Не познајеш ти то непокретно стајање, недостајање, чекање.
Кад те место уздасима веже
ситним везом чистоте руке извезен,
пут, па и сањив, иако болом поплочан,
траг, до њега разазнајеш.
Не знаш ти ту плесну вештину, ума и тела,
љубави и страсти ванвременске, где љубав,
наравима пркоси, разликом фантазије и истине.
Босим ногама хладна вода кад се гази,
погледа збуњеношћу пробудјеног,
страшћу новопробудјеном.
Не познајеш ти песника што истину ,
стиховима ниже, са звезда још сишао није,
корак је пружио.
Стоји, маестрално, непокретно,
пут прстима уцртава, ту обитава,
пред наизглед препрекама непремостивим,
пећинама скровитим, вресиштима, голетима,
чека љубав, и од самог живота јачу.
Не познајеш ти песника.
