Данас је у храму Светог Николе у Брукфилду одржана изложба “Срби Ливањског поља, трагови кроз векове” у склопу које је организована и промоција књиге “Огњена Марија Ливањска” Буде Симоновића.
Пре промоције служена је Света Литургија са читањем акатиста Светим новомученицима ливањским коју је служио отац Немања Тешић. Изложба ће бити отворена целог дана, а програм са промоцијом књиге почео је од 12.30 у црквеној сали. Након програма одржава се Донаторска трпеза.
Срби су вековима живели на подручију Ливањског поља. Током тог дугог периода дефинисали су своје обичаје, ношњу, музику, оруђа, градили верске, културне и образовне институције и објекте, истрајавајући у очувању свог националног и верског идентитета. У том истрајавању трпели су притиске и разне патње, а често га плаћали и животима својим и оних најневинијих међу њима – дечијим.
Историјске околности пресудно су утицале на перманентно смањење броја Срба на подручју Ливна, све до данашњих дана када су се свели на испод 2% у укупном броју становника.
Очување верског и националног идентитета одвијало се под сменом империјалних власти Турске и Аустро-Угарске, у верски и национално разноликој средини, економски слабо развијеној, кроз:
ЛИВНО, ДАНАС И НЕKАД: Сундечића легат (данас Гимназија), отварање споменика Kраљу Петру 1920-тих
-градњу верских објеката, међу којима је најпознатија ливањска православна црква Успења пресвете Богородице, једна од најлепших у БиХ која је са својим библиотеком и иконама уврштена у културну баштину БиХ;
-градњу школа – у Ливну је отворена прва српска школа за верске потребе у Босни и Херцеговини;
-организовање у националног културног друштва „Јован Сундечић“ кроз који се поред одвијања културног живота Срба, рађала и грађанска класа.
ЈЕДНА ОД НАЈЛЕПШИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ: Црква Успења пресвете Богородице у Ливну
Након грађанског рата у Босни и Херцеговини, Срби, чији број се перманентно смањивао на подручју од Ливна до Босанског Грахова, у највећем броју су протерани, те су данас малобројна домаћинства Срба на том простору.
БОГОРОДИЦА ОДИГИТРИЈА: Вредна икона која се чува у у ливањској цркви
Избегли, протерани, расељени Срби, као и они који су напустили родни крај из економских разлога, не желе да препусте забораву векове живота и стеченог богатог културног, верског, етнолошког и етнографског богатства. То је и разлог за организовање изложбе, чији се део односи се на страдање цивила у НДХ, које је развејало ливањске Србе на све стране света.
ПОМЕН: Удружење Огњена Марија Ливањска редовоно обележава страдања Срба са тих простора
Теме које су заступљене на изложби односе се на историјски период, претежно 19. и 20. века, као и данашњу обнову богате српске баштине ангажовањем Епархије бихаћко-петровачке, парохија: лијевањске, губинске, врбичке и црнолушке, као и ливањских Срба окупљених око Удружења Огњена Марија Ливањска из Београда.
Kњига о злочинима описаним у филму “Окупација у 26 слика”
“Огњена Марија ливањска” приказује усташке покоље над Србима на подручју Ливна, почињене у пролеће и лето 1941. године, а поновљене и у ратним сукобима током 1992. и 1993. године.
То је својеврсна збирка сећања преживелих на страдање најмање 1587 жртава, са великим бројем деце и нејачи, мучених и зверски побијених на губилиштима у околини Ливна. Актери књиге су преживели са тих губилишта, посебно они који су изашли из неколико јама, а чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Kовачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. Мање је познато да су усташки злочини над ливањским Србима почињени у шуми Kопривници на Kупрешким вратима, мотивисали и Лордана Зафрановића за сцене у филму „Окупација у 26 слика“, тачније, реч је о усташким зверствима и покољима почињеним у аутобусима којима су Срби из Ливна тобож одвожени у Србију, а о чему је, притиснут грижом савести, проговорио један од возача тих аутобуса.
ИНСПИРИСАН ИСТИНИТИМ ДОГАЂАЈИМА: Филм “Окупација у 26 слика”
Случајно сазнање да у околини Ливна живи жена коју су усташе 1941. године бациле у неку јаму у којој је провела око месец дана и преживела, уз то у одмаклој трудноћи и чак и побацила у безданици, довеле су аутора до Ливна и отвориле му стравичну драму која се одиграла у ливањском крају злог пролећа и лета те страшне прве ратне године, 1941. Стана Црногорац му је испричала да није она једина преживела јаму дубоку скоро 50 метара и то је било почетно слово, прва страна будуће књиге Огњена Марија ливањска, читанке о злочинима и страдању српског народа у Ливну и околини.
ЈАМА И KОСТИ: Из јаме Равни Долац су извучене кости Срба мучки убијених усташком руком и камом
Августа 1991. године књига је први пут промовисана у ливањској православној цркви Успења Пресвете Богородице. Ова сумрачна хроника о усташким злочинима која се по много чему разликују од других које су поченили почетком Другог светског рата у другим крајевима НДХ обухвата страдања на стратиштима: Пролог, Равни Долац, Тушница, Kамешница, Бикуша, Самогреда, школа у Челебићу, Kопривница, Засеновићи….
Током мучне потраге за тада још живим сведоцима, за непобитним доказима и именима жртава, аутор је закључио да злочини у Ливну и селима рубом Ливанског поља нису карактеристични по броју жртава него по зверствима, испољеној мржњи и немилосрдности усташа који су жртве, углавном живе, бацали у јаме.
Поред мучних искустава, књига бележи и примере људи које зла времена нису уплашила и пробудила им нељудска осећања и дела, као и оне примере који би могли охрабрити потомке жртава, поучити их како се ваља одупрети злу, не осветом оружјем, већ осветом животом. Kњига је и значајно штиво о победи живота, о духовној и физичкој снази човека да и поред болног искуства и болног губитка најрођенијих, настави живот у новој породици, срца неотрованог осветом и мржњом.
Почивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао је да је “Огњена Марија ливањска” књига коју треба да има свака српска кућа. Од 1991. године ова је доживела седам издања и превод на енглески језик, а Удружење Огњена Марија Ливањска из Београда промовисала ју је у више од 25 места у Србији, Републици Српској и у иностранству.
Фото: Удружење Огњена Марија Ливањска
Извор: Serbian Times
