Ковачевић Ивана – мајка и супруга.

Рођена у Приштини, завршила ФДУ у класи проф. Светозара Рапајића као студент генерације.

22 године ради као глумица у позоришту, на телевизији и на филму.

Директор је аудио-видео продукције „Klicker production“

Живи у Београду, има 41 годину и кратак фитиљ!

 

 

Помаже Бог. Хвала Вам што сте гост Чуда.

ИК Бог Вам помогао! Задовољство је моје.

Ваша матична кућа је Приштинско позориште. Оно функционише и поред свих недаћа које су задесиле Српски народ од 1999. године. Да ли бисте нам рекли неколико речи о том феномену истрајне уметности у Српском народу?

ИК Када сте већ споменули „феномен“ не знам да ли је „љубав“ феномен, али ако јесте онда је то једино што је одржало ансамбл српске драме Приштинског позоришта, да и даље поред свих недаћа изналази начине да ту љубав негује и преноси на друге. После 1999. године српска драма је „нестала“, али само на кратко, сви смо то у дубини душе знали, само смо чекали прави тренутак и особу која је имала у том моменту највећу снагу и љубав да се са тим „нестанком“ позабави, и појавио се тадашњи директор позориста и редитељ Ненад Тодоровић. У кутији за ципеле је добио од претходног директора радне књижице и кренуо да осваја, а и глумци са њим, све могуће и немогуће сцене на КиМ. Ништа нисмо имали, баш ништа осим вере, љубави, и тада луде памети што је када боље размислите, у ствари све, за успех! Успели смо, истрајали, и даље смо ту, јер је чаробна формула пронађена. Међусобна љубав, љубав према уметности, љубав према нашем народу.

Ваше позориште је уз претњу снајперске ватре одиграло представу за баку из Ђаковице? За само једног човека у публици дакле. Пар речи о томе, молим Вас.

ИК Како нисмо имали своју сцену, своје позориште, тј. зграду, наш народ са КиМ није имао где да погледа наше представе, а са друге стране већи део нашег народа није ни био у могућности да из неких енклава путује и присуствује позоришним представама. Е, тада је почела наша мисија. За све постоји решење, рекли смо, ако они не могу до нас идемо ми код њих. У јако тешким временима смо сели у комби и кренули. Играли смо представе по дневним собама, ливадама, (хахахаха) сећам се прво покосимо ливаду да би направили сцену за играње а онда спектакл за наш народ, по двориштима, портама манастира, спаљеним и срушеним кућама, где год је било српског народа ми смо играли и пунили душу и њима а и нама. Шалили смо се често, што је заправо била истина, да смо ми једини ансамбл који познаје сву своју публику, зато што смо после одиграних представа ноћили по кућама наше публике, дружили се, уживали, и показали им да нису сами, и да док ми постојимо никада неће ни бити. Тако је, играли смо за четири баке у Ђаковици, за једну бака Смиљу у њеном дворишту и добили у знак захвалности лешнике од ње, за пар људи у Пећи, Приштини, Призрену, ушли смо у сваки кутак у који смо могли, и нећемо стати!

Колико је присутност културе битна за Српски живаљ на КиМ?

ИК Када изгубите културу, када изгубите ту игру, машту, радост, коју ми живимо и дајемо нашој публици, онда сте изгубили душу. Она није потребна само српском народу на КиМ, она је свима потребна, она је неопходна да би остали здрави, да би оздравили, потрбна је и да би се исмејали и исплакали и тако очистили душу.

Колико Вас лично то чини поносним као учесника и као борца за одржање Српства на КиМ?

ИК Нећу причати о поносу, понос је осећај великог задовољства над самим собом, нећу рећи ни да сам поносна на своје колеге, могу само да кажем да их волим. Наша је дужност да бринемо о својима, о својој браћи, сестрама, да им дамо оно што имамо, да им утоплимо душе и тај осећај узвраћене љубави са њихове стране се не може поредити ни са чим на свету, тај осећај моје колеге и ја најбоље знамо када се сусрет и растанак са њима претвори у смех и сузе у исто време. Посебан осећај је када играмо за нашу дечицу на КиМ. Српство нећу одржати ни ја ни моје колеге, одржаће га љубав наша, и мислим да смо на добром путу.

Ипак, Ваше позориште је активно и мимо КиМ. „Жене из Тоје“ су оствариле веома запажен успех. Да ли бисте нам рекли нешто више о томе?

