Гост Чуда овог пута је српски песник, романописац, новинар, књижевни критичар и преводилац Братислав Бата Милановић, главни и одговорни уредник Књижевних новина.
Студирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Своју прву песму објавио је у београдском Студенту 1968. године. Од 1974. године објављује приказе и критике о песничким књигама у емисији „Хроника Трећег програма Радио Београда“, „Отворена књига“ ТВ Београд, „Књижевној речи“, „Књижевним новинама“ и по бројним листовима и часописима.
Од 1978. године стално ради у Радио Београду као новинар, водитељ и уредник у емисијама Београда 202, Радио Београда 1 и Радио Београда 2, које се баве књижевношћу и културом уопште. Уређивао је књижевност у програму Радио Београд 1 и водио културни магазин „Десет и по“.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1976. године. Члан је српског ПЕН-а. Од 1980. до 1982. године био је уредник за поезију у Књижевним новинама.
Од 1989. до 1992. године живео је у Паризу.
Према његовом сценарију (поема Сто на раскршћу) изведена је 1995, у амфитеатру Спомен-парка Краљевачки октобар у Краљеву, сценска игра Србија на раскршћу, коју је режирао Дејан Мијач. Аутор је радио-драме Вучија вечера, Драмски програм Радио Београда, 1998.
Године 2000. био је председник Одбора за међународну сарадњу Удружења књижевника Србије, а од јануара 2001. до децембра 2004. налазио се на месту Уметничког директора Међународних сусрета писаца Удружења књижевника Србије.
Заступљен у избору Биљане Д. Обрадовић Fives/Петице, пет америчких и пет српских песника, Contact Line and Cross-Culural Comunication 2002, Београд – New York, двојезично енглеско-српско издање. Заступљен је у више антологија српске поезије објављених у свету (Шведска, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Русија, САД, Немачка, Француска, Бразил). Посебни избори његове поезије објављивани су у периодици у Пољској, Мађарској, Румунији, САД и Италији. За песму „Летописац пред библиотеком на Косанчићевом венцу“, објављену у листу „Књижевни магазин“ на „Миљковићевим данима поезије“ у Гаџином Хану 2005. добио је Награду „Заплањски Орфеј”.
Добитник је престижне Награде „Жичка хрисовуља” за 2009. годину. Поводом награде одржан је научно критички скуп о његовом песничком делу. Са тог научног скупа објављен је 2010. године зборник радова „Братислав Р. Милановић – песник“. Добитник је Националног признања за допринос српској култури[8] 2010. Од априла 2020. године је главни и одговорни уредник „Књижевних новина“. Говори француски и италијански језик, служи се словеначким и македонским.
Јуна 2023. године додељена му је Песничка повеља „Венац Лазе Костића”
Главни и одговорни уредник Књижевних новина сте од априла 2020. године. Шта је поправљено у односу на затечену уређивачку “политику”?
БМ Мислим да смо знатно више пажње посветили раду наше књижевне организације на читавом простору који она покрива. Знатно смо повећали рубрику „Излог књига“. Она сада заузима читаве две стране у „Књижевним новинама“ на којима се објављују фотографије корица и кратке рецензије књига наших писаца. Читалац добија пуни информацију о књигама које су тек изашле из штампе. У тој рубрици се не трудимо да вреднујемо књиге већ да обавестимо читаоце новина о њиховој појави у Гутемберговој галаксији. Ту си сви писци апсолутно равноправни. Објављивање огласа о новоизишлим књигама представљеним у „излогу књига“ редакција наплаћује 1000 динара. Добијени новац улажемо у излажење новог броја.
