Александар Сјомочкин (р. 1939) живи у Русији, у једном селу Лењинградске области. То је заправо редак случај човека, који размишља о привреди, пише књиге, а зна и да употреби секиру, ствара архитектонске пројекте и ради као водич. Већи део свог живота он је посветио обнављању споменика дрвеног неимарства Северо-Запада Русије.
За ЧУДО о себи, Русији, Србији, Православљу….
.А.С: Мој је отац – кадровски совјетски официр, који је ратовао током читавог Отаџбинског рата, мајка је такође ратовала као добровољац, те је завршила ратовање у Будимпешти као старији водник противавионске артиљерије. Ја сам се налазио с баком у зони немачке окупације у току скоро 3 године. Кад су се родитељи вратили као победници, повели су ме са собом, те је почео живот у војним гарнизонима с његовом слободом и досадом, сталним пресељавањима – Западну Украјину је заменила авганистанска граница, затим су били Урал, сибирска тајга северније од Томска… После тога се отац демобилизовао, те смо се вратили у Лењинград. Завршио сам школу те, као што су чинили многи комсомољци, отишао у Сибир где се градио огромни хемијски комбинат. Затим сам отишао у војску: четири године сам служио војни рок у морнарици, на адмиралском броду-носача ракета. Управо тада је дошло до Карипске кризе. У то време се земља озбиљно спремала за атомски рат. Зато сматрам да ћемо преживети било која „страшна доба“… Затим сам студирао на архитектонском факултету. То је било весело лудило студентских грађевинских одреда за време летњег распуста – прво обнављање Ташкента после земљотреса 1966. године, када је више од 300 хиљада људи остало без крова над главом, затим Чехословачка.
По завршетку високе школе сам се вратио у родну груду, село Виру, поставши највероватније први у нашој земљи колхозни архитекта – колхоз (колективно газдинство на основи колективне својине) је тада просперирао. Међутим, ускоро су колхози почели да се претварају у совхозе (газдинство на основи државне својине), те су за пар година постали нерентабилни. Онда сам почео да се бавим рестаурацијом. Посла је било на претек. Само је обнављање поштанске станице из прве половине XIX века (она је постала први у нашој земљи музеј, посвећен лицу из приповетке А.С. Пушкина «Управник поштанске станице») у Вири заузело више од 17 година. Више од 10 година је трајало обнављање после пожара, који се десио 1995. године, поседа писца В.В. Набокова у селу Рождествену, где сам тада био директор. Верујем да сам учинио оно, што сам могао да учиним. Нека неко други учини то боље од мене, ја ћу то поздравити. Нису то моје речи, али је добро речено».
А сада се вратимо изјавама А. Сјомочкина, у којима се огледају лична филозофија, схватање кључних појмова и појава нашег света. То нису само мисли о Русији. Главни је овде – однос човека према својој земљи и Отаџбини.
СЕЉАК (руска реч крестьянин потиче од хришћанин)
А.С: Шта је сељак? То је човек који привређује на земљи на хришћански начин. Није он ни фармер, ни капиталист, који улаже у њу свој рад и очекује од ње враћање, које претвара у новац. Сељаштво је засновано на другом принципу – исповедању естетике Земље, њене филозофије, на директном дружењу са њом: ти ме храниш, док ћу ја, мати, својим знојем те заливати, како год могу, узорати. Ми смо све политизовали. Ми смо претворили нашег сељака у пољопривредног радника. Ми смо вештачки подигли те монструозне градове. Совјетској власти је био потребан пролетер, зависан, који нема ништа, осим сопствених руку, зато он може лако да се нађе у ситуацији да буде натеран да ради све што од њега траже.
АРХИТЕКТА
А.С: Савремене куће у нашим селима често су неукусне и накарадне. Међутим, на неким местима су очуване дивне старе сељачке куће-поседи. Зато се чудиш, како су могли неписмени људи да прате све каноне архитектуре, док су се савремени високообразовани стручњаци тако обрукали?
Међутим, мислим, све је у будућности. Kад само један корак идеш у правом смеру, Господ иде три корака теби у сусрет. Однекуд стижу и помоћници, и новац. Не смеју се оправдавати сопствена ленштина и ограниченост у вези са мањком средстава. Пут савлада онај ко иде. Данас је потребна демонстрација узора високе архитектуре, нека они укоравају нас, јер нам је потребно обнављање генетске меморије. Зато што ми узгајамо сада генерацију слободне Русије, која ће, даће Бог, бити боља од нас».
ХРИШЋАНИН
А.С: Најважнији је у васпитању деце, мада то данас чудно изгледа, – страх Божији. Од тога почиње формирање моралности, а затим и љубави – Божије љубави према свету и према људима».
У било ком раду чиниш или дело Божије, или обрнуто. То није тешко разликовати, вреди само пажљиво погледати унутар себе».
«Како народ може да научи нешто помоћу својих грешака? Треба добро знати и своју, и светску историју. Покушати да се сагради филозофија историје – наука, која за сада не постоји. То није тако тешко, како се чини, једноставно, потребно је наћи праву полазну тачку. За мене је то Христос».