ИК Приштинско позористе са привременим седиштем у Грачаници сада има јако велики и разноврстан репертоар, и садашњи директор Предраг Радоњић је заиста заслужан и за копродукције са другим позориштима и за сарадњу са великим редитељима, један од њих је и Небојша Брадић са којим смо направили представу „Жене из Троје“ која је изазвала заиста позитивне критике. Играна је и добијала је награде на фестивалима, иначе мени веома драга и улога краљице Троје, Хекубе, и саме представе. Активни смо и по целој Србији и иностранству али је наш приоритет и тако ће и остати КиМ и наш народ који је остао тамо. Представа је рађена у копродукцији са позориштем „Зоран Радмиловић“ из Зајечара, и опет љубав према уметности, у овом случају антици, и наша међусобна, довела је до успеха ове представе као и потпуна преданост нас глумаца. Пуно лепих и различитих енергија се испреплитало и настало је једно мало чудо коме се радујемо пред свако играње.

На жалост пандемија Короне је зауставила многе културне манифестације. Који би био Ваш коментар свега тога?

ИК Уверена сам да у свему треба имати паузе. Као што у посту паузирамо од хране, који је мелем за наше тело, ум и дух, тако их треба имати и на социјалном плану. Паузе од обавеза, одговорности, односа са другима, како би могли да сагледамо ширу слику наших социјалних живота. Менталну паузу, духовну. Свет је у фази велике ароганције, уче нас да све можемо, да све морамо, да зарађујемо, будемо успешни, само траже још и још…. а ја мислим да треба бити благ према себи као према малом детету и без журбе, све ћемо стићи.

Уз Корону, као да је истискивање Српског народа такође заузело пандемијске размере. Ви лично сте сведок тога на КиМ, али како бисте прокоментарисали слична збивања у Црној Гори, где се такође покушава затрти Српско име?

ИК Што се тиче овог питања мислим да нисам баш добар саговорник, с обзиром да осећам укус политичког, а тај укус ми је прилично горак. По природи сам врло бунтовна и било која врста потискивања а поготово потискивања било чега што је српско ме окреће ка љутњи, а ни укус љутог не преферирам. Сматрам да све ово што се дешава се дешава по допуштењу Божијем, ваљда да би се коначно себи окренули, научили праве вредности, на крају крајева Бог има последњу реч!

Како Ви, као уметник пре свега, доживљавате Његоша?

ИК Када се наметне прича о Његошу, било да причам о њему са колегама, било да ми се постављају питања о том изванредном човеку, као што Ви сад то чините, први осећај је хармонија. Мислим да ова реч објашњава утицај његовог дела на мене. Не знам да ли је и сам био свестан свог талента и генијалности, мислим да све што је написао је једноставно само излазило из њега без пуно размишљања, а с друге стране када погледате структуру и композицију његових дела помислите да није са овог света. Ја га зовем песником слободе, и у овим временима се многи треба бар подсетити његових дела, а они који се нису упознали да упознају моћ њихову, и самим тим обезбеде себи бар делић онога што је Његош у себи носио. Мислим да је спасоносан и управо такав утицај на мене има.

А како доживљавате Српску православну цркву?

ИК Ја сам Српкиња, Православка, Косовка девојка, али исто тако кажу неки да сам оштра на језику, како у позитивном тако и у негативном контексту. Можда се некоме неће допасти моје мишљење и ставови, али се трудим да увек кажем оно што осећам, ваљда је то професионална деформација. СПЦ је у више наврата била мета различитих критика, лично сматрам да је утицај СПЦ као политичке снаге у друштву огроман, та ствар по мом мишљењу прави велики дисбаланс, чини ми се када би се баланс успоставио да би многе ствари биле бенигније.

По Вашем мишљењу, да ли је Српска црква стожер српског народа на КиМ?

ИК Српски народ је сам по себи стожер! Црква су људи, или би бар тако ваљало бити.

Шта мислите, да ли је то и у Црној Гори тако?

ИК Не правим разлику, мој отац је пореклом из Црне Горе, а мајка са Косова, а ово питање чини ми се да више не разумем, него што га разумем, али ако алудирате на политичку ситуацију која се одиграва ових месеци могу само да кажем: “докон мозак, ђавоље игралиште“

Која би била Ваша порука свим гледаоцима интернет портала Чудо?

ИК Цитираћу: Треба чинити добро до изнемоглости, треба ужаснути свемир добротом онако како смо ми ужаснути количином зла на свету. Треба чинити добро до границе глупости. И преко ње. И када нема никаквог разлога треба чинити добро. Треба намерно, сваки дан некоме утоплити душу. Треба збунити свемир. Треба чинити добро и када се добро добрим не враћа. Треба, упркос свему. Треба јер је то једино и јер ништа нема смисла. И јер је једини удар на бесмисао – то добро. Треба чинити добро и кад помислимо да ни чињење добра нема смисла. Само бесмислено добро ми мирише на неки смисао. Савршено чисто добро, без икаквог смисла.

Хвала Вам што сте били гост Чуда

ИК Хвала Вама што сте приближили „Чудо“ мени.

 

 

 

Разговор за ЧУДО водила Весна Јанежић

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име