Огрни се пурпуром, царским,
заогрни све разлоге трулости,
скривене од очију људских,
опозови све које су небеса наименовала.
Примири недостојанствену острашћеност светом, походом казненим,
рукама на лицу, сузама у марамици,
незаборављеној, белој.
Нису сви свећњаци прљави,
ни све фонтане с делфинима не теку,
само су звезде, вечно светлуцаве.
Оне се не окрећу моћима измаштаним
где нормалност свака, као жртва пада.
Талози столећа минулих, тријумф неизвесности болне.
Вук си, истина што у сваком срцу лежи,
без уобличавања речима китњастим,
разлозима мудрим, да ти боље лежи,
без дијадеме, усамљени човек, ловац на птице, над морем мачијим канџама искиданим.
Надјачај леђа таласа и сваки следећи,
пре но насрне,
олују предухитри, ветром у снастима ,
да звижди.
Још један, усамљени галеб, звиждућући,
ка сунцу лети, у само свитање, стремећи ка свом сну.
