Касно октобарско поподне, киша,
брујање у ваздуху, добовање,
невешто срочено време грабећих
часовника, реквије високо музикалног
доба, достојан провиђења.
Не желим да цвилим, док Моцарт својом
музиком, ни поред најбоље воље, одговор
нема, мојој запетљаности земаљским
појединостима.
Преламајућа тишина, тоновима чека мој
инструмент, да уз њега одсвира несто ритмично
и љупко.Тражи искричаво црне очи, тамо где је требало да блистају, јасно и заводљиво, котрљају се, дробе, боду, трагови сете.
Уметничком слободом, опчињеношћу
Моцартом у мени, пробудићу дремајућу мене,
пренети на папир лако, мање оловком златном,
више изразом.
Напустићу собу неспретно, бучно,блазирана
и амбициозна, помало осмехом, помало
плачно, сузе на белом папиру, неритмичког
олакшања.