Знатну пажњу посветили смо и језику, његовој историји али и савременом тренутку. Укључили смо се својевремено у велику расправу о настави језика у основним и средњим школама и на универзитету. Залагали смо се, заједно са језичким стручњацима, за повећање фонда часова српског језика у настави, а по угледу на неке земље које су познате по изузетној бризи за место матерњег језика у школској пракси. Добре примере нашли смо у Француској и Русији… Неговање језика требало би да буде свакодневна пракса не само у нашим школама него и у медијима. Нарочито у медијима који га највише кваре јер су у њима у употреби разни накарадни језички облици. Језичким стручњацима држе лекције највише они којима новокомпонована језичка правила служе за пласирање свакојаких политичких идеја. Најгоре је када политичари без саветовања са стручњацима уводе „нова језичка правила“ и подупиру их законом. Недавно је тако „угуран“ у употребу закон о језичкој равноправности који чак санкционише оне који га с разлогом не поштују. А таква ревност не постоји да би се заштитила ћирилица. Чак се тај напор сматра ретроградним. Не знам шта је то напредно у латиници. Имамо најсавршеније писмо у историји цивилизације.
Нове „Књижевне новине“ су посветиле и доста пажње књижевној фолкористици, а отварамо странице и догађајима у другим областима културе: музици, позоришту, филму, сликарству. Један књижевни лист не сме да буде слеп пред збивањима у другим уметностима.
Књижевне новине, по речима читалаца, доживеле су ренесансу по свом садржају и ангажованијим текстовима. Која је тајна овог преокрета?
БМ Мислим да неке посебне тајне нема. За све новине је важно да „буду у току“, да осећају пулс читалачке публике. Новине су својеврсни сведоци времена, па биле оне и књижевне. Ослободили смо се крутости. Мислим да свему приступамо са пуним срцем. Дали смо доста простора младима, позвали квалификоване сараднике да пишу о књигама и појединим појавама у друштву и култури. Али, ту су и старије генерације. Направили смо спој младости и искуства. То је увек давало добре резултате. Редакцију чине људи који не раде први пут овај посао. Уређивали су у свом „радном веку“ елитне новине и часописе, радио емисије… Често разговарамо какве бисмо текстове, ми лично, волели да читамо у једном књижевном листу. Ослушкујемо и реаговање пријатеља и читалаца на сваки број и усвајамо добре предлоге. Све те елементе користимо за формирање наше визије листа и и на крају за његову реализацију.
Који је то рецепт за квалитативни помак у потпуном финансијском мраку? За културу се из буџета издваја 0,16% за сва културна дешавања. Колико добијају КН?
БМ Просто ме је срамота да вам кажем колико добијамо од Министарства за културу. Са „баснословним“ новцем који нам даје држава можемо да платимо штампарију за три броја и да мало останемо дужни. Ове године држава се испрсила са цигло 300. 000 динара. А у обавези смо да штампамо шест двоброја годишње. Служимо се српском чаробном формулом за финансије – сналазимо се. То нам је рецепт. А увек пронађемо и неког спонзора да нам закрпи рупе. Овој власти је до културе стало као до лањског снега. А сви знамо да без културе, без развијања духовности нема ни материјалног напретка. Не знам да ли нека земља издваја мањи проценат за културу од наше. Сума од 0,16 посто за заштиту споменика културе, за позориште, филм, сликарство, велике музичке манифестације, издаваштво, часописе и листове је јадно мала, понижавајућа. Али, не треба се чудити већ треба потражити узроке за такво стање и такав однос према култури. Образовни ниво нашег становништва знатно је опао у поређењу са оним из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Опао је и квалитет нашег образовног система. Срозао се квалитет наставе у школама, опао је квалитет појединих уџбеника…
Шта можемо да очекујемо у овим околностима у којима се генерално променио однос према културним вредностима. Сада је све подвргнуто комерцијализацији, Чак вулгарној комерцијализацији. А одувек су највредније ствари у култури биле некомерцијалне у свим земљама света.
Где се могу набавити КН?
