Светотројицка Лавра Св. Александра Невског је православни мушки манастир у центру Санкт Петерсбурга, први и највећи манастир у граду. Основао га је цар Петар Први (1672-1725) 1713. године. 1724. године, по Петровом наређењу, из града Владимира су овде пренете мошти небеског заштитника манастира, светог благоверног кнеза Александра Невског. Године 1797. указом цара Павла Првог (1754-1801) манастир је добио статус Лавре. Сада је то друга, после Тројице-Сергијеве, Лавра у земљи. Манастир Александра Невског је замишљен као духовни центар престонице. Одавде су долазиле многе угледне личности Цркве и мисионари. У 18. и 19. веку Лавра је била седиште митрополита и место честих ходочашћа царске породице. Архитектонски комплекс обухвата неколико познатих некропола, где су сахрањене многе истакнуте личности 18.и 19. века: П.И. Чајковски, А.В. Суворов, Ф.М. Достојевски, М.В. Ломоносов и други. 1933. године манастир је затворен (до 1996. године); на његовој територији су се налазиле разне радионице, градска станица за трансфузију крви, аероклуб, спортско друштво Спартак, складиште поврћа… Мошти Светог Александра Невског, као и све вредности, одузете су. Тек 1989. године ова светиња је враћена манастиру. Оживљавање монашког живота у Лаври почело је 1997. године, доласком новог настоjaтеља, архимандрита Господина Назарија (Лаврињенка) (рођен 1952.), данас Епископа кронштатског, викарија Санктпетербуршке епархије Moсковсе патриаршиje. Лавра обухвата 8 храмова, 4 гробља и гробницу чланова царске породице и угледних племића, 2 скита. Овде су и радионица накита, иконописа и рестаурације, графике, порцелана,кроjачница. Постоји ходочасничка служба, библиотека, црквено-археолошки музеј и издавачка кућа Невскаја Лавра.
У Лаври је 2003. године отворен Духовно-образовни центар Светог Духа. Овде се одржавају и редовни састанци Омладинског клуба, часови Лаврских едукативних курсева „Буквар црквеног живота“ и недељна школа за 150 деце. У Лаври постоји међурегионална јавна организација за промоцију препорода културе, духовности и патриотизма „Братство Александра Невског“. Међу многим светитељима који су прославили Лавру су Серафим (Чичагов) (1856 – 1937), митрополит, свештеномученик; Серафим (Муравјов) (1866-1949), јеросхимонах, чудотворац, преподобни; Венијамин (Казански) (1873 – 1922), митрополит петроградски и гдовски, свештеномученик. Међу чудотворним иконама Тројичног саборног храма Лавре издваја се икона свете Петке, пренета из Ермитажа 1988. године.
Пред вама је интервју са настоjaтељем Лавре светог благоверног великог кнеза Александара Невског Његовим Преосвештенством Господином Назаријем.
Лавра светог Александара Невског ће 2023. године прославити 310 година од настанка. Међутим, прошло је само 30 година од отварања манастира након што су га затвориле совјетске власти. У којој мери је за то време Лавра успела да поврати своју духовну улогу у руском народу, у граду Санкт Петерсбургу, у Русији уопште?
Не спремамо се да прославимо 310. годишњицу на посебан начин – све је као и обично. Празничну литургију обавићу у храму Светог кнеза Александара Невског, који су нам вратили прошле године. Налази се на другом спрату најстарије камене цркве манастира – Благовештења Пресвете Богородице. Црква Светог Александара Невског саграђена 1717-1724. Требало би, наравно, да служимо престони празник у доњој Благовештенској цркви, али тамо је још увек музеј. Стога ћемо служити на врху.
