А шта бих ја без тебе, упитана често за грам добродушности сваког грумена без камена. И како да ти се не враћам наново и поново, Далмацијо моја, тихована моја жељо, кроз свеколике наслове и поднаслове живота мога.
Осврнеш се често на мене, знам, осетим ти сваки трачак што ми маестралом чиниш. И кажем ти, не фолирај ми камен под стопама ја га носим у грудима. И пловимо ти и ја , годинама, чини ми се вековима, запљуснеш ме некад мирисом маслине, ноздрве се шире, траже одакле ли ми стижеш.
Ево и око ми затритра кад му у зеницу уђеш, мируј кажем му, дуг је пут, плаветнило је то непрегледно, човек од соли индигом шета. Можда светионик тражи кроз мачије гребање по глаткој површини те боје индига плавог.
Пристиже ти опет моја сенка, покушаћу да је стигнем иако кажу, сенка је човеку најбољи пријатељ, увек је ту, а ја ево моју никако да ухватим… А шта бих ја без тебе, упитана и недоречена. Знаш, често се тражи та детелина са четири листа, пронађи је тамо негде над кршом својим.
Мислим биће нека изникла сама од себе, баш попут мене, под српом месеца да се тихо спустим и опет ти љубав изустим, и опет песник из мене проговара. Навикла си ти то, ти си ме и родила, Далмацијо моја.
