Имам жељу да ти пишем,
стиховима ниске бисера, сновиђења,
мојих, нижем.
У небо се тада винем, очним дупљама
те у себе хлапљиво свијем.
Зенице ширим, маглама да се оријентишу,
оне не умеју. Не желим немим растанцима
да се мирим, кроз бдења исцрпљујућа зора ишчекиваних.
Пусти ветар да снег струни са мостова противречности, суснежице са врхова планинских
да подигне, у маестрал да се претвори, сутоном првим да ми твој глас пустињу оазом обрадује.
Дозволи панорамама величанственим да нас привију слаповима светлосним, дугине боје само што исијавају.
Контуре ћемо постати, рељефа издубљених,
без ружа сломљених.
Шарирај ме , без дотеривања грубог, стилизовано,
за срећу сам зрела.
На усне ми се наталожи, прашинасто, зубима да те крцкам, дахом да те маглим,
док праскозорја именом твојим исписујем,
прстима ваздушастим, што само кроз додире
коже твоје живе и пишу.