- године долази већи датум, приметан већ на нивоу града: 300 година од преноса моштију Светог кнеза Александара Невског из града Владимира у Санкт Петерсбург. Верујем да је ово значајан догађај не само за Невски манастир, већ и за Санкт Петерсбург, и за целу Русију. Цар Петар Велики – ове године, иначе, славимо његов 350. рођендан – основао је нову престоницу Руског царства и у њен темељ поставио велику светињу, мошти светог кнеза Александара Невског, који је омогућио нашој држави шансу да постоји. Без Александара Невског, без Петра и његових наследника, не би било Русије коју познајемо.
Стога је 310 година за манастир само још један такав датум, који ће се обележавати уобичајеним редоследом у црквеном плану. Спремаћемо се за 2024.
Чини ми се да ако је Лавра годинама напредовала у нечему, онда нема потребе за заустављањем и смиривањем. Немогуће је дефинитивно рећи да је манастир напредовао или није напредовао – он напредује сада. То је тачно. Што се тиче обнављања његове историјској улоге, она више неће бити сто посто иста. Били су сасвим други услови, било је других односа између Цркве и државе, када је монарх заправо био поглавар Цркве. Постојање Лавре у потпуности се поклапа са тзв. синодалним периодом (1721—1917). у историји Руске Православне Цркве, а ктитор Синода је основао и наш манастир. Стога је историја манастира била посебна.
Ми не тежимо да оживимо све предреволуционарне традиције. Сада су потпуно други услови, сасвим друга држава, град, ми смо другачији. Стога, тежити обнављању свега што је било – нема смисла. И не мислим да је Лавра дошла до своје пуноће. Не може се рећи: то је све, достигли смо тај ниво утицаја на град и државу да нема куда даље. Могуће је поставити само међуциљеве. За скоро 30 година Лавра је повратила свој значај, можда не у оној мери као раније, – али због тога још имамо простор за развијање. У инаугурационом говору наш губернатор је рекао да је Лавра духовно срце Санкт Петерсбурга. Ове речи главног човека у граду су за нас важне. Нажалост, ово је срце са срчаним ударима, треба их лечити и предстоји још много посла.
Лавра је сада духовни и културни центар Санкт Петерсбурга. Овде се одржавају концерти, и многе културне и едукативне манифестације. Можете ли нам рећи мало више на тему културног утицаја Лавре у савременом руском друштву? Колико су за вас појмови духовности и културе уопште повезани?
Духовност се односи на унутрашњи свет човека, то је узајамни однос човека са Богом. Култура је мање широк појам, више везан за материјално. На пример, ако неко зна добро да пева, игра у позоришту, не може се рећи да је духовна личност. Може бити културно талентован, али потпуно бездухован. Наравно, најбоље је када се висока култура и таленат који је дао Бог човеку, споје са духовношћу.
Духовни људи које познајемо – на пример, неки старци – нису знали ни да пишу. Али они су били високог духа, они су привлачили људе, који су од њих примали таква зрнца мудрости, посебно на путу спасења, које ниједан учени професор или академик није могао дати. Као пример се може навести Оптинска пустиња, где су велики писци одлазили да би осетили духовност у правом смислу те речи.
Духовност се не изражава у спољашњем понашању, за разлику од културе. Иако високо духовна особа никада неће увредити висококултурну особу у његовом присуству. Чак и ако не познаје никаква правила етике, неће се понашати пркосно, неће никога увредити и понашаће се скромно. Духовност и култура могу да се преплићу, али су то готово различите ствари.
У савременом друштву, чини ми се, елементи духовности, у овој или оној мери, су у сваком манастиру, па и у нашем. Али, с друге стране, разумемо да је Лавра почела да оживљава у апсолутно бездуховним, неморалним и атеистичким годинама, па је културна компонента данас у Лаври од великог значаја, више него што је била. Раније је скоро цела Русија била нека врста црквеног друштва, а данашњи манастири су отворени за све, чак и за људе који не знају ни основе. Стога је културна улога манастира донекле порасла, али то не би требало да замагљује духовну улогу – то је опасно за манастир. Чини ми се да је данас кроз културу могуће доћи до вишег духовног стања. Међутим, ако бар један или два од сто људи ово постигну, биће велики успех. Дакле, значај духовности никада није нестао, а култура у нерелигиозном друштву, чак и атеистичком и непријатељски расположеном према Цркви, може одиграти своју позитивну улогу као водиља ка Христу.