Православље није нам зато дошло, стекло облик руског православља, што је оно боље или горе од других религија. Оно се тако залепило за руску душу, тако ју је удобно загрлило као уобичајена одећа, – коју не може да замени помодно, али за неког другог сашивено негде у Паризу одело.
Сама нарав западног човека тежи не за културом, већ само за цивилизацијом. Култура има првобитни импулс разумевања Бога (њена испољавања су – уметност, филозофија, интелектуална тражења, чак истраживања природе). Док је цивилизација саграђена на уздизању човека у божанство. Ако култура исповеда Богочовека, онда цивилизација исповеда човекобога. У томе је њена замка. За западног малограђанина природа се давно претворила у радионицу, те већ никада неће моћи да постане храм.
Општа тенденција развоја руске интелигенције од времена њеног настанка (прва половина XIX века), јесте постепено, али стриктно одвајање од Православне цркве, од њених догмата и њене праксе. Почев од малих кружока илумината и масона, тај покрет је обухватао све већи број људи, јер без помоћи «браће-масона» скоро није била могућа успешна грађанска, а понекад и војна каријера. Формално масони нису негирали Бога, само је тај Бог имао мало заједничког са Светом Тројицом, с Богом хришћана, то је био безоблични «бог добра и светлости, просвете и науке», те га је свако схватао на свој начин.
Још за време „перестројке“, од 1985. године, имали смо трачак слободе. Уствари, више није ни требало. Али је било речено: имамо мало, мало слободе, дајте нам још! – зашто? ради чега, господо? – слобода је потребна само као слобода од греха, пре свега, од греха свеопште лажи ради личног благостања. Само је таква слобода права. У другом случају ми постајемо нови робови, још горе врсте – јер навика на порок је много страшније ропство него што су једноставни окови на ногама
Грађанин
А.С: Сећате ли се речи Јулиуса Фучика, које је затим поновио Бруно Јасенски: не бојте се непријатеља – они могу само да убију; не бојте се пријатеља – они могу само да издају; бојте се равнодушних људи – управо уз њихову ћутљиву сагласност дешавају се сва убиства и издаје. Немојте бити равнодушни!
Хвала Богу, сматрам да је Русија данас – стварно слободна земља. Не само зато што ми можемо да говоримо или објављујемо све што желимо, већ због унутрашњег осећања.
У Совјетском Савезу сви су били повезани узајамним јемством. Није Лењин узалуд смислио да се стреља царска породица – да би све повезао једном великом крвљу. Затим је то исто учинио и Стаљин. Ако си био лојалан према совјетској власти, значи, ти си преузимао пуну одговорност за све те малтретиране, мучене, стрељане, убијене. Тај осећај је тиштио. У противном случају твоје је срце било мртво. Тако то третирам.
После револуције 1917. године у Русији је вршена непрекидна селекција руског народа. Земља је имала огромне интелектуалне губитке: немилосрдно су били уништавани „паметни људи“, остављени су само они, ко је издао себе и своја убеђења. Остали су били или екстрадирани, или «поправљени» у концетрационим логорима. Узорним се сматрао «обичан совјетски човек», који није размишљао о смислу свега што се дешава унаоколо.
Подсећам да су Христа препознали као Месију и прихватиле две врсте људи – неписмени, али чистог срца пастири, и најобразованији у то време мудраци, док су „средишњи“ људи површинског знања и сличне томе духовности (које је А. Солженицин назвао „образованштина“) ускоро почели да вичу Понтију Пилату: „Распни Га, распни!“».
1990-тих година и почетком 2000-тих година Русија је била потпуно понижена, – иначе, с правом, свакако… Онда су нам украли нашег јединог савезника – Србију, те су Американци почели да уништавају Југославију. У то време ничим нисмо могли да одговоримо – осим тужног чувеног окретања над Атлантским океаном владиног авиона с шефом владе Русије Е. Примаковим, који је ишао у посету САД, када је сазнао о бомбардовању Југославије од стране земаља НАТО-пакта.
Совјетски Савез је био лош – осим неколико својих испољавања у моралној сфери. Стаљин је, свакако, крвави пас, коме нема оправдања, али је он био велики државник, који је поново створио јединствену државу, кадру да се одупре дивљем зверу као што је Хитлер. Иначе, још је Достојевски тврдио да назив Русија потиче од појма «раз-сея» («расејати», «расејани»). Када се распао СССР, сви народи су се одмах разбежали у националне станове, јединствена кућа је нестала. Тако се десило код многих Словена – у Југославији, на пример, или у Чехословачкој. Словени имају неку особину својствену женској нарави, то се већ истицало и у светској, и у домаћој култури и филозофији. Због тога је природна констатација: нама је потребна јака централизована власт. Зато је прелаз од нејаких руководилаца к јачим у Русији апсолутно оправдан.
Најбољи и најпаметнији људи са Запада упозоравали су Русију: не вреди да нас следите, не журите да градите капитализам, који ми имамо. У том случају имаћете 18 врста саламе; немачки управници ће све довести у најбољи ред; биће обезбеђене све животне потребе, али ћете при томе изгубити нешто, што неће моћи да буде обновљено.
