Наш данашњи гост портала ЧУДО је један од најмлађих епископа Српске Православне Цркве. Човек који је своје знање стицао и у земљи и у иностранству, добротвор, ктитор чијом су заслугом обновљени многи манастири широм епархије бихаћко-петровачке Епископ Сергије (Зоран Карановић)

Епископ Сергије (Зоран Карановић) рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, СФРЈ. Родитељи су му Петар и Мика рођ. Бенић. Основну школу је завршио у родном месту. Године 1990, благословом епископа бачког Иринеја (Буловића), отишао је у Богословију Света Три Јерарха у манастир Крку. Школовање завршава 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од епископа бачког и пријем у Епархију бихаћко-петровачку. Замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, а постао је причислен братији историјског манастира Рмањ у Мартин Броду.

Недуго прије завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, био је прогнан у Србију гдје га је примио тадашњи епископ банатски Хризостом Столић и распоредио на службу у манастиру Војловица код Панчева. Дана 31. октобра 1995. године рукоположен је у чин ђакона. Исте године је уписао Православни богословски факултет у Београду. Благословом епископа бихаћко-петровачког Хризостома (Јевића) прекинуо је редовне студије и 1996. године отишао у Њемачку на испомоћ епископу средњоевропском Константину (Ђокићу) у манастир Пресвете Богородице у Химелстиру.

Након завршетка овог послушања вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод гдје је обављао дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера дана 5. априла 1998. године у Шипову. Исте године је постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвјетнићу. Године 2000. постављен је за архијерејског замјеника у дијелу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине.

Одликован је чином синђела на празник Вазнесења Господњег, дана 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, дана 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. уписао је студије православне теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну које је завршио 2010. године. Дана 5. октобра 2008. године одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. Затим, у чин архимандрита произведен је благословом епископа бихаћко-петровачког Атанасија (Раките), а руком епископа далматинског Фотија (Сладојевића), на Благовијести дана 7. априла 2014. године у манастирској светониколајевској обитељи у Рмњу.

 

Епископ сте на простору Босанске Крајине, од Кладуше до Ливна, где је православни српски народ доживео геноцид, разарања, избеглиштво  и страдања у Другом светском рату, а у рату ’90. поново преживео исту судбину, па сте и лично доживели судбину Срба Крајишника током рата. Да ли је могућ опстанак Срба и СПЦ изван Републике Српске у БиХ и како видите будућност народа и цркве у вашој епархији?

Звучаће апсурдно, али наша је будућност у нашој прошлости. Из прошлости црпимо снагу, јер су гробови наших предака темељ нашег постојања. Овдје су гробови коријен из којег ће изнићи, као што је увијек ницао, неки нови живот. Из старог коријења поново ће расти нова стабла, нове гране. Ово није сулуди оптимизам, већ вјера да ће бити онако као што мора бити, јер ова земља не може без нас нити ми можемо без ње.  Да је опстанак могућ свједочимо и сами. Није то живот какав људима треба и какав они желе, али се у овим крајевима никада и није живјело како је требало и како се хтјело. Овдје је живот подвиг, непрестана борба и свакодневно суочавање са невољама, због чега су овдашњи православни Срби на корак ближе Небу од оних којима је све потаман, који се не боре са сиромаштвом и које нико не угрожава. Због тога су Крајишници жилави и несаломиви, не много другачији од својих предака. Овдје је страдање константа, али ко страда Христу се уподобљује. Овај народ не бјежи од Крста – за Крст живи, на Крсту живи и на Крсту умире. Зато ће и васкрснути.

 Простор на којем сте епископ је увек био турбулентан, и на коме се много тога дешавало у протеклим деценијама. Сада сте на међи кантона и федерације. Можете ли нам рећи, каква је сарадња Епархије с кантоналним и федералним властима? Колико се можете ослонити на подршку из Републике Српске? Постоји ли сарадња на том нивоу, и да ли се нешто можда може побољшати?

