Г. К. Честертон је написао да је једном оставио бајке да леже на поду дечије собе и да од тада није нашао ниједну књигу тако сачувану (из његовог Православља, „Етика вилењака“).
Предлажем да је хришћанство једна таква бајка, а такође и да је мит.
Али то је бајка која се остварила и мит који је постао чињеница.
Људи данас имају тенденцију да не верују у хришћанство управо зато што је то бајка која се остварила.
То јест, неки људи сматрају да је хришћанство (ако икада дођу у контакт са правом ствари) превише добро да би било истинито.
Сви деле оно што је Род Серлинг (још један велики писац) назвао „заједничком болешћу свих људи… чудном и перверзном несклоношћу да се верује у чудо“ (из његове приче Велика, висока жеља).
Шта је хришћанска вера, порука Цркве?
Бајка почиње овако: Некада давно (или, како би Серлинг могао да почне, „подносимо вам на разматрање”) Бог је створио свет. Био је то свет у коме су људска бића пронашла сунчеву светлост и пјев птица, цвеће и вино, секс и чоколаду, децу и смех; свет који се сваког дана отварао величанственим изласком сунца и завршавао сатима касније величанственим заласком сунца.
Другим речима, живели смо у рају.
Бог је само тражио од људи које је поставио у тај свет да Га воле, да Му буду захвални и да буду љубазни једни према другима.
Чудно, нисмо урадили ништа слично.
Окренули смо леђа Ономе који нас је сместио у рај и обожавали и распршили нашу љубав на друге ствари – у ствари, на све друго. И нисмо били љубазни једни према другима, него смо брзо почели да повређујемо и убијамо једни друге.
Убрзо је цео свет био испуњен идолима и ратом.
Подједнако чудно, Бог нас није напустио као што смо ми напустили Њега. Као врхунац дугог процеса покушаја образовања (који теолози називају „историја спасења“), након што је прво обезбедио њену сагласност, Он је постао зигот у утроби младе јеврејске тинејџерке, растао као фетус у њој, а затим се родио у свет као дечак.
Будући да је Бог, чинио је невероватне и чудесне ствари и износио је оно што су његови слушаоци сматрали невероватним тврдњама.
Будући да је био и човек попут њих, већина Његових слушалаца није веровала да је он Бог упркос Његовим чудима.
Већина њих га је одбацила и борио се леђима уза зид.
На крају су религиозни људи и политичари (увек моћна и токсична комбинација) успели да Га униште.
Ухапшен је, везан, вређан и бичеван.
Леђа су му бичевана док нису отворена и крв је потекла из њих.
Затим је јавно прикован за комад дрвета и остављен да умре.
Али трећег дана, после свега овога, показао се живим и јаким својим следбеницима који су Га волели.
Затим је узашао на небо, обећао да ће владати светом са свог небеског престола и дати онима који изаберу да га следе радост, моћ и живот вечни.
Обећао им је да ће, ако га следе, увек бити у невољи и да ће се борити леђима уза зид као што је Он некада чинио, али да ће на крају тријумфовати и поделити Његову владавину када се коначно буде вратио да исправи свет и учини га још једном рајем.
Ово је порука Цркве свету и њен позив свету да следи Исуса, оваплоћеног Бога.
У свету који је уроњен у рат, где његови људи чаме у тузи и депресији и осуђени су на смрт после неколико кратких деценија, ово је (као што би сваки новинар требало да препозна) добра вест.
То је такође и шокантна вест.
Да сиромашни страдају под теретом богатих и да се слаби морају борити за своја права против јаких, само је за очекивати.
То није вест.
Али да би Бог који је створио свет морао да се бори притераних леђа уза зид без великих изгледа јесте вест.
Да је победио и када је изгубио је неочекивана вест.
А да би Његовом победом сви људи могли да уђу у живот и радост је вест скоро превише добра да би била истинита.
Али ипак је истина.
То је чудесна вест и можда зато многи људи имају чудну и перверзну несклоност да у то верују.
Али, даље сугеришем, уобичајено неверовање у хришћанску поруку није једноставно укорењено у овој уобичајеној болести људи да не верују у нешто што изгледа превише добро да би било истинито.
Неверовање такође често налази своје порекло у начину на који Црква објављује своју поруку.
Једном речју, представили смо нашу поруку на начин који је замагљује и чини да шокантна вест о оваплоћеном, борбеном Богу звучи прозаично и досадно.
Размотрите, на пример, неке презентације добрих вести.
Неки почињу хришћанску поруку говорећи нешто попут: „Бог ће те послати у пакао ако не верујеш у оно што ћу ти рећи.“ С обзиром да већина људи не верује у пакао, ово најблаже речено није обећавајући почетак.
Други сугеришу да се наша порука састоји од позива да се придружите организацији (Цркви) која одржава службе и пружа удобност. Овом приступу није много од помоћи историја организација која је имала свој део неуспеха, као што су крсташки ратови и инквизиција.
Други пак сугеришу да се добра вест састоји у томе да се каже да Бог жели да сви буду љубазни и да је Исус, који је био само добар људски учитељ, говорио свима да буду фини и да би били много срећнији да су фини.
Ово није шокантно и није вест, а још мање је добра вест.
Ово је посебно тако обзиром на чињеницу да, очигледно, људска врста верује да је немогуће бити фин.
Постављање билборда који најављују, на пример, „Рат је готов! ако то желиш”, као што су Џон и Јоко једном славно урадили, неће те одвести далеко.
Нашим срцима је потребно исцељење које само Бог може да пружи, а не пароле искрених хипија које практично ништа не значе.
Црква треба да поврати признање скандалозности своје поруке – скандалозне приче о оваплоћеном Богу којег смо одбацили, али који нас и даље воли и позива да му се придружимо у радости.
Живљење ове поруке неће довести до тога да њени следбеници постану досадни и угледни (као они који су разапели свог Бога), већ живи и борбени (као сам њихов Бог).
Порука ће некоме можда изгледати превише скандалозна и невероватна, али ће барем бити препозната као вест и (за многе) као нешто ново, упркос чињеници да порука постоји већ два миленијума.
Када је износимо, можемо наићи на чудну и перверзну невољност човечанства да верује у тако чудесну причу.
Али ионако је морамо поделити са свима јер је то једина порука коју морамо да поделимо.
То је права порука Божића.
Отац Лоренс Фарли
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/the-strange-and-perverse-disinclination-to-believe-in-a-miracle/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: На Светог Николаја Мирликијског 2022.