Пожелех те сањати .
Пожелех вијеђе твоје гледати ,
док ти боре смејалице углове праве ,
под окриљем трепавица ,
бојом ока твога да ми снохватицом бдијеш.
Сакупила би све лавиринте безизлазне,
снагом дугиних кичица ,
анђеле пробудила ,
у звезде их претворила,
жеље да испуне,
трагом мати моје.
Мењала си боју,
у задње време често,
и знам увек сам имала ту ,
неко своје место.
Зеленила трачак кад из ока ти крене ,
бол ме је мењала и није хтела стати,
а , само ти си то увек умела знати…
Ех, моја мила мати.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име