Хладним прстима, ветар ми косу мрси.
Гурнута у срце олује из које повратка нема, свесна тренутка, садашњег.
Игноришеш опчињеност моју, одолеваш, радости чашу бацаш.
Темељ чаробнице, нико узети ми неће, затрепереће ваздух осмехом мојим. Не желим огледало што језиво деформише, машту, надреалистичку.
Ни слепило од суза, ни музу што кобно љуби,
плачљивом ломношћу, жилавошћу једног анђела,
ни шетње снобовске, осликане грандиозним потезима кичице, штафелаја неког.
Окренућу сат, пешчани, после целова, жигошућег, вакумом међу рукама мојим.
Бадава, вакум опстаје, песак сатни, сипи.
Време сете, брише.
