Проф. мр Арсен Чаркић је пијаниста, диригент, извођач и професор музике. Своје формално музичко образовање започиње 1985. године у Сарајеву, уз професоре Срђана Далагију и Верицу Вербич, а наставља га на Академији уметности у Новом Саду и Факултету музичке уметности у Београду у класама проф. Кемала Гекића и проф. Јокут Михаиловић. Магистрирао је у класи проф. Невене Поповић. Током школовања и студија, редовно је концертирао, снимао, те учествовао на многим такмичењима и фестивалима освајајући бројне награде, међу којима и награду фондације „Олга Михаиловић“ за најталентованијег студента ФМУ Београд. Његов умјетнички рад карактеришу не само бројни реситали, солистички и концерти с оркестром, већ и велики број камерних наступа, док је његово искуство диригента мјешовитих и мушких састава и ансамбала богато награђивано на хорским такмичењима. Осим тога, компонује, снима, изводи, аранжира и продуцира филмску и фестивалску музику, често наступајући и учествујући у различитим умјетничким пројектима. Наступао је са познатим именима, оркестрима и саставима музичке сцене Балкана и свијета. Искрено посвећен педагошком раду, прошао је пут од демонстратора на ФМУ Београд, преко асистента клавирског одсјека на Музичкој академији у Источном Сарајеву, професора клавира на Слобомир Универзитету у Бијељини, те умјетничког сарадника класе соло пјевања проф. Радмиле Смиљанић, а данас ради као редовни професор клавирског одсјека Академије умјетности у Бањој Луци.
„ЧУДО“: Да ли је Ваша вера у Бога „традиционалне“ природе, наслеђена у породици или плод искуствене потраге?
– Човек након одређених година и стеченог искуства схвати да ниједне аутентичне вјере (у чијем коријену је првенствено дијалог – са Богом и ближњим) нема без личног опита и трагања. Људима мог краја је генетски урођена својеглавост, која ме је срећом сачувала од којекаквих индоктринација, и секуларистичких и религијских. Са друге стране ми свједочимо да је наша вјера богооткровење, да се свако трагање заврши као лутање уколико не препознамо тај „тихи глас“ о ком пише блаженопочивши епископ Хризостом Браничевски.
„ЧУДО“: Професор клавира сте на Катедри за клавир бањалучке Академије уметности. Музика у себи носи уграђен склад и одаје лепоту. Може ли она бити пут ка Богу?
– У једној младалачкој зилотској фази ишчитавања свих могућих ранохришћанских текстова духовник ми је рекао да је у ствари музика моје литургисање и служење. Чини ми се да тек сада полако откривам сву ширину и дубину његових поука и порука. Човјек достиже светост посвећењем – када даје све од себе, када у свему што ради има посвећеност, жар, преданост, дјечију радозналост и способност да се одушеви. Могли би чак рећи и да у коријену културе као синонима наше цивилизације стоји управо та врста боготражитељства.
Већина људи музику доживљава као савршентво, инспирацију и љепоту, често превиђајући да добију готов производ, јер ми слушајући неко музичко остварење не чујемо дане и године посвећења, рада, личног жртвовања, непрестаног учења, преиспитивања, сумње итд.
Стога и не чуди да је Јохан Себастиан Бах на крају сваког написаног дјела потписивао иницијале „S.D.G“ – „Soli Deo Gloria“, односно „На славу Божију“, а генијални композитор Јозеф Хајдн (који је био ментор и узор Моцарту и Бетовену) дјела потписује са „Laus Deo“, односно „Слава Богу“.
„ЧУДО“: Иван В. Лалић има у „Четири канона“ стих посвећен Пресветој Богородици : „А ти коју двори музика сфера, док седиш Свецима окружена…“ Како замишљате ту музику сфера?
