Првог дана наставе, професор на Правном факултету ушао је у учионицу и одмах с врата питао је за име ученика из прве клупе:
– Како се зовеш?
– Моје име је Александар.
– Излази из мог разреда и не враћај се више! – викнуо је професор непријатним тоном.
Александар је био збуњен. Брзо је устао, спаковао ствари и напустио час.
Сви су били уплашени и огорчени, али нико није проговарао.
– Веома добро. Хајде да почнемо – рече професор.
– Чему служе закони?
Ученици су и даље били уплашени, али су полако почели да одговарају на постављено питање:
– Да заведемо ред у нашем друштву.
– Не. – одговорио је професор.
– Како би их слиједили.
– Не, не! Погрешни људи ће плаћати. Не. Да ли неко зна одговор на ово питање!
– Да би се правда задовољила – стидљиво је проговорила једна дјевојка.
– Коначно! И шта је сад правда?
Сви су почели да се нервирају због његовог злочестог става. Међутим, наставили су да одговарају:
– Да бранимо права.
– У реду, још нешто?
– Да разликујемо добро од зла и наградимо добре…
– У реду, није лоше, али одговорите ми на ово питање:
– Да ли сам урадио праву ствар што сам избацио Александра са часа?
Сви су били тихи, нико се није јављао.
– Желим једногласан одговор!
– Не. Не. – одговорили су у исти час.
– Можете ли рећи да сам учинио нешто погрешно? И зашто нико није ништа предузео поводом тога? Зашто желимо законе и правила ако немамо воље да их практикујемо? Свако од вас има дужност да проговори када свједочи неправди.
Свако. Никад више немојте ћутати!
Иди потражи Александра.
Знајте да када не бранимо своја права, достојанство је изгубљено…
О достојанству се не преговара.
