Можеш ли покрете кичицом зауставити, обути ципеле што наду уливају, да само пожелиш лаку ноћ, без представа срочених, идејама чудноватим, да уравнотежиш вагу живота?
Погледај воду, али стварно је погледај, видећеш тај чудновати сјај светлости благе, видећеш и вода дише.
Осмехни се, стрпљивошћу стидљивом, претвори све ове нападне гориле у господу, види их, та јадна зрна што се ферментишу, пеку, мељу. Нечујни дворани са апстрактно измишљеним грбовима.
Увредљиви часовници стоје, израз ти непробојан, под дуњом наранџастом сунчевог ожиљка, док залази.
Обриши то лице мокро од туге, усамљености, свега.
Пожели олује, напољу, у свету стварном, плеши, заиста плеши, тако мало у том, огромном, чудесном космосу, поцепај завесе, те медузе пуне обожавања лажних, у тој већ одавно потопљеној дворани балској и упамти…
Вода дише
