Становници сиријског места Малула једини на свету комуницирају на арамејском
Приљубљена уз огољене литице кланца који оштро пресеца планину Калум налази се Малула, једна од најстаријих хришћанских насеобина света.
Легенда каже да је у раном првом веку девојка по имену Текла утекла од уговореног брака с једним паганином како би водила хришћански живот. Бежећи од прогона Римљана, стигла је пред камену литицу. Улаз се волшебно отворио. Спасена, провела је живот лечећи болесне водом из светог извора.
Улаз, што је у преводу са арамејског име Малуле, пружао је првим хришћанима уточиште по катакомбама исклесаним у кречњаку негостољубивог горја на око 1.400 метара надморске висине. Неки су остали да би чували веру коју је апостол Павле из Јерусалима донео за Дамаск, 65 километара јужније.
Чувајући веру, чували су и арамејски језик, који је чудесно преживео недодирнут од свих освајача, укључујући и исламских џихадиста који су Малулу покушали да заузму с јесени 2013.
Малула је једина енклава на свету која љубоморно чува семитски језик три миленијума дуге историје. Асирци су га у осмом веку старе ере прихватили као други језик и нехотично ширили депортацијом арамејског становништва. Вавилонски трговци су касније допринели да постане лингва франка региона, замењујући акадејски.
Језик је близак старохебрејском, сиријачком и феничанском, а пише се писмом које корене вуче из феничанске азбуке. На арамејском су исписани неки делови Старог завета – Књиге Данијела и Езре, 60 томова Вавилонског и Јерусалимског Талмуда, као и делови чувених свитака са Мртвог мора.
Негде у шестом веку старе ере старохебрејски је језик свештенства, власти и виших класа, а обичан свет прихвата арамејски као главни језик Јевреја у периоду Другог храма – од 539. године старе ере па све до 70. године нове ере, када су га Римљани порушили.
Касније је добио своју источну и западну верзију. Обликујући грузијску, јерменску, а потом готску азбуку и глагољицу, арамејски се користио све до 650. године наше ере, када је после исламских освајања почео да га потискује арапски. Изгубио је писано обличје које научници покушавају да оживе, а као говорни језик је у јединственој лингвистичкој оази Малуле опстао зато што је био укључен у литургије Сиријске (Антиохијске) православне цркве, Асирске цркве источног ритуала, Халдејске и цркве либанских католика маронита.
Једино друго место на читавом Блиском истоку где је у литургији могуће чути арамејски јесте халдејски хришћански манастир Рабан Хормизд у ирачкој провинцији Нинива.
Тим је, дакле, језиком Христ комуницирао са својим ученицима, будућим апостолима, оптуживао Фарисеје и тешио уплакане жене док је носио крст ка Голготи, размишљао сам слушајући литургију коју ми је у конвенту Мар Саркис, једном од најстаријих хришћанских манастира из четвртог века, у касетофон на арамејском певала млада монахиња.
Окружена платоом на брду са кога се шири поглед на порозно стење прошарано уклесаним крстовима, ова чудесна црква која припада грчким католицима ми је, као и коптска Висећа црква Пресвете Богородице у Каиру с фрескама из трећег и четвртог века, помогла да релативизујем појмове о историјској баштини, али и да наслутим када је црква почела да добија обрисе строго хијерархијске и дисциплиноване организације.
Мар Саркис чува неке од најстаријих икона на свету, али и изузетно редак олтар – тајну коју је император Константин покушавао да сакрије. Олтар је у облику потковице, са зачепљеном рупом на дну конуса која показује да су га пагани, на темељима чијег храма је манастир подигнут, користили као одвод за крв жртвованих животиња.
Ранохришћански олтар је, објашњавао ми је љубазни свештеник, тако обликован да су сви око њега окупљени равноправни, а Христу је омогућавао да лако пере ноге својих апостола. Тај егалитаризам је напуштен јер је на Никејском сабору 325. и Константиновим едиктом прописано да олтар мора да буде у облику паралелопипеда.
Успостављала се хијерархија коју ће до савршенства довести Римокатоличка црква, чију је организацију, не случајно, копирала бољшевичка партија. На врху папа, заштићен ауром сопствене непогрешивости, односно генерални секретар кога је штитила слична догма. Кардиналски кор као Политбиро. Бискупска конференција као Централни, а дијецезе као градски комитети. Жупници као секретари општинских комитета.
Совјети су забранили религију, спаљивали цркве и стрељали свештенике. Прорадили су исти окрутни механизми које је ватиканска Конгрегација за доктрину вере, познатија у својим првим данима као Инквизиција, користила за обрачун са свима који нису спремни да се слепо покоре.
То што се сумња да постоје јеванђеља која су мистериозно нестала исто је „чишћење” историје као када са групног портрета Политбироа ретуширањем буде уклоњен неки члан који је у међувремену зглајзнуо.
Са зебњом сам читао како су џихадисти Нусра фронта, милитантне сиријске групе блиске Ал Каиди, 2013. упали у Малулу. Успели су да у свом рушитељском бесу за неколико сати оштете Мар Саркис и импресивно камено здање Конвента Свете Текле, којим управља грчки православни патријархат Антиохије. Киднаповали су 13 сестара, али оне су наредне године ослобођене. Украли су 26 икона пре него што их је бомбардовање сиријске авијације натерало на повлачење.
Конвент је поново отворен 2018, али знатан број од 6.000 становника, махом грчких католика, тек треба да се врати. Они који су то већ учинили очистили су место од рушевина рата и графита који су прљали зидове. Чекају повратак ходочасника. Малула више није рана Христова.
Политика
