо – не прекидајући евхаристијско општење са Васељенском Патријаршијом али увек сведочећи само истину, молитвено и на сваки други благословени начин тежећи пуном јединству свих Помесних Православних Цркава, искључиво у оквирима канонског права и раније постигнутих међуправославних договора.

 

  1. Ми се као народ сусрећемо и са проблемом раскола тзв. Македонске Православне Цркве. Како доћи до решења и по том питању?

 

О Петар: За било које решење неког спора, што значи и црквеног, увек је потребно двоје. Увек је потребно да се поштују и одређени основни принципи, канонско право и ранији договори. Нажалост, Српска Црква и по питању нерешавања статуса тзв. МПЦ, не може сама решити те проблеме, јер немамо јасно изражену жељу нити искрену намеру са друге стране; намеру да се почну поштовати и канонско право и ранији постигнути договори. Сви ми знамо да наша православна браћа у Северној Македонији увек имају отворена врата за договор и дијалог са СПЦ, али поштујући основни канонски поредак и не уцењујући СПЦ као Мајку Цркву, ни по којем основу. Не може се говорити о проналажењу решења са СПЦ језиком унапред наметнутих ултиматумима из Скопља, не поштујући основно канонско право и раније споразуме. Ултиматуми нису методи Цркве, посебно ако они долазе од јерархије из Северне Македоније која је самовољно, без благослова и неканонски 1967. године сама себе прогласила аутокефалном. Црква није место ултиматума, насилништва и коришћења светских власти за реализацију својих, често пута, потпуно нецрквених замисли и идеја. Осим тога, у Северној Македонији постоји канонска Православна Охридска Архиепископија, на челу са новим мучеником за веру, Блажењејшим Архиепископом Јованом. ПОА је као аутономна архиепископија у саставу СПЦ, призната од целог православног света. Она има свој епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Православна Охридска Архиепископија је стога такође незаобилазни фактор у свим евентуалним преговорима. Ако је то тако, а јесте, како је онда могуће да јерархија тзв. МПЦ непрестано ниподаштава, вређа, клевеће, а неретко и гони, јерархију и вернике ПОА, а да се истовремено тобоже залаже за дијалог у духу братске љубави?

 

  1. Оче Петре, код вас свакако долазе многи кандидати за монахе и искушенике. Шта би сте нам могли рећи, шта треба да испуњава један кандидат за монаха?

 

О Петар: Монаштво је у Цркви одувек било анђелски позив који надилази људске силе и људске моћи. Монаштво стога захтева целог човека и целосно предавање човека Вољи Божијој, кроз послушност саборном духу Цркве, свом Епископу и своме игуману. Све то се проверава кроз дугогодишње искушеништво које, по мени, не би требало трајати испод 3 године, а данас је заиста често потребно и пуно више. Тек кроз дугогодишњу проверу и опит живота у манастиру, сваки човек показује своје врлине и недостатке. Са друге стране монаштво је и делатно покајање и стога није ограничено годинама, образованошћу или материјалним статусом. Монах и себе и све своје предаје Богу, а дајући Богу све, он уствари заузврат од Бога добија неупоредиво више. То је парадокс монаштва и дубока тајна монаштва. Наравно, припремање за приступање монашком реду требало би почети још у свету, далеко пре него неко и одлучи да крене путем искушеништва. Посебно је важно истаћи да што је дужи и садржајнији опит у свету, то духовно зрелији и стабилнији људи долазе у манастир. Стога не треба журити са примањем било кога у монаштво јер оно, да тако кажем, неће побећи човеку. Ако послушник пак пребрзо приступи монаштву, без довољно припреме у свету и у манастиру, вероватно ће се десити да га први мраз искушења сломи. Као прерано процветали цвет на неком пролећном мразу. Приликом примања некога у манастир увек се треба тражити и потврда и препорука од надлежног пароха оне литургијске заједнице из које долази будући искушеник. Неко ко се није показао као смирен и послушан у локалној парохијској заједници не треба бити прихваћен ни за искушеника у манастиру, јер онај који је у маломе неверан, неверан је и у великом. А монаштво је по своме позиву далеко захтевније од живота у свету јер у себи садржи димензију одрицања од брачног живота, што је само по себи, по нашој палој природи, нешто што је натприродно и што захтева далеко већу духовну зрелост, истрајност и стабилност.