Сарадња међу људима и институцијама никада није толико добра да не може бити боља. По природи ствари односи са институцијама Републике Српске кориснији су и плодотворнији од оних које имамо са кантоналним и федералним, али их, колико до нас стоји, настојимо побољшати на добро свих, јер је Епархија бихаћко-петровачка и рмањска, имајући на уму кога представља, незаобилазан фактор у друштвеном животу подручја на којем се простире. Нисмо и не желим бити камен спотицања у било којем добром дјелу, али такође нећемо ћутати на било какво обесправљивање нашег народа. Укратко, што желимо другима тражимо и за себе.

 

У вашој епархији се обнављају и граде манастири и парохијски храмови. Постоји одређени ентузијазам не само људи који ту живе већ и њихових рођака из Србије који су емотивно везани за свој родни крај, да обнове старе или порушене парохијске цркве и саграде нове. Ипак, храмови без верног народа не дају некакву наду ни у опстанак тог народа ни цркве у Босанској Крајини. Колико је жив верски живот ваше епархије? Колико епархија има свештеника и монаха? Колико младих богослова?

Гледано по земаљским мјерилима, Епархија бихаћко-петровачка и рмањска је територијално велика, али једна од мањих по броју вјерујућих и по броју свештеника, свештеномонаха и монаха. Ипак, нас педесетак, духовно бринемо над овим дијелом Крајине, чувајући оно што нам је од предака остало. Ми смо чувари богате духовне оставштине и свједоци Јеванђеља Христовог. Ми смо они који се не предајемо, већ се трудимо да учинимо живим оно што већ многи виде као мртво. У томе је снага слабих, јер вјера је једино што нам је остало, а заправо је једино што нам истински треба.
Храмови су свједоци живота и гдје постоје храмови постојаће и живот. Одувијек је тако. Тамо гдје се храмови урушавају и живот нестаје. Због тога их обнављамо и градимо, колико можемо и умијемо, да бар звук звона разбије тишину наших села, да позове на повратак оне који су прогнани  и који су отишли. Овдашњи људи су се одувијек окупљали око храмова и у храмовима, а ако им и то окупљање ускратимо онда се они неће више ни враћати, јер неће имати ни коме ни због кога.

Како  живи православни народ ваше епархије? Поједини крајеви су готово пусти, неки други су претежно насељени старијом популацијом повратницима. Неки су се вратили на своје огњиште чисто да умру у свом родном крају. Да ли има млађих повратника у Дрвару, Грахову, Петровцу, и другим местима, и у којој мери су свештеници ваше епархије укључени у помагање тог нашег напаћеног народа? Чули смо за лепе примере појединих свештеника, који обилазе те крајеве у којима готово и да нема људи и помажу појединце, поготово старије особе. Доносе им лекове и потрепштине за домаћинство. Да ли је тај вид помоћи организован или је одраз индивидуалне добре воље свештеника?  

Као што сам већ рекао, има нас довољно да нас буде, да Крајина у овом времену у нама има дјецу и свједоке, вјерне чуваре и проносиоце истине о њој, вјечној распетој на крсту муке и невоље. Свештенство живи животом овдашњих православних Срба, ни боље ни горе од њих. Крст нам је исти, баш као и жеља да кроз живот прођемо носећи невоље једни другима, баш као што нам је заповиједио Свети апостол Павле, рекавши: „Носите бремена једни другима, и тако испуните закон Христов“ (Галатима, 6, 2).
Иако су финансијске могућности јако мале, или готово да их нема, свештенство се труди да помогне онима који су најпотребитији. У нашој Епархији основали смо Фонд за најугроженије, а путем овог Фонда помогли смо  оне најсиромашније. Наравно, то није довољно, јер потребитих има много, али битно је почети, а са ријечи прећи на дјела. Младих људи нема онолико колико бисмо жељели да их буде, али их има довољно да би се чуо њихов глас. Времена се мијењају, па ће, надамо се, и младих бити више, јер их сада има онолико колико је довољно да би умножили живот у земљи гдје је живота одувијек било. У историји ништа није статично, па се надамо да послије времена зла долази вријеме у којем ће живот тријумфовати над смрћу, повратак над одласком, младост над старошћу… Тек тада ће се видјети исправност наших настојања да свако српско село има свој православни храм.

На који начин би се могла организовати помоћ из Србије народу и цркви ваше епархије да остане и опстане на тим просторима? У Србији су бројна удружења Срба Крајишника, који не желе да забораве своје порекло и завичај, можда неко удруживање многих од тих организација под окриљем цркве би дало конкретнију помоћ и решења за проблеме с којима се народ у вашој епархији суочава?