У једном од ваших интервјуа смо прочитали да сањате о јавној библиотеци и збирци слика које ће бити изложене у манастирском музеју. Да ли сте успели да спроведете нешто од овога?
Жалио сам што је збирка слика која је била у Лаври пре револуције, потонула у заборав. Знамо само нека имена слика и имена уметника који су на њој били представљени: то су биле слике Ајвазовског, Шишкина, Рјепина и других. Можеш, наравно, да седиш и плачеш због онога што не можеш да вратиш, али мислим да је боље нешто урадити. Данас се у руској култури мало ко може упоредити са овим светилима сликарства. Ово је такође допринос револуције. Све ове покрете који су настали од Маљевичевог „Црног квадрата“, свакојаких кубизама и футуризама, не сматрам уметношћу. Ја сам ретроградан по овом питању. Оно што се преломило у душама и главама људи, испољили су на својим платнима. Можда су за то талентовани, јер су успели да на својим такозваним сликама искажу пустош у душама и главама људи после револуције. Али не више. Једини таленат овде је што су свој унутрашњи свет пренели на платна и кипове.
Није узалуд у Лаври створен духовно-образовни центар, укључујући и малу галерију. Прво, то је прилика да неки људи изложе своје слике. Уосталом, имамо уметнике који имају 80-90 година, а њихове слике скоро нико није видео. И имају тако вредна дела која вреди показати друштву. Осим тога, људи совјетске културе се плаше црквеног живота и проблем им је да иду право у цркву. И ако у почетку дођу и одрже изложбу у духовно-образовном центру, и боље нас упознају, онда ће постепено долазити и у храм. Можда никада не би ушли, јер су мислили да то није за њих. Али испоставило се – храм је за све.
У Лаври већ постоји збирка слика. Мислим да ћемо у нашем изложбеном салону приказати више од једне изложбе, радова који се постепено гомилају. Шишкин и Ајвазовски можда не постоје, али постоје дивне слике које нам се поклањају након изложби или нам завештавају уметници који су преминули. Не купујемо скоро ништа. Могу рећи да неко од братије Лавре у својим келијама има оригинале задивљујућих слика. Да, то нису таква ремек-дела као у Ермитажу, али и у њима се види људска рука и срце, љубав према ономе што је уметник приказао. Мислим да смо већ прикупили довољно слика за добру галерију, али увек има места за добре слике. Зато, ако нам неко са љубављу поклони своја дела, онда ћемо прихватити.
Света Литургија на празник Свете Тројице
Да ли је братство светог Александара Невског заиста настало као удружење мирјана и клира Лавре с циљем уједињења верног народа и спречавања затварања Лавре? Братство је херојски наставило своју службу током доба атеистичког прогона Цркве, од 1918. до њеног гашења 1932. године, а обновљено је 2010. Можете ли нам рећи о савременом деловању Братства?
Тачније, братство светог Александара Невског је прво настало као покрет лаика. Тек касније су неки од браће увидели потенцијал у овом спонтаном покрету. Када су људи 1917-1918 похрлили у одбрану Лавре, када је погинуо свештеномученик Петар Скипетров, који је страдао бранећи светиње Лавре, тада су братија увидела корисност овог покрета, укључила се и у великој мери га предводила. У почетку је то био такав импулс да се чувају светиње, а онда, када је Лавра почела да се затвара, када је постало немогуће отворено одржавати службе и постригавати у монашки чин, тада је делатност Братства добила нешто другачији, дубљи смисао. Стога, када је средином 30-их Братство било сатрвено, сећање на њега је сачувано. Братство светог Александара Невског је одиграло веома важну улогу у историји Цркве и када се 2008. године појавила идеја да се обнови, ја сам се одазвао и изабран сам за председника Управног одбора. Видим велику корист у Братству.
