Велики пост има свој „негативни“ и позитивни аспект. „Негативни аспект“ представља одрицање од нечега. Многи се на томе задржавају, али човек није статично биће. Не може се задржати на негацији зла, уколико то не надомести добрим. Заправо, победа над злом могућа је једино уколико се човек окрене добру.
Затим се молитва окреће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.
Чистота, целомудрје! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превог грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
Први и надивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.
Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, обде на земљ и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одржава безгранично поштовање према свим бићима, а то јевећ божанска особина.
Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврја свих духовних припрема и праксе.
Све добро и обухваћено завршним делом молитва. Молимо се да „уочимо прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понитзност, стрпљење и љубав сливају у нама у једну целину , тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.
Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражени. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности –животиње, нарационалног, пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело је свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек.“ Према томеније тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је oбновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењива људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.