Помоћ  нам је свакако потребна, а она нам и говори да нисмо заборављени од матице Србије, од свих оних чији су коријени у овим крајишким крајевима. Због тога би сва завичајна  удружења Крајишника у Србији могла и требала конкретизовати свој рад, у смислу да се видљиво помогне овдашњим селима и њиховим преосталим становницима. Јер, ако се смисао многих удружења сведе на годишња окупљања уз пјесму, храну и пиће, онда то није смисао већ бесмисао, онда нема разлога ни да постоје. Љубав према завичају треба показати дјелом, а не само ријечима. Због тога свако од тих удружења, у договору са нашим свештеницима, могу и морају наћи начина да та љубав добије свој конкретни облик, да засија у виду помоћи онима који вапију за братском љубављу, загрљајем и незаборавом.

Подржали сте владику Јоаникија када је био ухапшен од режима у Црној Гори који нескривено најављује културни и идентитетски геноцид над Србима и Српском црквом у Црној Гори. Многи овакве намере режима у ЦГ пореде са НДХ, па чак и патријарх Иринеј. Срби у ЦГ су слабо политички организовани а Црква је под великим притиском, како видите будућност цркве и народа у ЦГ? 

Црква је много пута у својој прошлости била у немилости од стране разних власти. У памћењу Цркве то није ништа ново. Ипак, боли нас чињеница да се то дешава у Црној Гори, гдје су православни одувијек били и остали апсолутна већина, у земљи у којој послије Сунца Господњег најјаче сијају Свете мошти Светог Василија Острошког, Светог Арсенија, Светог Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског и многих других, знаних и незнаних. Сјеме раздора посијао је један човјек и мала група људи око њега, а онда је то сјеме никло и међу онима чији је идентитет био на климавим ногама. Како је почело тако ће и завршити, а оно што нема своје упориште у истинској традицији осуђено је на неуспјех. Православље у Црној Гори постоји хиљаду година, а ова епизода, којој свједочимо, проћи ће брже но што се мисли, али остаће један болан ожиљак као сјећање, са поруком да се то више никада не понови, јер историја Црне Горе то не заслужује.

Реаговали сте оштро на нереде и насиље у Србији, које се догодило након избора а током протеста. Многи су то протумачили као вашу отворену подршку политици Александра Вучића, док сте заправо говорили о стрепњи Срба из региона за судбину саме Србије која је гарант људских права па и опстанка Срба у региону. У Србији је, иако је готово прошао један век, још увек живо сећање на грађански рат у Другом светском рату те отуда многи не желе да се тако нешто понови. Како се могу превазићи те оштре политичке поделе, па сад се већ слободно може говорити и о великој мржњи? Многи прозивају патријарха и цркву и траже да се стави на једну политичку страну. Како видите све ово и каква би заправо требала да буде улога цркве у турбулентним друштвеним дешавањима?         

Живимо у времену секуларизма, гдје је Црква одвојена од државе, гдје грађани на изборима бирају своје представнике, и то се мора поштовати. Међутим, не можемо мирно гледати немире који имају за циљ да додатно продубе политичке подјеле, да би на крају те подјеле довеле до сукоба, братских сукоба. То је посљедње што нам треба. Због тога сам реаговао, јер је то моја обавеза као Србина и као хришћанина, као онога који Србији и свим њеним грађанима жели само добро. То није била одбрана власти, већ уставног поретка Србије без којег би завладала свеопшта анархија, сукоби и крвопролиће. Ко то види другачије, мислим да је у озбиљном проблему, јер нити се власт осваја на улици, нити насиље може произвести мир. Погледајте ко се све обрадовао насиљу на улицама Београда, па ће вам све бити јасно.

Током пандемије сте такође реаговали на медијске спинове против цркве и причешћа. Данас се не назире краја овом корона-феномену. Да ли сте задржали исте ставове и каква би била порука православним хришћанима поводом свега?