На празник Свете Тројице
Наравно, задаци су се на много начина променили. Сада су више усмерени на обнову и развој, на образовно-мисионарско деловање, оживљавање светиња, рад са младима. Ново време – нови изазови. Братство се активно укључује у обнову манастира. Значајан пројекат је „Сојкинска светиња“ – рестаурација камене историјске цркве Св. Николаја Чудотворца у некадашњем селу Сојкино и стварање новог скита Лавре на територији која се налази поред Сојкинске светиње.
Између осталих пројеката: духовно-образовни програми, међурегионалне и међународне конференције, међународни омладински едукативни камп, Лаврски курсеви за изучавање црквенословенског језика, Лаврски курсеви црквеног читања, фестивал патриотске омладине – такмичење „Синови Русије“, хуманитарна помоћ становницима Доњецке и Луганске области Украјине, као и украјинским избеглицама. Чланови братства добротворно деле десетине хиљада књига: молитвенике, Нови завет, духовну литературу, историјске књиге и брошуре и слично.
Братство Лавре
Од 2013. при Лаври делује Омладински клуб, који има за циљ да нецрквену децу приближи православљу, уједини младе парохијане у стицању правих вредности, духовне вере и животног ослонца. Шта мислите о успеху клуба?
Имамо браћу која се баве омладинским покретом и ја топло подржавам овај подухват. Челници омладинске екипе Лавре понекад дођу код мене, али могу само да изразим своју визију. Ако такви покрети постоје, онда постоји захтев, онда је то неопходно. Наш се, иначе, зове ЛОУ – Лаврско омладинско удружење. Чини ми се да људи око којих се окупљају млади треба да им буду блиски по годинама и да разумеју шта младе интересује. Црквена омладина не би требало да има форму вођа попут универзитетских професора који држе предавања. Треба да живе заједно са омладином, њиховим потребама, али духовно треба да буду нешто више, јер људи увек теже нечему вишем. Нико не жели да буде низак. Омладинске вође треба да буду морални и духовни водич за младе.
И наравно, не треба се закачити некаквим морализовањима, поукама – једноставно треба живети заједно са омладином, на начин што води путем спасења. Ако је група створена ради забаве, онда таква група није потребна. Само оно што заиста води вишем моралу – онда се то може назвати православним омладинским покретом. Омладинска екипа Лавре се окупља недељом, у групама чита Јеванђеље, учествује у богослужењима. Постоје добре иницијативе када момци помажу добротворним организацијама да хране бескућнике и подржавају их. Чисте територију Лавре и скитова. Постоји едукативни филмски клуб.
Успех нашег омладинског клуба је, по мом мишљењу, што привлачи нове људе. То значи да данашња омладина има интересовање за Цркву, постоји жеља да свој живот испуни неким смислом, а не само да живи и конзумира.
Лаврско омладинско удружење
Убрзо након оснивања, манастир светог Александара Невског постепено је постао не само духовни, већ и научни центар нове престонице. Како се данас развија рад Лавре у научном правцу? Како повезујете религију и науку?
На самом почетку у Лаври, наравно, значајно место је заузимало учено монаштво. Неки од браће су чак били и академици. Али, чини ми се да се данас појмови „религија” и „наука” мало разилазе, иако има додирних тачака. Теологија је такође наука, али наука не о материјалном, већ о духовном, о ономе што се не може измерити, додирнути, погледати кроз микроскоп и тако даље. О томе је још средином 18. века говорио наш велики научник Михаил Ломоносов.
Али, ипак, и ово је наука, можда ближа психологији или психоанализи – ако анализирамо неке феномене религиозне свести.
Али немогуће је измерити деловање религије. То је веза човека са Богом. Овде можете само некако проценити резултат тога. Ако човек живи са Богом, ако следи Његове заповести, онда се његово деловање у земаљском животу може некако оценити, бар овом науком. Религија и наука не противрече једна другој, не могу противречити једна другој, јер се баве различитим областима људског живота. Не можете их ставити у опозицију једно са другим, али не можете их и мешати.