БМ У последње време смо „везали“ продају „Књижевних новина“ за просторе у којима се продаје књига. То некако иде једно са другим. Тако читаоци сада могу да их купе у књижарама „Лагуне“, „Службеног гласника“, Српске књижевне задруге“, свуда где оне постоје, затим у Београду још у књижари Академије наука… Ово се показало као веома корисно… Настојаћемо да ову мрежу проширимо.
Четири деценије сте радили на радио станицама различитог профила: Радио Београд 1, 2. и 3. програм, 202-ојка… Искуство имате дакле велико. Колико је оно корисно у времену када царују дигитализација, интернет и друштвене мреже?
БМ То је драгоцено искуство. У задњих петнаестак година свога рада све више сам био упућен на компјутер. Писао сам текстове на компјутеру, монтирао тонске прилоге на компјутеру и затим их, захваљујући истој справи слао у дистрибуцију, на емитовање. Тако сада радимо „Књижевне новине“. Оперативни уредник Милан Лукић, и ја обрађујемо текстове свако на свом ком компјутеру и затим их шаљемо техничком уреднику Радету Ђурић који ради прелом. Он нам, после, враћа преломљене странице на коректуру и прима од нас супер ревизију броја. Друштвене мреже користимо на крају, да објавимо да су новине изашле.
У ком правцу иде модернизација КН имајући у виду конзумерске навике младе публике, која би такође требало да се књижевно заинтересује и да књижевно буде заинтересована? И где у том контексту видите повезницу духовности и културе?
БМ Ових дана урађена је дигитализација првих двадесет пет година „Књижевних новина“ , од 1948 до 1973 године, тако да ће истраживачи нашег књижевног живота моћи да уђу у овај део архива. Остаје да довршимо овај посао током следеће године и да припремимо електронско издање листа. На тај начин ћемо повећати тираж. Бићемо много доступнији читаоцима, ма где да се они налазе.
Што се тиче повезаности духовности и културе она траје већ два миленија. И данас су многа уметничка дела у тематском и у садржајно смислу, што му излази на исто, у веома снажној вези. Свака генерација на свој начин обрађује духовне садржаје у уметничким делима. Мислим да се у последње време, бар колико се то може видети у свакодневном животу, окреће духовности.
А следствено том питању, иде и оно најважније: колико мислите да Црква има могућности да заинтересује младе да искључе ТВ и да укључе срце?
БМ Мислим да Црква може да искористи све већу окренутост младих духовном животу и да организује разна предавања, обиласке наших светиња који ће бити пре свега образовног карактера, па и кампове у њиховој близини, ако се за то укаже прилика. Ту су и новине и публикације са духовним садржајима за младе. Италијани имају специјално издање библије за младе где су библијске приче прилагођене млађим узрастима. Могли бисмо и и ми да имамо такво издање. Није то мали посао, али могу се пронаћи људи способни за то. Књига и непосредни контакт црквених људи са младима су незаменљиви у томе.
С обзиром да је Свјатјејши Порфирије близак данашњој омладини да ли видите бољу сарадњу Цркве и УКС-а по тим питањима у блиској будућности?
БМ Како да не. То је онај непосредни контакт на који сам мислио. Неке програме, сусрете, предавања можемо увек да организујемо заједно. Књижевност је многе своје теме пронашла у просторима религије.
Ова година је година јубилеја за КН – 75 година од првог броја. Вредно дивљења. Како се обележава овај јубилеј?
БМ „Књижевне новине“ свој велики јубилеј обележавају читаве године објављујући текстове који су у вези са овом годишњицом. Тако смо објавили фељтон Ивана Миладиновића о повратку Милоша Црњанског у Београд. Први сусрет са писцима овај велики песник имао је у редакцији „Књижевних новина“. Настојимо да читаоцима приближимо неке значајне прилоге који су објављени у „Књижевним новинама“ а који су изазвали велико занимање јавности. Тако смо објавили у последњем броју познату причу Бранка Ћопића „Јеретичка прича“ која је изазвала такву буру у књижевној и политичкој јавности да се за њу заинтересовао и Јосип Броз. Данас она делује потпуно безазлено, а тада је могла да обезбеди Бранку Ћопићу вишегодишњи смештај у некој установи за преваспитавање политички непослушних грађана. До краја године треба да објавимо још два броја. Биће још изненађења.