 

  1. Да ли оче по вама, постоји екстремизам у православљу и како се он манифестује?

 

О Петар: Нажалост, екстремизам постоји, и постојао је од првих векова хришћанства. То није нешто неуобичајено и неочекивано у историји Цркве. Људи су слободна бића, често пута духовно незрела и брзоплета, рањена грехом, често и изранављена разним страстима, од којих су најопасније гордост, самопуздање и самоумишљеност, које се пројављују кроз несаборно живљење, одвајање од заједнице, скретање са пута смирења и уклањање од братског духовног општења. Екстремизам је само друго име за острашћеност помешану са великом самоувереношћу тј. гордошћу. Смирени људи, који своје ставове проверавају са искуснијима, испитују Духом Цркве и проживљавају кроз лични опит светотајинског и смиреног подвижничког живота, неће скренути у екстремизам. Ревност не по разуму, о којој је говорио св. Апостол Павле, увек је рађала и рађаће зле плодове гордости, а то су: расколи, јереси, мржња, туга, нестрпљивост, несигурност, фанатичност, маловерје, нервоза, агресивност. На крају крајева, ако се не лечи, «ревност не по разуму» може довести и до тешких облика лудила па чак и до демонопоседнутости. Некада и до најтрагичнијих грехова као што су убиства и самоубиства. Дакле, многоглава је аждаја верског фундаментализма и екстремизма а опште име за сво то ревновање не по разуму је – гордост. Она се и данас може видети кроз разне расколе и јереси, или што је још опасније кроз скривене расколничке групе и кружоке унутар саме Цркве, који је изнутра слабе и повређују Невесту Христову, све мислећи да Богу службу чине. То и јесте најчешћа одлика духовне прелести. Недавно сам се јако зачудио после сведочења једног мог брата и саслужитеља који је чуо од једног „чувеног“ игумана следеће речи: „Немој више да нам долазиш. Служиш по новом. Ми не можемо више имати заједницу.“ Ти скривени духовни расколи који понегде тињају унутар наше Цркве, не гасе се и не желе да се лече, опаснији су од ових отворених, који самим својим јавним изласком из Цркве сведоче сопствени пад и трагичну духовну незрелост. Разне врсте духовног екстремизма можемо приметити и по многим другим питањима, на пример: строгости поста, ретког или честог причешћивања, начина служења Свете Литургије, тобожње обавезности исповести пред свако причешћивање Светим Тајнама, лечења код лекара или не, употреба модерних технологија или не, одлазак у биоскопе и позориште или не, слушање музике или не, итд и томе слично. Заиста, многоглава је аждаја верског екстремизма.

 

  1. Посматрајући живот у Манастиру Пиносава приметили смо да се на вашим литургијским сабрањима верници редовно причешћују, чак на свакој Литургији. Да ли и ван поста верници требају редовно да се причешћују?

 