Могу дати пример. Религиозан сам од детињства, али сам, наравно, као и свака особа, имао неке сумње. Бавећи се генетиком и селекцијом, погледао сам у електронски микроскоп и видео ћелију. Тада сам схватио да ово није могло настати само од себе, у свему је прст Створитеља. Тако сам кроз науку добио коначну визију своје вере. Наука може играти посебну улогу, а посебно за радознали и трагајући ум – међутим, улогу и позитивну и негативну. Много зависи од жеље особе да пронађе нешто, или Некога.
Лавра је градски манастир и без образовне базе братије биће тешко одговорити многим људима који овде долазе. Дакле, сви наши монаси имају дипломе о завршеној Богословији и академији. А неки имају дипломе и из светских наука. Али наш посао је и даље да се молимо, а не да унапређујемо науку. Богословље и теологију развијају они који раде на Богословској академији (која се налази поред нас) или се специјализују на световним универзитетима. Некада су богословске школе биле у саставу Лавре, овде су настале, а сада идемо паралелним путевима, али ка једном истом, надам се, циљу – спасењу.
У време револуције 1917. број браће је био 113 људи. Колико их је данас? Реците нам, молим вас, колико људи сада долази у манастир који желе да се замонаше и колико од њих то успе?
Лавра није била предвиђена за велики број братије. У најбољим годинама овде је било око 300 људи. Али Лавра никада није била место где се, као на Валааму и другим манастирима, тежило квантитету, јер је било земље за обрађивање и требало је не само молити се, већ и радити. Лавра је имала другу сврху. Добро је што се жеља цара Петра Великог није остварила, па да постане инвалидски дом за пострадале војнике. Лавра је постала нека врста ковачнице за епископе, јер су овде у престоницу позивани најбољи монаси из целе Русије. Многи од њих – само пре револуције више од 40 – напустили су зидине Лавре као епископи. Ови монаси су или већ били школовани или су се школовали у нашим богословским школама. Многи су се показали радом у синодалним установама, а након тога су постали кандидати за епископе. С друге стране, била је присутна и висока духовна компонента Лавре, иако је број подвижника био мали. Био је то град, другачијих услова, али су ипак ту били и славни старци.
Пренос моштију Светог Александра Невског
Данас је број братије око 60 људи. Истовремено, у братији је номинално регистровано око 10 људи, који врше послушања у епархијским установама и на парохијама.
Много је оних који желе да уђу у манастир, али мало их остаје. Могу рећи да ако остане 2 од 50 људи, онда је ово већ добар резултат. Да су сви били примљени, онда би нас било преко 500 људи. Али, прво, људи не долазе по оно што ми можемо да им дамо. А они који долазе по оно што желе, не добијају то овде. Зашто? Јер неки људи долазе да пронађу тишину, а на Невском проспекту ју је готово немогуће наћи. Дакле, строга селекција се спроводи не административно, већ од стране самих људи. Они који желе самоћу и тишину не остају овде дуго. Такође подстичем људе, ако траже нешто друго, да то нађу негде другде.
Кроз које догађаје, околности, Ви, као настоjaтељ Лавре, осећате небеско покровитељство светог благоверног великог кнеза Александра Невског? Ко вам је још од светих Лавре посебно близак?
Помоћ Светог кнеза Александра Невског, нашег главног небеског покровитеља, видљива је и у томе што се годинама, када се суочимо са наизглед непремостивим препрекама, све решава.
Од лаврских светих посебно ми је близак свети Серафим Вирицки. Зато што је живео сасвим недавно, и упознао сам људе који су га познавали, комуницирали са њим. Испоставило се да је најближи онај који је живео мало пре мене… И његов живот је помало сличан мом. Ја сам се пре пострига бавио науком, а он је био трговац. Рекли бисте – различите области – али ипак смо обоје били привучени Цркви, па чак и отприлике у истом узрасту смо се замонашили. Можда ми је близак и због овога.