У Београду не постоји ниједан књижевни часопис. Могу ли КН надоместити тај безваздушни простор?
БМ Београд је велика културна средина, велики књижевни центар. „Књижевне новине“ не могу да подмире потребе једне тако велике књижевне средине. Велике напоре улаже и „Савременик“ једини часопис који је преостао од велике београдске тројке у коју су спадали „Дело“ и „Књижевност“. А раније су излазиле још и „Млада култура“, „Књижевна реч“… Ту, недавно, градске власти Београда су финансијски придавиле одличан „Књижевни лист“. Сиромашно је београдско читалиште у том смислу…
Шта мислите да ли је наш сајт и часопис Чудо вредан помена у тој мисији оплемењивања нашег народа културом и духовношћу?
БМ Такав часопис је неопходан, јер мислим да је наш свет неук у том смислу. Има мало информација из духовног живота у коме тај свет учествује само када је лично побуђен неким догађајем у породици. Такав часопис продуховљује јер нуди низ квалитетних текстова и размишљања о најбитнијим питањима вере и духовности. Часопис Чудо може да има значајну улогу у нашем духовном животу. Часопис је још млад, али је за кратко време постигао завидан квалитет.
Ова година је значајна за КН и Вас као гл. уредника, али и за Вас као писца. Добили сте две велике награде: „Венац Лазе Костића“ и „Јефимијин вез“. Отуда ће бити значајно добити одговор са компетентне „адресе“: како бисте описали српску песничку сцену током прве две деценије 21. века? Нови правци? Критичност?
БМ Српска књижевна сцена је увек динамична. У току прве две деценије 21. Века, неки песници су потврдили своје високе стваралачке могућности и нашли се на позицијама које им је и предвиђала књижевна критика. То су пре свега песници који су се афирмисали у седамдесетим и осамдесетим годинама 20. Века. Неки од њих су нас напустили и оставили за собом своје заокружено дело које тек треба да се изучава. Надам се да ће у овом времену у којем се рингишпил живота све брже врти бити времена да се обави тај посао који захтева стрпљивост, педантност и упорност. Неки од њих су били веристи, неки су били чврсто укорењени у српску традицију иако су доносили фантазмагоричне и трагичне слике времена које је остало за нама. Отишли су Раша Ливада, Новица Тадић, Драгиња Урошевић, Љубица Милетић, Владимир Јагличић, Стеван Тонтић, Милутин Петровић, Рајко Петров Ного, Адам Пуслојић… да поменем неке од најистакнутијих. Сви они имали своје изграђене, самосвојне, препознатљиве поетике. Своје самосвојне песничке грађевине дограђују Мирко Магарашевић Злата Коцић, Радмила Лазић, Ивана Миланкова, Нина Живанчевић, Живко Николић…
Један песнички талас који се зачео у осамдесетим годинама који развија наративну линију у модерној српској поезији представља такозвани маин стреам на нашој песничкој сцени. Ови песници су поново Васпоставили у својим поетикама критички став према стварности у којој живе. Међу њима има песника који заслужују сву пажњу, али и оних који су следбеници, који су више део једне атмосфере и којима предстоји озбиљна борба за истицање песничког идентитета. Али, мора се признати да и они не одступају од давно успостављеног високог квалитета српске поезије. Српска поезија не мора да брине за своју будућност…
Назиру ли се међу младим писцима и песницима неки будући Андрић, Црњански, Драинац, Миљковић… ?
БМ Тешко је то сада рећи. Морамо све да препустимо времену као неприкосновеном судији.
Хвала Вам што сте били гост Чуда
БМ Била ми је част.