O Петар: Наравно. Потпуно је еванђелски и јасно проистиче из васцелог искуства Цркве, као и из самих речи Господа Исуса Христа, да се људи редовно требају причешћивати – по могућству на свакој Светој Литургији. Није без разлога Господ Исус Христос заповедио својим апостолима да се моле молитвом Оче наш у којој стоје и следеће речи … Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан). Дакле, позив на свакодневно причешћивање, тамо где је то могуће, јесте директан Христов позив. Такође и Христова заповест кроз Његове речи … Узмите, једите, ово је Тело Моје … и  … пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета … јасно сведоче да се хришћани требају редовно причешћивати. Господ Исус је стога и рекао „једите“ а не – једи једном у три месеца. Он је зато заповедио и „пијте“ а не – пиј једном у сваком посту. Он је дакле употребио трајне глаголе «једите» и «пијте», што све заједно јесте јасан показатељ да је причешћивање Светим Тајнама Тела и Крви Христове, нешто што се постојано чини и не прекида без великог разлога. Период четири годишња поста не сме да игра никакву одлучујућу улогу по питању редовног причешћивања Светим Тајнама. И кад није пост, човек треба да на неки други начин пости и да се редовно причешћује. На пример, да пости очима, тј. да се труди да му очи не блуде без контроле, или да пости ушима тј. да не слуша свакојаке рђаве разговоре од којих нема користи, или да пости језиком тј. да не празнослови и не осуђује друге, или да пости мањом количином хране тј. да се иако је разрешена јака и мрсна храна труди да не једе превише. Ако томе додамо и пост умом тј. да не прихватамо и одбијамо грешне помисли, тада већ схватамо да је пост далеко и неупоредиво шири појам од баналног питања – вода, уље или риба. Било какав обавезни посебни пост на води или уљу, пред свако Свето Причешће, усудио бих се рећи, канонски је, бар што се тиче Васељенских Сабора, потпуно непознат и самим тим сасвим непотребан. Постоје ипак неки духовници који од своје пастве траже да увек и пред свако причешћивање посте 7 дана на води, што је једна нејеванђелска и канонски неприхватљива пракса, од које је тај духовник самог себе, као свештенослужитељ, обично разрешио. По тој искривљеној логици свештеник може слободно мрсити и суботу увече и пет дана у седмици, а постити само среду и петак, док је мирјанин дужан да увек и пред свако причешћивање седам дана пости на води!? То је просто један огромни и нееванђелски промашај. Дакле, никакав додатан и измишљен предлитургијски пост за мирјане није обавезан пред Свето Причешће, јер је светоме Тимотеју заповедио свети Апостол Павле писао и следеће: буди углед стаду у свему! Како ће неко бити углед стаду у свему ако сам не пости а другима намеће тешка бремена неких измишљених и додатних постова на води или на уљу пред Свето Причешће? То је немогуће и ово би се пре могло назвати великим незнањем или отвореним лицемерством, него ли духовништвом. Ако то неки свештеник захтева од других онда би он сам први требао да пости на води целе године јер се причешћује сваке недеље. Али, све је то промашај до промашаја. У свом скоро тродеценијском животу у манастиру, кроз послушност својим духовним оцима и преко изучавања историје Цркве и литургијске праксе Цркве, дубоко сам прихватио став да је редовно причешћивање уз смирени живот и умерени подвиг, без икаквих додатних и вештачких постова, основа нашег спасења. Ко мисли другачије, из искуства говорим, сигуран сам да прави грешку и штети духовном узрастању литургијске заједнице верујућих, окупљених у Христу Богу око Његове Свете Чаше.

 

  1. Како Ви оче Петре видите Патријарха Порфирија као новог првојерарха наше помесне Цркве?

 