Како данас, у времену великих геополитичких комешања, гледате на чувене речи Светог Александра Невског да „Бог није у сили него у правди“?
Ове речи се потврђују сваки дан. Али да бисмо видели резултат и потврдили истинитост ових речи, морамо мало сачекати. Замислите само, рат траје и траје, сукоби који припадају области моћи, је’л? Неко добија, неко губи и тако даље. Ово је моћ. Али на крају је јасно да снага за снагу – она не даје ништа, осим нових смрти, нових преокрета, нових пораза или победа – али не и духовне победе. И стога, само као резултат одређених догађаја на крају видите да истина побеђује. Али треба разликовати људску истину од истине божанске. Људи са обе стране барикада имају своју истину за свакога. Али божанска истина мора да победи.
Цареви Петар Велики и Павле Први играли су важну улогу у историји манастира. Познато је о двострукости Петара Великог, чији је европски поглед на свет комбинован са православним основама примљеним у детињству. И цар Павле је носио круну Великог мајстора Малтешког реда св. Јована Јерусалимског... Да ли је Лавра (и Ви лично) формирала посебан однос према овим личностима?
Цар Петар Велики је веома необична, двосмислена личност. Не могу подржати мишљење да је он био некакав рушилац темеља, „ђаво у телу“. Не, не слажем се. Постоје сведочанства о његовом побожном односу према Руској православној цркви, његовом личном учешћу у богослужењима. Да, његова необуздана жеља да уведе Русију у тадашње европске токове је актуелна у наше време. И ми смо тежили да одемо тамо пре десет година, али шта сада? Можемо рећи да страст Петра Великог у том погледу није умрла. Али његова лична побожност, са свим његовим грешним делима и животним перипетијама, несумњива је. А како другачије да се односимо према оном по чијем је указу настала наша Лавра? Знате ли, на пример, да када су га дворски великодостојници посебно нервирали, долазио је у Лавру да би се осамио и молио? За то му је игуман манастира уступао своју келију. Овде се чувао чак и кревет Петра Великог. Ове на изглед ситнице карактеришу личност која је, иако је стајала на челу великих промена, добила исконско православно васпитање. Вероватно су га раздвојиле противречности: знао је да се темељи и традиције морају чувати, али га је потреба за променом вукла у другом правцу. Дакле, Петар није само контроверзна личност, већ и дубоко трагична.
Живот цара Павла Првог углавном је врло мало проучаван. Нажалост, зато што су његову кратку владавину карактерисале разне позитивне промене. Чини ми се да када би владао 20-30 година, онда би Русија могла брзо да постане једна од првих држава и било би много такозваних демократских трансформација које се могу наћи у неким неоствареним манифестима. Цар Павле је био тај који је увидео заслуге Невског манастира и указом легитимисао његов статус, доделивши му титулу Лавре. Прво, био је духовни центар престонице, а друго, до тада су из нашег манастира већ изашле многе познате црквене личности, државници и научници. Дакле, овај статус није настао од нуле. Управо тако је оценио делатност Лавре. Одајемо почаст овим царевима. Имамо и њихове портрете.
Поред познатих Руса, у Лаври почивају и познати Срби као што су гроф Сава Владиславић, Патријарх Василије Јовановић–Бркић, владика Василије Петровић Његош, генерал Михаило Милорадовић. Сем што су у Лаври похрањени земни остаци познатих Срба, шта још везује Србе за Лавру?
Људи чија сте имена навели одувек су привлачили Србе у Лавру. Чак је и српски краљ Петар посетио манастир пре револуције и мислим да ту чињеницу унесем у неке историјске есеје. Нажалост, данашња Србија је доживела стање верског живота сличну нашем – наравно, мало лакше него у СССР-у. Стога ми се чини да данашњи Срби овде имају шта да уче и гледају.
