У славу Преславне и Преблагословене Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

 

Светом апостолу Луки негде се приписује да је иконописао око 600 икона, но само за 72 иконе се сматра засигурно да су дело руку његових.

Једна од њих је и чудотворна икона Мајке Божије названа Одигитрија, коју је насликао по Богородичиној жељи још за време њенога живота, коју је Она видела и лично благословила.

После Успења Мајке Божије, Св. апостол Лука ју је поклонио Теофилу, државном службенику, за кога је написао Дела апостолска.

Из Антиохије, икона Одигитрија је пренета касније у Јерусалим где ју је узела царица Евдокија и послала царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија ју је затим положила у Влахернску цркву, своју задужбину.

Данас, икона Богородице Одигитрије почива у манастиру Хиландару.

 

Изображење Иконе

Икона Богородице Одигитрије плени једном сасвим јединственом лепотом те се са правом сматра једном од најлепших европских икона свих времена. Сва је у Светлости  и то оне која није од овога света. Сам портрет главе и лака нагнутост ка Христу, изражавају истовремено и добровољно покоравање вољи Божијој и Њену материнску нежност и благост. Озбиљност лика могла би се разумети као наговештај туге која тек треба да дође; дубока мисаоност, достојанство и преданост, који се примећују, уздижу је до жртвености у изузетности задатка који пред Њом стоји, због кога ће и бити названа – Блаженом међу женама.

Сам Њен лик, оличава оно што се на грчком зове ,,калос“: лепоту и доброту у једном.

Руменило које видимо на образима, указује не на спољашњу лепоту, већ пре на господственост Њеног узвишеног положаја  који заузима у Божанском домостроју спасења. Наиме, обичај да на лице ставља руменило владао је у то доба само међу цариградским дамама са врха друштвене лествице.

Правилне црте лица, које представљају савршенство духа, озарене су, управо тамо где бисмо очекивали затамњеност.

Њена одежда је смарагдно зелене боје, која симболизује  снагу, као и наду за човечанство. Њен плашт, обрубљен златом, карактеристичне је мркољубичасте боје која указује на високи ранг, углед и значај личности која Га носи.

Лева рука Богородице, изванредно дугих и гипких прстију, указује на дете – Христа, које се налази на Њеној десној руци. А Христов детињи лик, приказан је као смеђокос и смеђоок, што треба да укаже на Његово семитско земаљско порекло. (Семити су стара група народа сродних по пореклу, језиику и антрополошким карактеристикама који насељавају обале Медитеранског басена, земље Блиског и Средњег истока, као и Северну Африку; данас се под семитима подразумевају углавном савремени Арапи, Јевреји и Малтежани).

Христово лице је детиње благо и обло, али осим ведрином зрачи и озбиљношћу и мудрошћу. Његова раскошна одежда прелива се у сјајним линијама за које би се пре могло рећи да су одбљесци светлости која долази, колико са ове, толико и са оне стране стварности. Ову јединственост може уочити свако.

Као и седам и по векова раније, савременици Св. Саве и он сам је био велики поштовалац овог лика Пресвете Богородице и Сина Њеног. (Ниједан његов боравак у Цариграду није могао да прође без посете манастиру Богородице Евергетиде, а том је лику посветио и манастир Студеницу).

Читава структура на икони иако сведена и једноставна – таква каква је, савршено је уравнотежена, чиме је ремек дело – јединствено и изузетно вредно.

 

Чуда

Оштећења која можемо запазити на икони постоје и дан данас. Подсећају на трагове неких огромних суза, на златасто сијање исто тако као што је и сама позадина, што јој не само умањује лепоту, већ јој доприноси. Осим што ова оштећења сведоче о мукотрпном пробијању кроз векове, измицању пожарима, турским зулумима; сви ови трагови зуба времена, само појачавају дубину доживљаја – Созерцања Пречистог лика Њеног.

Постоји Предање да ју је један иконописац покушао ,,поправити“ додатним додавањем боја на оштећењима Богородичине иконе Одигитрије. Но, сама Пресвета Богородица му се јавила и објаснила, да Она сама жели да икона остане управо таква каква је.

Такође, двојици слепаца се јавила и довела их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им је обојици повратила вид. Због тога јој је остао назив – Путеводитељица.

Када је војска персијског цара Хозроја ударила на Цариград, Патријарх Сергије је изнео ову икону на градске бедеме и носио ју је по њиховим ивицама. И тада Пресвета Богородица је спасила хришћане; збунила војске непријатељске, море усколебала, лађе потопила, док су се преостали непријатељи дали у бекство.

Од тада је установљен спомен овог чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часнога поста, са читањем Акатиста.

У време иконоборства, ова икона је пренета у обитељ чувеног манастира Христа Пантократора. Тамо је зазидана у зид са кандилом које је горело пред Њом. Како је зазидана, тако је и нађена.

У СПЦ спомен чудотворне иконе Мајке Божије Одигитрије слави се 9. јула по новом, односно 26. јуна по старом календару.

Призива се у помоћ као Путеводитељка на свим животним путевима и странпутицама, који се поставају пред нас, као непогрешива Наставница.

У Митрополији црногорско-приморској иначе већ дужи низ година постоји оформљена туристичка агенција, названа Њеним именом – Одигитрија, за поклоничка путовања.

Елза Бибић

Светигора

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име