Нисам само задржао своје ставове, већ их је и вријеме додатно учврстило. Свако од нас има свој став и често су они међусобно супротстављени, нарочито због тога што наше мишљење градимо на основу информација које добијамо путем медија, а медији нам пружају само оне информације које су допуштене. Због тога су наши ставови, углавном о свему, најчешће погрешни. Тако се данас управља јавним мњењем, а ко управља јавним мњењем заправо управља свијетом. Наше знање требамо црпити из историје саме Цркве, која је надживјела многе епидемије и пандемије, куге и поморе, буне и ратове. Преживјела је тако што је у свим временима остала иста, нудећи Крв и Тијело Христово као залог живота вјечног. И данас и довијека треба остати тако, упркос глобалистичким настојањима да се све прилагоди тежњама креатора Новог свјетског поретка.

Да ли је овај вирус са којим се и даље боримо можда и опомена да смо се удаљили једни од других, да нам је потребно да се приближимо и себи самима, својим ближњима, али и Богу, од кога смо се, можда и превише удаљили? Да ли је овај вирус знак, да би требало да се вратимо на пут са кога смо кренули?

Знакови су свуда око нас, само их треба хтјети и умјети прочитати. Живот без заједнице је немогућ, непожељан и раван смрти, а управо нам се то нуди. Мислили смо да је бесплодни индивидуализам, прожет потрошачком етиком, крајњи циљ, а сада нам се нуди социјална дистанца, као парадигма живота. Још мало па ћемо своје постојање у друштву свести у неку „онлајн форму“. Тек тада ћемо престати живјети, иако ће срце и даље куцати у нама. Такав живот човјека онечовјечује, чини га робом, убијајући преосталу трунку љубави у њему. Човјек је по свом назначењу биће љубави, биће које воли, биће које вапије да буде вољено, због тога човјек шири руке и грли оног кога воли, а данашњи свијет нам, под кринком опаког вируса, нуди да не волимо и да не будемо вољени. Треба одбацити све оно што је у супротности са хтјењем срца. Управо то нам и поручује Свети Пајсије Светогорац, ријечима: „Ђаво куца на врата мозга, а Христос на врата срца“.

Седмодневни пост пре Причешћа је неканонски али је ипак постао „правило приступа“ овој Тајни. Чини се да је Црква постала блага према строгима. Какав је Ваш став?


Мој став је став Цркве, а то је да се треба постити онда када је то одређено црквеним календаром, а да се треба причешћивати што је могуће чешће, свако у складу са својим духовним потребама и по благослову духовника. Треба имати на уму да је пост средство, а да је Свето Причешће циљ. Пост нас припрема за Причешће, а не обрнуто, и никада не треба ставити пост изнад Крви и Тијела Христовог. Исто тако, не смијемо дозволити да банализујемо пост, чинећи га непотребним, умањујући његов дубоки значај. Наше вријеме нема овом питању шта додати, јер су се о питању поста и Причешћа давно одредили они које сљедујемо – Свети Оци.

Епископ Бачки Др Иринеј је почео да дели бесплатно књигу о Причешћу.  Да ли је то показање шта смо требали да урадимо као Црква или је то водиља ка ономе што треба да радимо као Црква? Имамо ли будућности, једном речју?     

Наша прошлост, садашњост и будућност јесте Христос Господ, Распети и Васкрсли Бог, наш Пастир Добри, Који душу своју полаже за овце своје, а ми, хришћани, нисмо ништа друго до они који живе са надом у васркрсење. Нама више и не треба, јер том вјером осољен је сваки наш трен, сваки наш дан и само постојање. Ми знамо због кога и због чега живимо, ми немамо проблем са смислом. Због тога се радујемо када би сви други плакали, а умиремо када би сви други живјели, „јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21).

 

Као један од најмлађих епископа у СПЦ, а с обзиром на Вашу богату биографију и завидно образовање које сте стекли у Србији, Републици Српској, Немачкој, Грчкој, како Ви видите будућност Цркве и вере у новом, дигиталном добу?