При промени уређења, када је потребно нагло променити курс, они који су последњи, понекад постају први. 1990-тих година били смо последњи. Можда не вреди да стижемо прве – ионако их не можемо да стигнемо – ми би били вечно, на пример, на 14. месту што би бескрајно понижавало и вређало наше достојанство и као велике земље, и као земље која има свој став, који не одговара западном ставу, већ да изаберемо други пут? Свету је потребно пружити избор.
Кина је изневерила своје вишевековно уређење, отрчала је западним путем, додуше, много постигла, али још више изгубила – оног што ју је чинило Кином. Данас ће та појава, изгледа, извесно време потрајати као „светска радионица“, односно, нешто аморфно и безлично. Хоће ли она поново бити Кина – Бог зна. Читаву своју културу од више миленијума Кинези у свели на туристичку егзотику за продају. На томе не може да се сагради нова цивилизација.
Због нечег ми волимо своје могућности и права, и увек их тражимо од државе, а нисмо свесни да смо ми држава. С друге стране, управо она има право да тражи од нас – и рад, и обавезе, и снагу. Ма шта да радимо дужни смо ОТАЏБИНИ. Нису сви свесни тога. Данас смо раздвојени, «личност је највећа вредност», зато ништа више није потребно. Међутим, највећа вредност је само народ. Свака личност, ма како велика, ипак је само мали део тог народа.
Филозоф
На који начин да се отклоне противречности између унутрашњег света човека – и спољашњег света? Према тврдњи Пика дела Мирандоле: човек, док је млад и глуп, узноси главу високо, попут празног још класа. Међутим, кад га напуни зрело зрно истине, онда смирено своју главу нагиње земљи».
А.С: Неправда Запада је у томе, што он живи боље него што ради. Што се постиже на рачун два чиниоца: коришћења природних ресурса читаве земаљске кугле, – и рада за њих безброја механизама који прождиру живу тело Земље, њену руду, њен угаљ, њен уран, њен ваздух, њену нафту, најзад, њену воду – а то не може а да не остави трагове на Земљи, јер је она живи организа.
Наша интелигенција је јака својом критиком, својим разорним импулсом, међутим, чим је реч о стварању, она се спотиче. Сваки пут се њена власт завршава диктатуром. Вероватно, ту има два узрока: неспособност либерала да се међусобно договоре, њихова раштрканост; и бојазан и неразумевање од стране сопственог народа. Руска либерална интелигенција је неспособна да створи народну уједињујућу идеју. Некада смо имали такву моћну уједињујућу идеју. Тада нам је она омогућила да створимо огромну државу која је заузимала једну шестину копна.
Капитализам самим својим духом, својом квинтесенцијом, самом својом суштином је непријатељ исконске руске идеје. Главна разлика руског човека од западног, према мојој визији, састоји се у томе, што западни човек живи у реалној, природној географији, док је код нас она двострука – једну видимо својим очима, друга продире преко пора и ниша прве – та Небеска Русија. Ми је прижељкујемо и схватамо као свој идеал – с тим је повезана дубока туга руског постојања. Ми стално упоређујемо Небеску Русију, која нам се отвара, с овом, реалном, – те постајемо свесни да никакви људски напори не могу да нам помогну да тамо доспемо. Управо су овај јаки ирационални осећај искористили бољшевици 1917. године. Наћи ћемо, саградити рај на земљи! Важно је само да су они извршили велику, кобну грешку, – они су одлучили да изврше ту изградњу без Духа, без Бога. А без Бога – значи, с сотоном, – зато је све пропало. Обећана земља се претворила у огроман концентрациони логор пун суза, брда лешева, мора крви».
Једна од поука величанствености бивствовања и једна од позитивних особина наше историје после револуције 1917. године састоји се управо у томе што је земља 1990-х година преживела разорни пораз. Пораз безбожне власти. Да је без Бога било могуће да се сагради Царство Божије, то би значило да је сотона свемоћан, те би ми сви морали да се му предамо. Хвала Богу што је све то било срушено и пропало!
Међутим, „Руска идеја“ није умрла. Она је потребна свету, она је потребна светском Божанственом реду. Она је потребна том начелу о којем се не говори, а које управља светом, и чију основу сачињава Љубав. Управо она сачињава нетрулежно ткиво живота.
Међутим, љубав мора да се шири не само на међуљудске односе, што је безусловно, – већ и на све живо на земљи. Божији свет пружа нам узор стабилног уређења живота без отпадака, зато ми, људски свет, морамо да се уградимо у тај модел, ако не желимо да се угушимо «резултатима своје животне активности». То је могуће управо при данашњем развоју технологија – не супротстављати се Божијем свету, већ сарађивати с њим ради добробити читаве планете, не шкодити му, већ радити заједно с њим. Не вреди а да се заборави да је Адам био створен ради тога да би узгајао и украшавао Божији врт, Едем. У томе се вероватно и састоји висока намена човека.
Редакција ЧУДО
