Волим године своје,
оне ми дају чар…
Под вијеђама боре стоје,
осмеха мојих дар.
И кад би живот море био,
свака од њих лука била би,
тек да свратим понекад,
дашак само те буре да осетим. Волим године своје,
кроз све молитве мајке моје,
кроз коштаце истина властитих, самоспознаје пут,
одлучношћу властитом.
Волим године своје,
некад и прибраност привидну,
страхове назируће,
спокоје рутинске,
пред немирима душе.
Додирни ми лице мајко,
очи ћу затворити,
разгони талог кошмара дечијих,
немим шапатом,
утешним додиром.
Волим године своје,
и све луке што су моје море опколиле. Кад би живот море био,
мој свет никад не би окопнио.
