Свака душа која је нашла Исуса Христа зна да човек није усамљена луталица у црној космичкој пустињи, већ саучесник Божанских замисли.
Много тога несхватљивог чувају анали историје, али најневероватнији у њој јесте живот Исуса Назарећанина.
Исправно се сматра да тајна смрти и Васкрсења Христовог излази изван оквира доступних људском знању. Ипак, постоје чињенице које улазе у видокруг историчара. Оног тренутка када је дело Исуса Христа тек рођено, и, уједно изгубљено заувек, и његови ученици кад су изгубили веру – све се изненадно и коренито мења. Они који тек што су напустили Учитеља и одрекли Га се, смело обзнањују Васкрсење Исуса Христа. Сведочанства апостола Павла заједно с приповедањима Јаванђеља демонстрирају реалну чињеницу духовног васкрсења ученика и њихов подвиг на проповед Благе вести.
Израз апостола Павла „тело духовно“ (Прва Коринћанима, 15, 44), по свој прилици је кључан за разумевање пасхалне Тајне. Он означава да се у Јосифовом врту одиграла јединствена у својој врсти победа Духа која је, не уништивши плот, дала овој нову, вишу форму постојања. За апостоле је Васкрсење постало залог непобедивости Добра, оличеног у Исусу.
Јеванђеља нам причају како је Исус долазио ученицима кад су се налазили у закључаној кући, како им се прикључивао на путу у суседно село, како се појављивао на обали Галилејског мора. Сваки пут је то био реалан сусрет који је ученицима отварао очи за Исусово присуство. У тим светлим данима аапостоли су се коначно учврстили у вери. Од Дванаесторице само Тома није видео Господа. Када је слушао усхићене речи других ученика, било му је тешко да подели њихова осећања. Није ли се десила грешка? Једног од последњих дана Пасхе ученици су се окупили, сви у истој кући. Врата су била чврсто закључана: страх од прогонства још се није стишао. И опет су сви изненада угледали Исуса. Он се обратио Томи: приђи, испружи руку, провери!
„Господ мој и Бог мој!“, једва је изговорио апостол. Он више није ни помишљао на доказе. „Пошто ме видје – рече Исус – вјеровао си. Благо онима који не видјеше и вјероваше“ (види. Јован 20, 24-29).
Последње речи Васкрслог Господа на четрдесети дан после Пасхе биле су: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да све држе што Сам вам заповједио; и ево Ја Сам с вама у све дане до свршетка вијека“ (Матеј, 28, 19-20).
Векови су прохујали… Настајала су и рушила се царства, пропадале цивилизације, мењао се облик земље, али се Црква, коју је основао Исус Христос Назарећанин, уздиже, као стена, сред овог усковитлалог мора. Вера, коју је у првим данима исповедало свега неколико десетина људи, покреће данас милијарду житеља земље, који говоре на различитим језицима и творци су безбројних културних форми.
Хришћанство је спојило мудрост Атине и наде истока са сновима Рима о свеопштем „сагласју“; оно је осудило угњетаче, уздигло жену, допринело нестанку ропства. Хришћански „квасац“ претворио се у Европи и Новом свету у извор динамизма какав није био познат свих пређашњих педесет хиљада година човековог постојања.
Непогоде и урагани надвијали су се над Црквом, претиле су јој спољашње и унутрашње опасности. Властољубиве вође и паганизам маса, световне и аскетске саблазни, притисак отворених противника и греси хришћана, распре и расколи – све су то, чинило се, опасни ударци којима је бивало изложено и само постојање Цркве. Али је она издржала све историјске битке и кризе.
Тајна њене несавладивости налази се у Сину Човековом, Који је, по слову апостола, „јуче и данас овај исти и ва вијек“ (Јеврејима, 13, 8).
Непросветљена свест човекова тражи спољашњу величину, покорава се видљивој сили; Јеванђеље јој то не пружа. Свака душа, која је нашла Исуса Христа, зна од сада да човек није усамљена луталица у црној космичкој пустињи, већ чедо Божије, саучесник Божанских замисли. У њему нам је сакривени и несхватљиви Творац постао близак и то нам испуњава живот радошћу, лепотом и смислом. Нема више „застрашујуће тишине бездана“, изнад свега је светлост Христова и љубав Оца Небеског.
bastabalkana