Имамо веома добре односе са Србима. Можда ћемо чак и једну од цркава посветити неком српском светитељу – имамо велики број српских икона. У Феодоровској цркви Лавре налази се икона Богородице Млекопитатељница, која је веома поштована код Срба, налази се икона Свете Ангелине Српске са честицом моштију, Светог Саве Српског. Спремамо се да примимо још две иконе недавно прослављених српских светитеља.
Помен у цркви Благовештења на гробу Милорадовића
Волео бих да дође више обичних Срба и сазна како је Лавра повезана са Србијом. Могу открити малу тајну. Већ око 90 одсто је готов и водич кроз српске манастире и главне светиње Србије, каквог, иначе, ни у самој Србији нема. Ово је општи српски водич, не ограничавајући се на одређену епархију. Такав приручник је историја српских светиња широм света.
Александро-Невску лавру у 20. веку прославило је мноштво стрељаних новомученика. У манастиру настала је експозиција посвећена њима. У главном храму манастира – Саборном храму Свете Тројице – налазе се иконе свих светих прослављених новомученика Лавре. Колико је новомученика Лавре до данас канонизовано?
Не желим да наводим конкретну цифру, јер су истраживања у току и могу се временом појавити нова имена. Чак смо желели да освештамо једну од обновљених цркава у част Сабора Лаврских светих, али још нисмо добили одобрење Патријаршије. Ипак, храм ће бити посвећен Сабору Новомученика и Исповедника Руске Цркве, који, наравно, укључује и светих Невског манастира. У Лаври су данас две нове иконе: икона лаврских светих и икона светих који су се прославили у братству Александра Невског. На последњој је чак остављено место за додавање оних о којима ће се појавити подаци или новопрослављених светих који су се подвизавали у братству.
Вероватно, у овој или оној мери, руководство таквог великог манастира подразумева деловање чуда Божијег, које јача вашу снагу. Шта бисте, као отац манастира, саветовали нашим читаоцима, очевима породица, шефовима, људима који су преузели одговорност за друге људе?
Руководство је веома тежак посао, посебно у манастиру. Постоји много фактора које треба узети у обзир и увек треба да запамтите да имате посла са различитим људима. Морате имати приступ сваком од њих. Није случајно да реч братија у манастиру потиче од речи – брат, братство. А игуман или настоjaтељ треба да буде не само брат, него и отац и пријатељ онима који живе у манастиру, иначе ти неће веровати. Зато, на пример, не исповедам братију и уздржавам се мишљења. Свестан сам своје духовне несавршености и зато могу несвесно да искористим оно што сам чуо од брата, а то ће одмах поткопати поверење и уништити наше монашко братство.
Да ли је могуће и како у себи спојити моћ монаха (у суштини ратника) и свеопраштајућу љубав?
Мислим да свеопраштајућа љубав не постоји, јер је чак и љубав Божија свеобухватна, али не и свеопраштајућа. Немогуће је све опростити, мора постојати нека казна за то што је човек погрешио јер иначе неће ништа научити, неће исправити свој пут и свој живот. Господ нас воли и дозвољава да будемо кажњени управо из љубави, да се покајемо. Уосталом, покајање није само када је човек затражио опроштај од Оца, проплакао и отишао да живи како је живео. Покајање или „метаноја“ са грчког се преводи као „промена ума“. Мора се променити ум, однос према учињеном греху. И често, да би се то десило, човеку је потребан опипљив ударац. Па човек, као творевина Божија, у принципу не може да има свеопраштајућу љубав, он је у томе ограничен. Имамо заповест да волимо ближњег, али нема потребе да лажемо себе и Господу да смо у стању да све опростимо и све покријемо љубављу. Не можемо. Неопходно је тежити да не пожелиш зло ближњему, чак и ако не можеш да опростиш његов поступак. Али овде је реч о већини људи, а не о изабраницима.