Будућност Цркве није у дигиталном добу већ у Другом доласку Христовом. Наравно, Црква траје кроз сву историју и све оно што се у историји дешава одражава се и на Цркву и њему мисију да проноси истину Јеванђеља, па је тако и у дигиталном добу. Данас се поруке човјечанству најчешће шаљу путем модерних технологија и Црква не треба бити против таквог начина комуницирања са вјерујућима, али то никада и ни по коју цијену не смије замијенити живи однос, лицем к лицу. Дакле, треба прихватити сво оно добро које пружају модерне технологије, али оне не смију бити супститут за ријеч, емоцију, поглед и додир, јер је то једино што спаја човјека са човјеком. Искуство заједнице не смије поклекнути под теретом технолошког доба.

Може ли се путем активности на друштвеним мрежама СПЦ  приближити млађој верујућој популацији и да ли Вас млади контактирају путем друштвених мрежа, да Вас упитају за савет, или да можда разреше неку недоумицу, проблем који их мучи или да их можда саслушате када им је то потребно? Шта им саветујете? 

У самом имену „друштвене мреже“ почива неистинитост овог феномена, који човјека све више уклања из заједнице, а и саму заједницу чини неспособнијом за истински живот, јер „онлајн пријатељ“ није истински пријатељ, већ његова виртуелна сјенка. Дакле „друштвене мреже“ заправо су недруштвене мреже, на којима као „пријатељи“ најчешће егзистирају они који би се, без технолошких достигнућа којима смо постали робови, виђали неупоредиво чешће, имајући онај истински однос какав доликује људима. Наравно, није свако зло за зло, јер се путем друштвених мрежа можемо чути и видјети са онима са којима би то, због удаљености, било готово немогуће у стварном животу. Битно је да на друштвеним мрежама комуницирамо само са онима од којих смо удаљеношћу удаљени. Све друго ће нас одвести у суноврат људске егзистенције.

Сведоци смо све веће моралне кризе и посрнућа у свим друштвеним сферама,  како СПЦ и њени епископи могу да помогну верујућем народу да поврати оне традиционалне вредности које се, као што видимо повлаче пред најездом неких новина наметнутих пре свега кроз медије и ТВ формате који су више него неприкладни? 

Потребно је да свако од нас мијења искључиво себе, јер се не може промијенити друштво у којем живимо ако свако од нас остане исти. Људи су ти који друштво чине друштвом. Међутим, сви би мијењали друштво а да не промијене себе. То није могуће. Дакле, ако желимо истинске промјене, почнимо од себе. Човјек, заправо, није оно што је био, чак ни оно што јесте, већ оно што ће бити. Због тога је важно да сваки дан радимо на себи, да се учвршћујемо у сваком добру, да свједочимо оно што говоримо, да би нас и остали препознали као хришћане на дјелу, јер „вјера без љубави је мртва“ (Јак. 2, 20).

Можемо ли, као народ одолети искушењима која су све већа, и проблеми ма који нас притискају. Шта би Српска Православна Црква као један од стубова на којима је почивала наша прошлост али и од стубова на којима се темељи наша будућност требало да уради,  да помогне  свом верујућем народу шта можемо ми, као верујући да учинимо да помогнемо Цркви?

Црква је била и остала оријентир, духовни светионик, али и неразрушива тврђава идентитетских вриједности. У томе је снага Цркве, била и остала, а управо због тога се Црква настоји маргинализовати. Међутим, тешко ће то ићи  међу Србима, којима у националном памћењу Црква постоји као гарант националног опстанка. Ипак, тај углед који Црква има у народу не смије бити изговор било којем епископу или свештенику да се опусти, да своју службу обавља недостојно или несавјесно. Напротив, то свима нама треба бити додатни мотив да из дана у дан будемо све бољи, све посвећенији свој Цркви и своме народу. Људи ће то умијети препознати и зато ће и сами учинити све да и сами постану бољи него што већ јесу.

И за крај овог разговора, каква би била Ваша поука све бројнијим  читаоцима портала „Чудо“ ? 

Вама, Вашим сарадницима и читаоцима желим мир и радост у Духу Светом, са молитвеном жељом да истрајете у реафирмацији хришћанских вриједности међу нама Србима, јер нам се увијек и изнова ваља враћати на изворе сопственог постојања.
У нади и вјери да ће Ваш портал „Чудо“ постати истинско чудо нашег духовног и националног преображаја, још једанпут Вам захављујем што сам имао прилику осврнути се на нека од актуелних питања из живота наше Цркве и народа српског.

 

Разговор за Чудо водила Јелена

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име