– Лалић је дословно један од последњих пророка ових простора који је своје таленте и ерудицију претопио у злато духовног предосјећања односно молитву. Музика сфера је израз доживљаја величанства цјелокупног створеног свијета посвећеника и људи које је Бог удостојио одређених благодатних дарова од Питагоре наовамо, а што је можда најпластичније опевао пророк Давид у 18-том псалму „Небеса казују славу Божију…“ и остало. Савремена наука је пар миленијума касније потврдила да заиста комплетна творевина од гигантских небеских тијела до елементарних честица егзистира кроз треперење/вибрацију односно да има своју фреквенцију, што је дефиниција музике. Није стога ни чудо да Седамдесеторица када преводе Мојсејево „Петокњижје“ за појам „творац“ узимају ријеч „поитис“, односно Бог је „поета“ у свом стварању за које користи Ријеч („и рече Бог нека буде…“). За чињеницу да музика није само оно што чујемо, већ оно што доживљавамо и поимамо, најбољи примјер је Бетовен који је више од половине свог опуса створио потпуно глув.
„ЧУДО“: За Свето писмо је Ава Јустин Поповић рекао: „Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божије обукла у речи људске.“ Чујете ли ту музику док читате Свето писмо?
– Потресан цитат који опет и опет открива зашто Аву зовемо „нови Златоуст“, на том тону је написао и ремек дјело „Светосавље као философија живота“ које заиста није ништа друго до философија и теологија преточене у поезију.
„ЧУДО“: Срби често болују од става да се православан постаје рођењем. Национални и верски идентитет се пречесто поистовећују. Какав је Ваш став о томе?
– Тај став је преовладавао на жалост кроз читав 20. вијек, међутим опет долази до одређеног баланса и у Цркву улазе опет они који су призвани, а све је мање ових које интересује „фолклор и традиција“. Кључ свега је образовање, учење, читање. Уосталом наша Црква је на помјесном сабору постављање националног изнад духовног означила као јерес, обзиром да је ирационални понос стварима за које човјек ништа није учинио да их стекне једна форма гордости коју сматрамо најтежим и најпогубнијим духовним стањем. Друга форма гордости су они који се поносе тиме што презиру све аутентично у властитој култури, односно психолошки поремећај који зовемо „аутошовинизам“, а који је чини ми се у политичком, духовном и културолошком смислу најпроблематичнији феномен последњих пар деценија на овим просторима.
„ЧУДО“: Како Вам делује данашње човечанство?
– Мислим да је већ скоро свима јасно да смо на својеврсној прекретници обзиром да друштва која се самопромовишу као „најнапреднија“ отворено промовишу индоктринацију најгорег типа кинеског комунизма. Свето Писмо свједочи да је комплетно стварање акт слободе, а да људска боголикост управо почива на том огромном дару да смо створени слободни и да смо позвани да се кроз ту слободу остварујемо. Свједочимо све ширем укидању елементарних људских права и слобода, односно општем кретању у незапамћен тоталитаризам. Искрено сам оптимиста и молим се и надам да ће опет и опет Господ „од камења подићи дјецу Аврамову“ и отворити неке нове путеве.
„ЧУДО“: Морамо и до Достојевског и става да ће „лепота спасити свет“. Неко ће то разумети у категоријама естетике. Могу ли верујући ставити знак једнакости између лепоте и љубави и Љубави?
– Ваша питања су тако конципирана да уопште не траже одговоре, обзиром да сте нам открили саму суштину. Јеванђелисти користе чини ми се чак четири израза за љубав: (ἔρως, στοργ, φιλία, ἀγάπη) ерос, сторге, филиа и агапе, а које редом означавају „заљубљеност“, „урођену љубав за породицу“, „братска љубав“, и тек агапе означава несебичну љубав за све људе, па и непријатеље. У томе се огледа та божанска педагогија/андрагогија, односно оне наше духовне „лествице ка небу“ о којима пише свети Јован Лествичник, узрастање у љубави на које смо апсолутно сви позвани.