Важно питање за многе читаоце је како превазићи страст?
Пре него што подлегнете страсти, морате да замислите њене последице. И веома су тужне. Страст тежи да се укорени и расте, а ако је не извучете на време, онда ћете себи наштетити много више него на самом почетку. Морате на време да схватите да страст покушава да вас овлада, и одмах је извуците из ума и срца. Рана ће и даље остати, али ће бити мања него што би могла бити. Не постоји лек за све страсти. Сваки од њих карактерише анти-страст – супротно у смислу утицаја на осећање особе. Неопходно их је користити у борби против страсти, али је немогуће дати један општи рецепт.
Мора се, наравно, молити и тражити помоћ од Бога у искорењивању страсти, не ослањајући се само на сопствене снаге. Јер без Бога човек не може да издржи у овој борби, само Он може да нам помогне у суочавању са својом грешном природом, да нас научи да волимо, праштамо, да се не љутимо, да се радујемо и благодаримо, и да не клонемо духом и жалимо се на живот. У прецењивању сопствене снаге лежи замка коју страсти увек користе.
Морали сте много и дуго да учите у животу. Мислите ли да ће нам свака вештина и знање које смо стекли бити од користи у будућности? Како хришћанин треба да приступи питању свог образовања?
Већ смо рекли да културан човек неће нужно бити духован. Исто важи и за образоване. Образовање је, наравно, неопходно, али је важно увек запамтити зашто га добијате. Бити ерудита или користити људима? Да зарадите много новца или да спасете нечији живот? Циљ је важан. Циљ хришћанина је да постигне спасење. Образовање може бити један од инструмената, али се мора користити имајући на уму оно главно. У данашњем свету понекад у Цркву долазе високообразовани људи који очекују да се сретну не мање него академици. Да, човек који добија духовно образовање мора да буде ерудита, односно да зна бар понешто о свему. Ипак, немојте се стидети да признате да сте у нечему неспособни. Верник, пре свега, треба да да управо црквену или теолошку визију о датом питању, да прокоментарише проблем са становишта Светих Отаца или Светог Писма. Нема потребе да маштате и улазите у области других наука ако сте у њима неспособни.
У братској трпезарији Лавре
Шта Вас у Вашем великом труду уз Божију помоћ непрестано радује, надахњује? Да ли имате лични начин да будете срећни?
Не могу сада да кажем да имам савршену срећу, јер још нисам испунио све што ми је Господ поверио. Али ја сам срећан када видим резултате свог труда, на пример, у Коњевском манастиру Рођења Пресвете Богородице или, овде, у Лаври. У Коњевцу сам се бавио рехабилитацијом наркомана. Сада, 30 година касније, када људи којима сам помагао долазе са захвалношћу са својом децом, па чак и унуцима, постоји елемент среће у овоме. Радујем се и када помогнем човеку да пронађе себе, па макар морао да га пошаљем из манастира да иде другим путем. Ово је један од најсрећнијих тренутака мог живота као администратора – дати човеку шансу да се оствари боље него што би могао у Лаври. Када он то схвати и захвали ми, срећан сам.
Радионица за ишивење одежди
За крај нашег разговора, шта би била Ваша поука?
За сваки народ је најважније да поштује своје претке, своју историју и своју веру, а не да буде „Ивани који не памте сродство“ (позната руска изрека). Поносимо се, али се не предајмо гордости. Запамтимо да нам припадност Словенима не даје аутоматски пролаз у Царство Небеско. Сви морамо да радимо за Господа да бисмо га постигли. Сваки човек данас мора да живи познавајући Бога, да Га воли, и овај пут ће водити спасењу. Позивам све да посете Александро-Невску лавру, наше светиње, да сазнају више о везама између руског и српског народа. У садашњој ситуацији, када непријатељ људског рода не спава, а многе непријатељске силе настоје да раздвоје људе, православни народ мора да се уједини пред новим изазовима које нам свет поставља.
