Зањиши ме у наручју свом, мене,
изгубљену у беспућима,
уз покушај преласка бескрајних брда,
без водича.
Заштити ме од предосећања,
згасни сјај суза мојих,
одагнај немире, ни име им не знам,
да распознам гласове, кораке ,
даљином изобличене.
Развежи стеге ћутања, архангелског лика,
што грешком је на земљу пао,
уз траг мора сланог у коси.
Својим, милозвучним акцентом говора,
узрочниче моје најинтимније таштине,
без опсене, милосрђа огртач си.
Чувај ме блиску, пробуђену, препуштену,
рањиву, што лакоћом инсекта лебди над
пепелом година, ламентом безсузним,
блистајући месечином млечном,
бескрајним сводом небеским.
Чувај ме.
