Кад црно и бело нестане,
сивило постане, обузме ме често.
Не мрзим, мада је лакше, јер напор не тражи,
из тог ништа не ниче, не рађају се љубавне приче.
Мучи те, ожиљке зарива дубоко у кожу,
мучи душу, тело грчи,
и сам си на оронулом броду,
излаз тражиш кроз дубине олујног мора
што таласе у небеса дижу,
ако им дозволиш, светионик за светло молиш.
Рекла сам ти једном, најдраже моје,
све кишне капи се не броје, само оне што тугу поје.
Немам више небо своје, ни звезде за жеље моје.
Остају ми само сећања,
и душа уморна од ћутања и чекања.
И не сањам више често, не дам ти твоје место,
сад празна рука душу мије, сивило да прекрије.
Да ли је црно или бело – срце крије,
док празне руке и даље траже делић моје утопије.
