Осетим те док прилазиш, без отисака и звука,
чекам те на истом месту, само нама знаном,
на престолу чаролије, остварени.
Сами смо је створили, као гоблен ситно везен
из руку превелике чистоте. Миришеш кроз нежност
додира, опијаш као најслађе вино на уснама невиности, и само теби се дајем док ме успињеш
као феникса до непрегледних висина твог неба.
Немо се гледамо, речи би само поквариле лепоту
загрљаја док остајем без снаге да се одупрем, зауставим гнев емотивних страдања неких прошлих букета илузија личних.
Стојимо на улици наших сусретања, под мирисима
старих липа, две силуете, изникле из једне ноћне приче, победници, остварени из пепела љубави,
као две птице на жици, а нисмо сами, хорде пролазе друмовима, невидљиви, остварени, победници љубави….
ми.
