У сенци стојиш, лица бледом месечином обавијеног,
о дирке се спотичеш.
Грешиш, свесно.
Постале су несносна прашина, неразумност испразна беседа свечаних, употпуњења мелодија парадних.
Не спотичи се о дирке, пусти им сенке издужене,
уморне су већ, исцрпљене раздаљинама пређеним.
Гласа дубоког, пригушеног, на предрасуде заборављаш, напокон, без надмености окрутне.
Чежња савлађује, дах задржан.
Можда је топлина собе твоје научена на мучења страховима ноћним очаја непревазиђених.
Рефлексија светлости, мешавином искрености моје
и несташлука твојих, уз сан без снова, прекривачем попут меда течног, скројеним воденоплавим небом и бојом, ћилиибарском, очију твојих.
Ниси ти мени ноћи угасио, кад клонула сам,
и тад си ме спасио, рефлексијом светлости ,
душом и срцем одабраном.
