Кишне капи умеју лепо да ћуте ,
неслано се поиграју ,
романтично освежење наизгледно,
реалност сурова огорченост врати.
Мучење питањима узалудним,
разоткривање амбиција, страхова разних,
ни машта најбујнија да те надмаши не може,
ни у андјела чувара тебе опет, да
претвори ..
.А ја…себи недостајем , без жеље да се покајем.
Недостајем и теби, палета је непотпуна ,
обрусиле се кише, боје се разлиле,
тај акварел некад натопљен шаренилом
тонова разних,миломазних, бесузних,
у безличност се претвара, трулеж речитости
неразговетне га нагриза.
Недостајем, недостајем и себи и теби.
Ћутиш.
Можда ће реч да оклопе разбије,
можда ће првим сумраком бела птица да узлети,
љубав преосталу пронети и пером белим ме даривати…можда…
