Током четрдесет четири године живота, од којих је половину боловао од туберкулозе, која га је, на крају, и одвела у гроб, Антон Павлович Чехов је створио не само изванредна књижевна дела (двадесет томова светски познате прозе), већ је успео и да уради још много тога:
· Изградио је четири сеоске школе, звоник, сеоску пожарну станицу, сеоски пут – све упркос пасивном отпору сеоског становништва, безобразлуку грађевинских извођача, неразумевању локалних власти…
· Подигао је споменик Петру Великом у његовом родном Таганрогу, убедивши градске власти да га финансирају, и лично организујући његово ливење и бесплатну доставу кроз марсејску луку;
· У Таганрогу је основао јавну библиотеку, донирајући више од две хиљаде сопствених књига и допуњавајући је у наредних четрнаест година;
· Током свог живота у Мелихову, примао је годишње преко хиљаду болесних сељака, потпуно бесплатно, при чему је сваког од њих снабдевао лековима;
· У време колере, обилазио је и опслуживао, без помоћника, неколико села, помажући болеснима, без икакве надокнаде…
· Боравио је на острву Сахалин, где је самостално извршио попис целокупне популације овог острва, написао књигу „Острво Сахалин“, доказујући бројкама и чињеницама да је царски систем каторге – прогонства осуђеника, једно нељудско иживљавање богатих и ситих над обесправљеним људима“;
· Помогао је многим људима са разним проблемима… У његовој архиви се чува мноштво захвалница и писама, са порзкама: „Захвалност за новац примљен од Чехова …“, „Захвалност за помоћ у добијању услуге …“ , „Захвалност за проблеме око пасоша …“ итд.
· У опустошеном и разореном Мелихову засадио је око хиљаду стабала трешања и засејао голе шумске површине смрчама, брестовима, боровима, храстовима и аришима; посадио дуд, палму, чемпрес, јоргован, и прелепу цветну башту на спаљеној, прашњавој парцели на Криму.
У својој бележници Чехов је оставио следеће редове: „Муслиман копа бунар да спаси своју душу. Било би добро да свако од нас иза себе остави школу, бунар или нешто слично, тако да живот не прође и не нестане у вечности, без трага “.
Tекст: Ирина Асријан
Превод – Владан Јевтић
