Нека ми буде опроштено,
своје позадинске подвиге стављам у сопствене спознаје,
у недостатку бољег, оскудно титулишем космополитом.
Напредовање мерим уметношћу, отпор цвета у потаји,
унутарња емиграција, мали формат вечите младости.
Препустила случају – затаио.
Прелазим улицу, бацам дугачку сенку преко њених плоча,
тесна ми је, вичем све гласније,
сјајим сабласно хладан сјај, сјајокрадичин одраз.
Ципеле лебде на степеницама постоља узвишеног реона,
безмало звучна форма, ванвременски храбра,
ванвременски страшљива, сензибилна натура.
Очи се пењу ка висинама, жена засењује чело,
размишљање у заборав, реч неизговорена,
удварање у заметку завршава превремено, у сред мисли.
Под ногама читав свет,
нит догађаја, спреда се, гладна,
увија се у петље симболичка илуминација.
Енергичан наступ несхватљивости…
Жена.