О Петар: Истога дана када је Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије у Храму Светога Саве апостолским жребом изабран за новог предстојатеља СПЦ, испуњен великом радошћу, написао сам један текст за Ваш сајт о нашем новом Патријарху. У том тексту којег сам просто излио из срца, пре свега сам истакао да смо добили Патријарха који је истински апостол Христове љубави. Он просто није само човек који говори о љубави, он живи љубављу Христовом, и не само што живи љубављу Господњом већ је на један духовно опипљив начин и шири. Он је човек који хита да љубављу Божијом закваси сваки разговор и сваки сусрет, јер љубав није врлина која чека већ добродетељ која наступа. Он је пре свега један смирен, мудар, веома образован и духовно истанчан човек. У исто време он је и модеран и традиционалан, и енергичан и опрезан, и широкомаштабни ерудита али и човек који је увек спреман да своју проповед уподоби обичном човеку. Наш нови Патријарх Порфирије је, иако релативно млад, духовно посматрано, изузетно искусан и опитан човек. Успешно је прошао и вододелницу најрепрезентаивније монашке духовности Бачке Епархије – Манастир Ковиљ, од кога је уз помоћ Божију, савете свог духовног оца епископа Иринеја и труд монашке сабраће, направио значајан и на далеко познати духовни центар. Оно што ме посебно фасцинира код Његове Светости Патријарха Порфирија је то што он у разговорима са људима увек потенцирао оно што је једино на потребу – живот у непрестаној молитви, истинској љубави према Богу и ближњима и светотајинском животу Цркве. Колико пута сам срео нека његова духовна чеда и увек сам код њих осетио и видео ту огромну љубав према Светој Литургији и редовном причешћивању Светим тајнама. Колико пута сам видео код њих огромну љубав према Исусовој молитви коју је Патријарх Порфирије успео да рашири код своје духовне деце. А Исусова молитва је тако моћно оружје против свих видљивих и невидљивих непријатеља и тако свагдадоступно помоћно средство за стицање свих врлина, да је за њу свети Јован Лествичник рекао да нећемо ни на небу ни на земљи наћи јачег духовног оружја. Уводећи постепено и пажљиво, на један искусан начин, своју верну духовну децу да кроз молитву и умерени подвиг припреме своје срце за Тајну над Тајнама – Свету Евхаристију, он је Духом Светим осетио и препознао да је Света Чаша најважнији извор нашег истинског унутрашњег преображаја и најприснијег сједињење човека са Богом. Та светоотачка устремљеност ка литургијском начину постојања јесте једна од битних особина нашег новог Патријарха. Са друге стране ми код Његове Светости видимо да је он и врло савремен, окренут модерним технологијама, новим средствима комуникације, и свему корисноме што доноси данашње савремено друштво, увек гледајући да све има своју меру, да све искористи на добро Цркве а да у исто време ништа осим Бога Живога не овлада људима. То је просто једна префињена духовна уметност стечена вишедеценијским искуством и дубоким опитом монашког и хришћанског живота. Патријарх Порфирије је и у међународном смислу човек који је био, и верујем тек ће и бити, изузетно активан у међу православном и међу религијском дијалогу. Та његова екуменска димензија у којој нема опасне духовне клаустофобичности већ спремности да се истина Христова сведочи свуда и на сваком месту, подсећа ме на мудрост светога Апостола Павла који је Еванђеље Христово ширио и међу обичним народом али и на Аеропагу међу јелинским философима. Све у свему, добили смо Патријарха који ће, уверен сам, како каже наша народна пословица, знати и умети, и стићи и утећи и на страшном месту постојати. Патријарха који ће увек бити достојни репрезент наше Светосавске Цркве на свим континентима и у свакој прилици.

 

 

  1. И за крај оче Петре, која би била ваша порука за читаоце Чуда?

 

О Петар: Не бих да дужим, већ бих из неког свог малог искуства просто замолио сву браћу и сестре у Христу, да никада не журе у духовном животу тј. да увек буду пуни вере да Свемудри, Свемилостиви и Свезнајући Бог, непрестано промишља и најмањи корак у нашим животима. Да увек будемо умерени у свему и да се често саветујемо са искусним свештеницима и духовним оцима. Ништа човеку неће побећи у животу и све ће му Бог дати у право време, ако научимо да будемо стрпљиви и да чекамо са вером. Брзоплетост ни у обичном, а камоли у духовном животу, није врлина, већ опасна страст. Не каже наш народ тек тако, већ из дубоког духовног искуства – стрпљен спашен! Чекајући, почеках Господа … пева и псалмопојац и свети цар Давид. И свети руски старац Јован (Крестјанкин) је зато говорио: «Ономе који уме да чека са вером, Бог ће све дати у своје време». Али, да би смо увек имали довољно те спасоносне вере и знали да чекамо са вером, ми требамо загрлити Бога свим умом својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим бићем својим, и ближње своје, као себе саме. Тада ће нас Господ испунити и чврстом вером, и силном надом, и огњеном љубављу према свакоме. Онда ће нас Он умудрити, просветити, ојачати, смирити, преобразити и даровати нам сваку Благодат Неба. Даровати као поклон Његове Љубави и Његове надумне Милости. Јер тако нам је Он, оваплоћени Логос Божији, Господ наш Исус Христос и рекао: Без Мене, Христа Бога, не можете чинити ништа, истински добро. И Он ће нам тада, када се на Њега ослонимо молитвом, вером и љубављу, сигурно помоћи и напојити наше жедне душе, јер Он је Свемилостиви Извор најбистрије и најчистије Воде Живе, са непресушног и вечног кладенца Љубави Божије.

 

Редакција Чудо

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име