Од ћутње и ваздух је отежао,
предсобље размишљања извесних,
без речи баналних, да испрате без речи,
већ измучену светлост, пред ноћну тмину.
Спори валцер у даљини,
мирисом рузмарина ношен,
заседу прави, слутећи гротескност звука,
сузе што на образ падне,
јецаје, пригушене, жене без имена,
на вратима безнађа,
уз лишће платана што плеше.
уз сво то шуштање, под налетима
свих ветрова.
А она… она је гледала, да ли,
иједан на тебе личи…
